U dvorištu moje osnovne školi stoji nas gomila. Baš kod onog natkrivenog dela ispred ulaza gde smo igrali "između dve vatre".  Pada mrak. Uglavnom su to  ljudi sa kojima sam išla u gimanziju, sa kojima sam se družila tada i tokom studija... i poneko iz osnovne. Čekamo. Razmišljam kako je lepo što su tu oni ljudi koje smatram inteligentnim osobama. Drugi ne bi ni čekali naravno. U jednom trenutku neko nas je pozvao. Ulazimo. Iznutra to više nije hol moje škole već neka svečana sala, slična onoj u Skupštini grada (Beograda). Puno je ljudi u odelima. Pokazuju nam vrata. -Tamo je ulaz ..u Evropu! Jer to je ono što smo čekali. Idemo kroz hodnike, dole, pa gore, stepeništa puno, nema prozora, veštačko osvetljenje, puno podseća na hodnike u Studenjaku .. Pokazuju nam naše sobe. Kažu nam da je sada žurka, proslava i da možemo da se pridružimo. Krećemo kroz hodnik negde stepeništem nadole, u neku diskoteku. Žurka je negde tamo odakle dopiru grozomorni zvuci nekih narodnjaka. -Ne, hvala! Ostaćemo u sobi! Pravićemo mi sami svoju žurku. OK! Ispalo je više kao sedeljka. Bio je i jedan bloger oko čijeg godišta smo se Žmu i ja natezali to popodne.

 I onda sam se probudila!

Sećanje je čudna stvar. Selektivna. Svesno i nesvesno neke stvari nestaju, neke ostaju. Tek ja sam o njoj gotovo sve zaboravila. Sećam se detalja nekih, nekih situacija, vrlo jasno njenog lika, i najjasnije imena, Lidija. I posebno jednog razgovora.

Košarku sam počeo da treniram kasno, tek pred kraj osmog razreda. Ne bih ni tada da me nije nagovorio jedan dečak iz ulice. Sinoć sam ga video iz kola, hoda ulicom u mantilu, s naočarima. Lako je moglo da se desi i obrnuto, da vidi on mene kako hodam, u mantilu, s naočarima.

NIje da se hvalim - imam svog ličnog stihopisca. Iz milošte ga zovem Maj Prajvat Sajko.

On mi piše: Kao čovek od pera, ti ćeš razumeti: Nama pesnicima kad je teško;  mi svoju bol najlakše u stihu izrazimo.

Priznajem, posedovanje privatnog poete godi mom egu. Veoma! Šta ja tu mogu? Osećam se kao Danteova Beatriće ili nekakav veliki vezir. Ma ne veliki vezir – padišah

Corax

Eto,znao sam da će jednog dana poslužiti.

Pročitao sam ga odmah posle govora Vojislava Koštunice,

Nikada nisam tako brzo sanjao. Sklopim oci ... i bum! Uvod, razrada i zakljucak. Ceo film mi stane u jednu scenu. Kao u snu. 

(Moje žene 2)

Pre par dana sam u privatnoj prepisci sa jednom divnom ženom sa ovog bloga uletela u večitu priču o fajtu između majki i ćerki. Neki moj brzopleti zaključak bio je da smo u večitom sukobu zato što želimo jedna drugu da napravimo najboljim mogućim ženama. I znam naravno da ima majki i ćerki koje žive skladno, neke zaista, a neke zato što nisu dovoljno bliske da bi mogle da se svađaju. Šta sve trpimo i prećutimo, šta sve kažemo, a uopšte ne mislimo, koliko se obožavamo, koliko lupetamo, samo da bi makar delić uticaja uspele jedna drugoj da usadimo.

Moja mama je divna. Kad sam bila mala kupovala mi je redovno gumene čizme, da možemo da idemo u naše specijalne šetnje po kiši i da namerno gazimo po barama. Bare obožavam i danas, gledam u njih hipnotisano i vrlo teško se zaustavljam pred željom da ugazim. To kad je kiša.

Kosovski boj. Zna neko kakav je film? Nekako nema šanse da gledam. Baš mi se ne gleda. To je na drugom.

A na prvom programu film sa psihopatom.

Izgleda da ću ipak gledati Menjam ženu ili vesti...

... evo sada Milica govori... Nose pokojnog kneza Lazara u Prištinu.

Laku noć.

Imam čast i zadovoljstvo da postavim tekst koji je napisala

gost autor: Danica McCormack

U pitanju je detektivsko-genetička priča o retkim bolestima.

Inspektor Marković je slušao šta mu uzbuđenim glasom govori majka preko telefona:

"Odmah dođi kod gospođe Mice na Bulevaru, desila se provala. To je ona radnja pored krznara, krojačka radnja, broj 182, evo me ispred radnje, čekam te. Ona se, sirotica, zaključala u kući, nikog ne pušta dok ti ne dođeš.

"Zašto lepo ne pozove policiju i mi ćemo odmah doći i postupiti po prijavi? Zašto ti zoveš?"

"Ona nikako neće policiju, to mi je izričito naglasila, kaže da nije samo provala, u pitanju je i otmica i ucena. Nekog će ubiti ako vide policiju, zato je

Integralna verzija intervjua objavljenog u poslednjem broju Nedeljnika / dodatak: Nedeljnik Original

Razgovarala: Zorica Marković

Fotografije: Nebojša Babić

Popuštanje pametnijih prvi je preduslov da budale potpuno zavladaju svetom. I plašim se da u takvom svetu upravo živimo. Zato pametniji moraju da progovore te vlastitim primerom na to ohrabre i druge. Poznato je da se strah, baš kao i hrabrost, šire poput virusa. Zato i svi koji danas ćute i “gledaju svoja posla” nisu ništa drugo do licemerni saučesnici u ubistvu vlastitog društva.

Poštovani predstavnici vlasti,

Obraćam Vam se kao građanka Srbije i učiniću to srpskim jezikom, jednostavno. Imam četrdeset godina. Udata sam, imam malo dete, radim. Nisam član niti jedne stranke i nikada nisam bila. U životu sam imala neke nerealne i neke realne strahove. Ovo što sada osećam zbog kvara na vašem političkom kompasu je realan strah. Osećaju ga mnogi, samo ne znaju kako da vam kažu. Osećaju ga čak i mnogi od onih 350 hiljada sa mitinga.Čega se bojim?

Prišli su im sa ledja. Nisu ih ni primetili. Pedja je osetio kako ga neko udara u glavu. Okreće se i vidi kako drugi zamahuje motkom na njega. Uspeva da podigne ruku i spreči direktan udarac u glavu. Janko skače na trećeg, a Sale koji je u tom trenutku prelazio ulicu uspeva da odgurne četvrtog.

Mesto dešavanja: Kragujevac, glavna ulica.
Vreme: 19 30.
Uzrast: šesti razred.

p.s.
I napadači su tako negde - šesti razred.

Neko od odraslih je odreagovao i oterao klince.
Ponavljam: oterao klince.