Postovani gospodine Fuchs,

Imam neka pitanja za Vas koja me muche od kako sam zavrsio citanje Vaseg bloga, a na koja molim hitan odgovor radi povracanja dusevnog balansa koji je narusen empifanicnom prirodom vaseg unosa!

Evo o cemu se radi! 

Ja nikako ne koristim dijakritike dok pisem na kompjuteru, a na srpskom! Znaci li to da smo mi katolici nedijakriticni?

Jos bitnije, a s tim u vezi, ima li osnova da sumnjam u katolicanstvo mog komsije Arpada koji mi redovno odgovarana mejlove koristeci dijakritike? Nedeljom mi se nesto smeska u crkvi kao prijatno, ali sad

Njegova ekselencija ambasador Konuzin izvoleo je u dve recenice sumirati ne samo trenutni odnos Rusije prema Srbiji, nego vrlo verovatno odnos ove supersile prema Srbiji od XIX veka, na ovamo. A i nekih drugih. Velike Britanije najverovatnije. 

Sta je rekla Njegova ekselencija nimalo ekselentnim tonom ?

"Does Serbia have any interest in global security or not? Its just a minor country with no global interest! Do you pretend to be a subject of international relations or only an object?"

 

 

Utisak dana: "Došao sam u Novi Sad da srušim mađarske ustaše što teraju Tomu da potpiše za Kosovo."

(protestant iz Mladenovca)

 

Ovaj intelektualac, lingvista, neumorni autor knjiga i članaka, predavač, politički aktivista, disident itd. najčešće uzburkava strasti bez obzira na temu i geografsku širinu/dužinu. Što bi rekli (moji) Vojvođani za dobrim konjima se prašina diže.

 

Drinking is an emotional thing. To je  jednom rekao Charles Bukowski.  Cooking is an emotional thing, je ono u šta ja to konvertujem, naravno, koristeći samo doslovnost ove njegove izreke, ne upuštajući se u njegovo objašnjenje šta ona za njega zapravo znači, a što bi nas ovde sigurno odvelo na drugi kolosek. (Ali, možemo i o tome, usput.) Osim što je kuvanje nauka i veština, ono je i umetnost. A umetnost, pamet, emocije,  idu ruku pod ruku, zajedno, zar ne?

Milan Nikolić

 

Jučerašnjim dočekom patrijarha u Jagodini kao da je završen jedan pedantno i precizno režirani ciklus događaja koji je imao svog glavnog junaka. Ivicu Dačića, pogodili ste. Počeo je zabranjivanjem Parade ponosa, a nastavio otvorenim ruganjem, cinizmom i sprdanjom sa ljudskim pravima ili, ako hoćete sasvim precizno, sa Ustavom i zakonima nečega što se i dalje, vulgarno i prepotentno, zove Država.

Први пут сам почео озбиљно да размишљам на тему пензије. Изгледа чудно да је то дошло тек са 37 година, али је уствари логично да је то дошло тек сад кад сам почео да уплаћујем озбиљније суме у фонд. Потпуно свестан колико сам досад из разних фондова и буџета добијао, прихватам обавезу и част без трунке задршке, али како год да гледам на све то пензија као институција изгледа као реликт прошлости од којег ја, сва је прилика, нећу имати ништа, јер ће дотад већ сигурно бити успостављен неки нови друштвени договор. Ако је мени и мојој генерацији то било очигледно мање-више још пре почетка радног века, ранијим генерацијама није и многи су узалуд пројектовали свој живот и планове везане за ту врсту обавезне штедње и солидарног осигурања од неизвесности коју старење носи са собом, и сад се прилагођавају суровој реалности свако на свој начин. Та прича не може да се прича без освртања на тренутне демографске пројекције и њихове импликације. То је најгушће посејано минско поље у политици које (мудро) избегавају сви који се њоме активно баве, а тема је више него битна.

  .....e, chekajte me samo da zapalim,...mmmm,.....phuuuuu,...sad moze!

Evo , priznajem-kriva sam za sve pare!(Koje bolje da ne sabiram- da se ne bi oduzela!)

