... perpetuum mobile!

Pre polaska kući večeras pogledam u kancelariji BBC vesti i slučajno zastanem kod članka o povlačenju osoblja iz US ambasade u Kini zbog hakera koji su ukrali informacije o 21 milionu zaposlenih u državnoj službi u US. Tačnije, više mi je privukla pažnju kao-iz-Dr-Strangelove filma fotka, izobličenog-u-strasnom-izlaganju, lica James Clappera, za kog do tog trenutka nisam čuo, 4th Director of National Intelligence.

I sve mi to proleti kroz mentalni message-digest algoritam sumnjivog kvaliteta da bi rezultat bila dva druga asocijativna ključa:

  • Strast uopšte

  • Neadekvatan alat (no pun intended) da bi se strast zadovoljila

"I don't know what to say except to you, my audience, thank you, and instead of goodbye, how about so long?"

Овим речима одјавио је емисију Лари Кинг - легенда америчког радио и телевизијског програма. Након четврт века само на CNN-у (од педесетак у медијима уопште), неких 6000 емисија,

Već par meseci, šef Kancelarije za Kosovo i potonji ministar Vulin, šparta po terenu u crnoj uniformi za sada neidentifikovane vojne ili paravojne formacije agitujući za izlazak Srba na predstojeće lokalne izbore. Na put Vulinovim aktivnostima isprečila se odluka kosovske vlade kojom se zabranjuju posete Kosovu srpskim zvaničnicima. Generalni sekretar Samostalne liberalne stranke Petar Miletić kaže da je ova odluka upravo isprovocirana ministrovim postupcima. "Vulin je uspeo čak i da deli Srbe na lojalne i nelojalne, dobre i loše, patriote i izdajnike, iako sam ja bio uveren da je takva podela daleko iza nas i da se to više neće ponavljati", rekao je Miletić za Radio "Kontakt plus" iz Kosovske Mitrovice.

Funeral Blues

by W.H. Auden

Stop all the clocks, cut off the telephone,

Prevent the dog from barking with a juicy bone,

Silence the pianos and with muffled drum

Bring out the coffin, let the mourners come.

Let aeroplanes circle moaning overhead

Scribbling on the sky the message “He is Dead”.

Put crepe bows round the white necks of the public doves,

Let the traffic policemen wear black cotton gloves.

He was my North, my South, my East and West,

Kompjuterska poezija

Čitam u kulturnom dodatku Politike od 5. avgusta 2017.

Tekst Milana Mišića

"Može li poezija da se piše na kompjuteru"

Naglašavam datum ne bez razloga

Naravno da može

Evo ja je tako pišem, sednem za svoj Mek i kad osetim potrebu, želju i mogućnost

Krenem da pišem

Da se razumemo

Nije to neka naročita poezija

Ali

Jeste poezija

Zašto jeste, ko je odredio da jeste, pitate se vi, moji verni čitaoci

Vi koji čitate sve što

"moj gost": Slobodan Antonic

„Рушилачки поход”, „Демонстранти са оружјем кренули на ’мирне’ демонстрације”, „Грађани Београда запрепашћени вандализмом демонстраната”, „Користили демонстрације за пљачку”... Не, ово нису јучерашњи наслови у провладиним

 "Tennis is a dance, and the ball is your partner."

- David Bailey

Lutajući po raznim arhivama, sasvim slučajno naleteo sam na remasterizovanu verziju filma "Klakson" iz 1965. godine, koji je režirao Kokan Rakonjac. U filmu glume Bekim Fehmiju, Milena Dravić, Dusan Janicijević, Branka Petrić, Stole Aranđelović, Predrag Milinković i drugi.

Mogao bih da pišem o komunikaciji. Dugo bih mogao o tome. Vredelo bi. Nacrtao bih sliku. Bila bi nacrtana tako da leži. Pospana u svom krevetu, ne bi mi dozvolila da otvorim oči. Tražila bi da spavam. Predstava, kao i sve ostalo što treba da traje, traži da bude negovana. Stalno da je pred očima. Ukrašavana i obojena. Ponekad uramljena. Ramom od punog drveta, da odaje osećaj topline. Svežine, kao i istorije.

