Poštovani čitatelji Bloga B92. Gost bloga je Nemanja D. Milinović, apsolvent Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i jedan od osnivača Pokreta hrišćanskih demokrata Srbije

Razmatranja

U poslednjih nekoliko nedelja svedoci smo oštre polemike koja se vodi u javnosti po pitanju rezolucije o srebreničkim žrtvama.

Why do I bother to fight?

I feel the need, the urge, to say something, but I know full well that my words will drift in the breeze like so much background noise - not even remotely disturbing to the people who should hear them, people who should be deeply disturbed by them.

The saddest part about trying to explain the deplorable, stressful, and completely unacceptable experience

Pre godinu i po dana na mom blogu Trujemo li naše bebe? Apel vlastima u Srbiji! apelovala sam na nadležna Ministarstva u Srbiji da razmotre zabranu kontroverzne hemikalije Bisfenol-A u bočicama za bebe iz mnogostrukih razloga koje možete pročitati u istom tekstu.  Do ovakvog zaključka došla sam na osnovu sopstvenog malog istraživanja i upoređivanja studija iz stručne literature.  Na sledećem blogu o istoj temi od pre otprilike godinu dana Na žalost, još uvek trujemo naše bebe, ponovila sam apel Vladi Srbije, navela nove dokaze iz najnovijih istraživanja koja ukazuju na to da flašice od PC plastike ne zadovoljavaju čak ni već postojeći "Zakon o ispravnosti namernica" republike Srbije

Moj gost: Marijana Terzin, PR Amaterskog pozorišta Dadov

 

Ovih dana, Alternativni pozorišni centar Dadov u Beogradu obeležava 50 godina rada. Gotovo pola veka, Dadov predstavlja svojevrsni fenomen naše kulture. Nastao daleke 1958. godine u neobičnim okolnostima adaptirane privatne zgrade u Molerovoj 33, na Vračaru, Dadov je počeo rad sa idejom o repertoarskom, alternativnom pozorištu koje je trebalo da bude neka vrsta protivteže profesionalnim teatrima, poput „of Brodveja”, pariskih džepnih pozorišta, londonskih eksperimentalnih i sličnih trupa.

 

Dadov je skraćenica za "Dramski atelje Doma omladine Vračar". I to je bitno danas, pola veka od osnivanja, kada slovi za “republiku slobodnog duha, centar asfaltnog humora, beogradsku emociju” koja je uspela da na scenu iznese sve što drugi nisu mogli, hteli ili smeli da igraju i odneguje stotinak eminentnih glumaca, reditelja i dramskih pisaca.

Back to black. 

  

Parlamentarni utorak. Poslanici imaju i drugih briga, a ne samo da sede u skupštinskim klupama i prelistavaju svoje tačskrinove. Rasprava o budžetu za 2014? Eh, važna stvar. Uostalom, ima vremena. Kud su ovolike decenije izgubljene... – čemu žurba oko jedne fiskalne godine! Kako god, poslanici su danas opet na nekim slobodnim aktivnostima. Doduše, neki jesu bili u skupštinskoj sali, ali je ipak više bilo onih koji nisu došli. I, tako, nastade problemčić. Vladajuća koalicija nije mogla da obezbedi kvorum za rad parlamenta. Ali, pojavio se Vuk Jeremić:

 

(Blog potaknut jučerašnjim „intelektualnim očajem“ jednog mog prijatelja zbog „stanja ambijenta“ )

Kako dostići ludilo? Nikako. Ono će dostići tebe. Ti njega ne možeš. Eto, i ono je kao senka – kad ideš ka njemu, beži, ali kad ti bežiš, ono dotrčava za tobom. 

S vremena na vreme izmaltretiram astrologe

svojim datumom i tačnim vremenom rođenja.

Te bube me obično hvataju

kada život sedne kraj mene

na moj plavi kauč i tera me da samo pravim sendviče

i škrabam reči bez ikakvog smisla

kada pomislim da je kraj

jer me mrzi da sečem nokte na nogama ili da se javim na telefon

ili da podignem roletne da to žuto sranje probije žute oblake

i crni vazduh uđe u sobu i predsoblje.

Tada ih pronalazim i zapitkujem.

 

Uvek im je lepo slušati glasove

Ceo dan sam proteklog ponedeljka, 23.

Puškar je jedno od pet damova - svetilišta u Indiji koje bi svaki Indus trebalo da poseti za života. Obično se na hodočašća kreće kada čovek obavi sve važne poslove u životu: okući se, izrodi decu i izvede ih na životni put, ostvari poslovni uspeh - kada mu ostane da duhovnim pročišćenjem tekući život počne da privodi kraju i priprema se za onaj naredni. Indusi veruju da svako treba da proživi 82 miliona života, neke lepe a neke i ne.

 

Imala sam nameru da uradim mnogo posla za vikend. Ali nisam. Trebao mi je skoro čitav dan, dobro ne čitav, ali mnogo vremena, da spremim gostinsku sobu, za gošću koju očekujem, napravim mesta u ormanu za njenu garderobu, očistim kupatilo, i... tu sam stala. Dalje mi se nije dalo! Dobro, nije baš sve tako loše. Ali još uvek imam grižu savesti, jer sam  izmišljala svašta da radim, samo ne ono što je trebalo. Uostalom, zašto i ja ne bih imala spektakularne planove, koji vikendom ne uključuju i ne podrazumevaju kućne poslove ?

Kako bi izgledala ekonomski utemeljena diskusija o tome da li ili ne prodati Telekom Srbije? Sve što smo do sada slušali sa obe strane argumenta je: zlatna koka, dvojnici, cene će porasti, ko još prodaje dok je kriza, kupuje NATO, ko će naterati kupca da investira, potrebne su veće investicije ...

Kako se procenjuje vrednost kompanije?

U senci arogantnog falsifikata studenta beogradskog Fizičkog fakulteta Stefana Veljkovića, kao i ostalih "bisera" domaće crne hronike, ostalo je jedno hapšenje - prava ilustracija za predizborni (bez)obrazac života ovde i sada:

"U Beogradu je uhapšen Saša Vujko (39), koji se lažno predstavljao kao pripadnik Bezbednosne informativne agencije (BIA) i član Saveta za nacionalnu bezbednost.