Kriva i porochna!

Pa ne moze sad bash bez greshke ni da funkcionishesh, zar ne?! Ono ljudski je!

A volim! Za ljubav se moze i poneshto oprostiti!

A shto je najgore, kada su svi pochinjali,  u gimanziji, meni skroz bilo truba. Prvo, nije me fakat privlachilo,

U karijeri svakog blogera dođe trenutak kada se naduri na ceo svet i odlučio da sve otera u tri lepe i zauvek nestane. Tako je i meni došao taj trenutak, spakovao sam svoje stvari, pozdravio se s prijateljima i sada mogu mirno da kažem: „Odlazim i nikada se neću vratiti. Nikada, nikada, nikada“. (Ako bolje pogledate blogerski rečnik stranih reči i izraza nikada mahom znači – vidimo se za nedelju dana). Znam da će ova moja odluka da odnese minimum tri žrtve neuspelog samoubistva mojih zakletih obožavalaca, maksimum četiri (koliko i ima).

Dugujem svojim obožavaocima objašnjenje zašto ih napuštam, zato i pišem ovaj „oproštajni“ blog. Naravno, pošto nas više nema na VIP listi nemam više ni obavezu da čuvam mračne tajne ovog bloga, koje su dobro skrivane od Kurira i ostalih slobodnih medija. E dosta je bilo, dosta sam ćutao. Sve ću da kažem!!!

Postoji li Srbija i život u njoj izvan kruga dvojke ─ i da li Beograd razmišlja o tome da većina Srbije upravo njega danas vidi kao simbol i simptom vlastitog propadanja. Ma kako ovakvo razmišljanje bilo osnovano ili ne, činjenjica je da je ono veoma često. Dve trećine budžeta Srbije troši se u Beogradu, jednako kao što se i sve odluke vezane za ostatak Srbije donose upravo tu. Krug dvojke i ostatak Srbije ne pripadaju istom vremenu i često tako tragično ne razumeju jedno drugo. 

Da ne bude zabune i ja sam živeo u Beogradu dosta dugo, i mnogo volim taj grad. Taj moj lični Beograd niko ne može da oduzme ─ ipak, ne mogu a da ne citiram i reči koje je početkom godine izrekao Magični Ćira, sarkastično primetivši da: Kad bi danas bombardovali Beograd, zbog političkih pizdarija i kvazidiplomatije naše i ostalih vlada, ljudima iz srpske provincije, iz tzv. unutrašnjosti bilo bi toplo oko srca. Rekli bi da je Beograd to i zaslužio...

Blogeri ovdašnji, jedan mlađi i jedan nešto stariji postavili su svoje tekstove o kusima i repatima, šutima i rogatima, rogovima u džaku i uvredama na blogu, ali su obojica, iz  meni nerazumljivih razloga, svoje postove zatvorili za komentare.

Ako želite komentarisati možete ovde. 

Još uvek najmoćnija država sveta danas bira svog predsednika.  Reč je o državi koja je, po opštem mišljenju, paradigma uređenog  demokratskog društva. Građani USA opredeliće se između  Hilari Klinton i  Donalda Trampa. Istovremeno u Srbiji, impotentnoj državi sa tranzicionom demokratijom, izbor za predsednika je tek u povoju. I vladajuća i opozicione stranke, bar prema onome što možemo saznati iz medija,  muku muče oko potencijalnog kandidata. Vladajuća stranka, kako već duže vremena stvari stoje sa rejtinzima, imala bi sigurnog pobednika, ukoliko bi se njen prvi čovek kandidovao. Međutim, on je već na poziciji koja mu obezbeđuje daleko više vlasti na mestu na kome jeste, nego na funkciji predsednika...  a on, kao i svi profesionalni političari, voli vlast, ponajviše onu apsolutnu, nesputanu bilo kakvim ograničenjima ustava, zakona i na njima zasnovanih državnih institucija.

 

Već 15 godina država Srbija, tj. njeno pravosudje NEĆE da podigne