U novinama koje uporno vode placenu kampanju protiv ljudi koji zahtevaju razjasnjenje politicke pozadine ubistva premijera Djindjica, ovih dana citam da je egzekutor naredjenja da se likvidira Zoran Djindjic i izazove drzavni udar u Srbiji - Milorad Ulemek, zapravo jedan blag, posten i velikodusan covek, koji finansira izgradnju crkava i pomaze deci i bolesnima.

Za crkve ne sumnjam, izgradnja sklonista za lica sa internacionalnih poternica - kosta nesto, cak i ova najbogatija religijska grupacija ne moze samostalno da izvede ni jednu od komplikovnih operacija, kao

Homo Sapiens je ubedljivo najgluplja i najlakovernija zivotinja, iako se odlikuje najvecom inteligencijom medju faunom koja nastanjuje planetu Zemlju...

Iskustvo koje jedinka doticne vrste stice tokom licnog zivotnog ciklusa, ali i ono koje stice istorijskim nezaboravom dogadjaja u kojima (kao pojedinac) nije direktno ucestvovao pomazu samo toliko da stvore jednu cameru obscuru koja daje privid da sve izgleda kao sto jeste, ali i da nista nije kako zaista jeste. Sve je verno reprodukovano, ali je (da li je?) i naopako... Istorija nam stvara iluziju da covecanstvo kontinualno

iznenadjujuce napredna deca u srbiji zahtevaju da "nasilje nad decom bude strogo zabranjeno" pa su, ne gubeci casa, iskoristili prigodni pravni lek putem podnosenja zahteva ombudsmanu za izmenu zakona kojima bi se uvela zabrana fizickog kaznjavanja dece. ako ovaj zahtev bude ispunjen, srbija ce se uvrstiti

Davno, kada mi je kao mladom novinaru pokretač bila misao da ono što pišem može makar neznatno doprineti bržem kraju Tiranina, jedan stariji i iskusniji kolega mi je, nakon jednog teksta u kojem sam, verovao sam, „gađao“ esenciju, rekao: Dobro je, ali se ne zanosi da bilo ko može ikada napisati bilo šta suštinski novo. Sve je već napisao Šekspir.

Te reči sam kao mladić smatrao pretencioznim a samu pomisao na takva poređenja iracionalnom. Već neko vreme od kako sam postao tipično sredovečno džangrizalo shvatam onog kolegu. Razlika je samo ta da je kada je o politici u Srbiji reč sve već napisao Nušić.

Da je Bogdan Tirnanić živ, verovatno ne bi bio zadovoljan studentskom okupacijom bioskopa "Zvezda". Mislio bi da je bolje zauzeti "20. oktobar". On je, naime, mislio da je "20. oktobar" više od bioskopa, da je to geografski pojam, lokacija koja omeđuje prostor na kom se rađa najveći broj Beograđana, onih što to postaju kada po dolasku iz svojih zabiti prođu kroz vremensko-prostornu kapiju Balkanske ulice.

Čitajući povremeno razne komentare, sukobe i prepirke na blogu B92, setio sam se jednog razmišljanja pokojnog komičara Džordža Karlina (George Carlin) o vozačima u saobraćaju. Kaže Karlin: "da li ste primetili da su svi ljudi koji voze sporije od vas idioti, i da su svi oni koji voze brže od vas manijaci?"

Ovo se može formalno analizirati na sledeći način. Uzmimo, na primer, da vi vozite brzinom od 50km na sat, i sebe smatrate

Danas se navršava punih 70 godina od proboja partizanskih snaga i okruženja, jedne od niza herojskih borbi za slobodu u kojoj su mnogi položili svoje mlade živote. Neka im je večna slava, a pokolenjima na obraz čuvanje uspomene na njih.

Molim sve one koji jedva čekaju ovakve teme da bi svom žestinom rasplamsali partizansko-četnička prepucavanja da se ovoga puta uzdrže iz pijeteta prema onima koji su izginuli u borbi za slobodu protiv okupatora i kvislinga. Nije to bio ni ideološki sukob, ni sukob u okviru građanskog rata,  ni sukob komunista i četnika (jer četnici sticajem okolnosti nisu ni učestvovali). Započevši borbe sa partizanima, njemačke jedinice su istovremeno razoružale oko 3.200 četnika. Nije pružen otpor, nema poginulih. Oko 1.600 četnika internirano je potom u zarobljeničke logore u Poljskoj i Grčkoj. Oko 800 četnika Nemci su tokom bitke na Sutjesci koristili za nosače municije, i ostale fizičke poslove kao ratni zarobljenici.

Prošlo je 70 godina od jedne od najkrvavijih borbi narodno-oslobodilačke vojske protiv nemačko-italijanskih i bugarskih okupatora i njihovih ustaško-domobranskih postrojbi.Cilj okupatora je bio da konačnu uništi partizanske snage i uguši svaki otpor koji mu se pruža.