Kažu da ne možeš da sanjaš nešto

Zamisli nešto što je za tebe veoma bitno. Na primer, lični cilj koji za tebe stvarno predstavlja izazov. Koji, kada bi ga ispunio, bio bi siguran da je sve moguće u životu. Nešto što te pokreće. Nešto što je stvarno vredno tvog rada i truda. I što ga tačnije predstaviš u svojoj glavi, tačnije će se manifestovati, tako da budi precizan. I kada na kraju znaš tačno šta je to, dodeli mu simbol. Dodeli mu znak koji će da predstavlja ceo tvoj cilj odjednom. Tačnije, njegovo ispunjenje. Oseti ga celim telom kao da se sada dešava. Onda ga nacrtaj na papiru iz velike sveske i postavi ga ispred sebe na nekoj razdaljini. Na tolikoj razdaljini, i na toj visini, tako da bude realan. Ni preblizu, ni predaleko. Ni prevelik, ni premali. Potaman je reč. Potaman. Ono što je najbolje je da ćeš tačno znati mesto na kome treba da bude, bez greške...

Krugman: Svemirci rešenje za krizu

Krugman je izjavio da bi "ova prepreka", misleći na pretnju recesijom, bila gotova za 18 meseci kad bi naučnici otkrili pretnju iz svemira.

Naravno, svemirci koji napadaju Zemlju Krugmanu su samo pomoć da ilustruje svoj stav da nas iz krize može izvući samo masivna javna potrošnja.

U slučaju imaginarnog napada i inflacija i budžetski deficit postali bi sekundarna pretnja društvu i sve snage bi uložili u novu proizvodnju i napore da se odbranimo.

Palma podelio 210 junica poljoprivrednicima u Jagodini

"Ako želimo u Evropsku uniju (EU) moramo da znamo da je jedna od najvećih stavki u njihovom budžetu poljoprivreda, ako želimo u EU moramo da subvencionišemo domaću proizvodnju, moramo više da poštujemo sebe", rekao je Dačić.  

 (junice su kupljene iz kredita i podeljene besplatno)

Ako imate online negde neki sadržaj koji biste voleli da sačuvate kod sebe na računaru, pa makar iz sentimentalniih razloga ;) - jedna zgodna opcija (osim "štampe" u PDF printer i sličnih stvari) je snimanje stranica u MHTML formatu.

Zimsko nevreme je celog dana snegom zasipalo Beskrajjne Planine. Vetar je ludovao u krošnjama drveća i snežnu izmaglicu kao zavesu spuštao na seoski trg.

Starac je povremeno otvarao mali kapak na drvenim vratima kolibe i dopuštao sitnim pahuljama da mu se tope po licu, uživajući u toplini kolibe, srećan što ima sklonište od vetra i zime. Gledao je kako se vetar igra snegom, kako gradi oblike od guste bele magle i kako ti oblici kao utvare lebde u prostoru, pa ih onda, kada mu dosadi, jednim potezom razveje. Veče se već spuštalo i hteo je da zatvori kapak i ode na počinak, 

Jutros sam na TV-u gledao direktan prenos u kom su tenkovske granate rušile jednu kuću. Malu. Prizemnu. Ravničarsku. Sličnu našim. Bačvanskim. Ako sam po pitanju preostale ljudskosti i imao nekih iluzija ― poslednja od njih nestala je onog jutra kad su u naš grad počele da stižu izbeglice. Na traktorskim prikolicama, s nešto nameštaja i robom navrat–nanos potrpanom u crne najlonske kese.

Čitavi životi, prošlosti, uspomene, lične istorije bile su spakovane u polupoderane plastične vreće za koje su se ― pogleda sleđenih  strahom zbog svega što im se dogodilo, ali i pred jednako neizvesnom sutrašnjicom ― ovi starci, žene i deca grčevito držali.