Bitka na Sutjesci ili V neprijateljska ofanziva otpočela je 15. maja, a završila se 15.juna 1943.g. u tromeđi :

  Sve prisutne želim da ovom prilikom podsetim na činjenicu da sam strastveni obožavalac leta. Kad pomenuto stigne, pa kad pripali rernu na najjače, ja se prosto istopim od sreće. Sve mi na nos izlazi radost što imam priliku da dišem na uši i osećam kako mi se duž kičme razvlači lepljiva glista vrućinčine. Još kad do belog usijanja užeže sunčano oko mog obožavanog godišnjeg doba, prosto pobenavim od oduševljenja. Tad postanem izuzetno praktična i laka za održavanje. Ekonomičnije pojave od mene nema. Dovoljno mi je da me samo svi ostave na miru, da mi niko ne prilazi, jer to je vreme kad mi se kvari termostat. Tako bar tvrdi Žmu. Umesto da moj organizam počne da se hladi u pokušaju da održi predviđenu telesnu temperaturu, meni se pokvari neko dugme i počnem da se pregrevam. Čak i kada letnja noć makar mrvu poštedi vrućina uboge žive stvorove, moj sistem veruje da se treba samootopiti, vratiti u praiskonsku supu. Zbog toga Žmu diskretno i nenametljivo, tokom celog leta, pokušava da me jednonožnim radom izgura sa kreveta. Iako imam crno na belom potpisano da će uvek da bude sa mnom, i u dobru i u zlu. I tokom leta.

U skladu sa najavama globalnog otopljenja, u Sloveniji trenutno vlada ledeno doba. To znači da vojska ne tako udaljenim krajevima dotura hranu, čak i u delovima glavnog grada i njegovoj okolini brojna naselja još uvek nemaju struju. Polovina puteva izgleda kao skijaška staza, a druga polovina se od zapalog snega ni naslutiti ne može. Mada, sneg više manje, problem je led, jer već danima pada takozvani žled, ledena kiša koja sobom u led sve okiva. Naravno da od težine leda se krhaju grane, prelama drveće, i pod sobom lome sve na šta padnu, a obaška se lede dalekovodi, što je tek bukvalno mrak. Sve to bi ipak bilo već viđeno da nemamo situaciju sa divljim zverima u Ljubljani...

Prosečni stanovnik Srbije, pokazalo je jedno obimno istraživanje, svoje poreklo zna samo do čukundede.  Ukoliko bi hteo da sazna više mora se obratiti Arhivu Srbije i zaviriti u zbirku teftera i popisnih knjiga. Međutim, ti tefteri sežu samo do 1816.g, pa naovamo. Ko želi da zaviri dalje u prošlost svoje porodice, mora u Istanbul. Ispada da Srbi, toliko ponosni na svoju istoriju, o prošlosti svoje porodice ili ne zanju ništa ili znaju vrlo malo.

                                          Otac me je učio da radim. Nije me učio da to volim (My father taught me to work; he did not teach me to love it  - Abraham Lincoln)

                                   Bori se kao da borba služi nečemu; radi kao da  rad služi nečemu (Bhagavad Gita)

... i za domaći zadatak, sto puta napisati:

Ljubi bližnjeg svog. Ljubi bližnjeg svog. Ljubi bližnjeg svog. Ljubi bližnjeg svog. Ljubi bližnjeg svog. Ljubi bližnjeg svog. Ljubi bližnjeg svog. Ljubi bližnjeg svog. Ljubi bližnjeg svog. Ljubi bližnjeg svog. Ljubi bližnjeg svog. Ljubi bližnjeg svog. Ljubi bližnjeg svog. Ljubi bližnjeg svog. Ljubi bližnjeg svog. Ljubi bližnjeg svog. Ljubi bližnjeg svog.

 Pažnju mi je privukao današnji tvit Karleuše:

Ubrzo se pojavio na tviteru i link ka njenom tekstu koji sam odlučio da prenesem.

Zorana Djindjica sam upoznala malo pre nego sto je postao gradonacelnik Beograda. Vracala sam se iz Minhena, mrtva umorna i nesrecna. Sve sto sam zaradila, spucala sam na gomilu cipela i biznis kartu do Beograda. U torbi nisam imala vise ni cvonjak. Dete kreten. Kao i uvek, avion je bio pun pevaca koji nisu hteli da mi kazu ZDRAVO. Doduse, i tad sam, kao i sad, delovala kao da cu odgristi glavu svakom ko mi pridje. Ko se usudi. Prkosno sam gledala kako provejavaju pored mene, same u tom "biznisu"...to mi je tad znacilo...valjda da im nekako "vratim" za sve...sta god to bilo. Nikad me nisu voleli. Ti neki pevaci talibanskih imena, i talibanskog stajlinga. I taman kad se zaculo BOARDING COMPLETED, u avion je usao Zoran Djindjic.

U savrsenom odelu, savrseno zgodan i savrsenog osmeha.

On je bio 1A a ja 1B. Samo mi.

Pitanje: ... šta je Sinodu SPC bio motiv, razlog, poriv ili već šta da njemu i onim drugima pa i potencijalnom plagijatoru dodele orden Svetog Save u okviru proslave 800 godina nastanka SPC... ?

Ubi ne radoznalost ...

 P.S. 

Jedna izreka kaže: ime je sudbina. Zamislimo da ime severne srpske autonomne pokrajine, Vojvodine, bude promenjeno. Novi naziv bi bio Srem, Banat i Bačka. Odnosno Autonomna pokrajina Srem, Banat i Bačka.
Postavlja se pitanje šta bi se time dobilo, odnosno da li bi promena imena severne AP bila svrsishodna. Dva su ključna argumenta u prilog promene imena, od kojih jedan ide u susret protivnicima, a drugi pobornicima veće autonomnosti Vojvodine.
Prvo, strah većeg dela srpske elite od stvaranja novog identiteta ('Vojvođani'), koji ima izvesnog uspeha (tako se izjasnilo nešto