OVO SAM PISMO NAMERNO SKRATILA POŠTO NISAM NI IMALA NAMERU DA GA ŠALJEM

      Gost autor: horhe akimov

- Našli smo je u stolici za plažu, ispod jednog od onih suncobrana sa palminim granama, na peščanom sprudu gde se reka Bojana uliva u more... Možda nije na mestu da vam ovo uopšte govorim, gospođo, ali trebalo je da vidite, kako su izgledali, reka, more, sunce u smiraju dana, kakav je bio mir i koja tišina... I talasi su utihnuli na momenat...

Премијер нам се обратио. Неформално, како, јел, премијеру једне озбиљне државе и приличи, путем таблоида како то већ иде у тако озбиљним државама. Добро је то. Иако имамо безброј снимака на којима смо имали прилике да се упознамо са господином премијером, они су незгодни јел увек постоји контекст. Кад напишеш ауторски текст, нема контекста, то су аутентично твоје мисли, које откривају твоју аутентичну позицију по питању неке конкретне ствари. Да видимо шта можемо да разумемо из премијеровог текста који иначе можете наћи ОВДЕ>>>>ЛИНК  или ОВДЕ>>>>ЛИНК (Новости)

Премијер је текстом доказао неколико ствари које смо вероватно већ знали о њему, али нисмо имали из прве руке.

Свако у групи надува балон и на њему напише своје име. 

Тачно је. Можемо свим средствима да нападнемо, сатремо, угазимо младог насилника. Тачно је да имамо много истина да их искористимо у ту сврху: да је кукавица јер је роб страху од различитог, да је срамота за овај народ јер се храни мржњом, да уништава будућност своје државе јер се користи насиљем... Тачно је да себи треба да поставимо питање да ли је морално продуктивно тако се обрушити на њега?

Како сад? Како наћи најисправнију могућу позицију у овој ситуацији? Са једне стране, појава насиља у нашем окружењу изазива јаке емоције и мами да се приграби осуда насилника, а са друге стране и тај насилник је производ окружења свакодневно уроњеног у различите облике насиља - вербално, емотивно, физичко, системско - било у директном контакту, било преко медија. 

LGBT okupacija grada
Autor: (Antioksidant na osnovu telsta M. Beljan) 16.06.2114. - 00:02 Komentara (1)

Упркос оптужбама према којима смо, захваљујући интернету, остали лишени многих лепих особина које су нас красиле, уназадили личну и свеопшту културу и оскрнавили сопствено право на приватност као један од основних

ali ne nestaje

Почнимо од старијег: Бранило, Јован, Станиша, Репош, Константин... ко фали у овом низу? Фали Ђурађ Кастриоти, познатији као Скендербег, највећи хришћански Албански јунак и борац против Турака, коме су прва двојица деда и отац а последња тројица рођена браћа. Ђурађов отац Јован и брат Репош умрли су у Хиландару, у Арбанашком пиргу

moja priča nikome nije potrebna

jer ne može postati nečiji život

onako kako jeste moj,

niti štivo, jer nije zanimljiva koliko priče moraju biti.

moja priča počinje lako, za mene, jer se ne sećam koliko je bilo teško. i traje,

lakše nego što se čini,

jer znamo koliko može biti teže.

moja priča je jednostavna i prolazi brzinom koju sam odabrala.

kada ne radim ništa mislim da stoji, ali znamo da se i to računa.

Nekada davno, pa baš i ne tako davno, pre desetak i nešto godina, bio je jedan mladić. Imao je u to vreme oko 17 godina i završavao je srednju školu, e kao i u svakoj priči mladić je imao i devojku, sa kojom se tajno viđao u Beogradu.

Svaki vikend je putovao iz unutrašnjosti  u Bg. Svaki vikend joj je ispod Savskog mosta od latica ruža i sveća pravio iznenađenja i svaki vikend se vraćao u školu srećan.

Mladić je sanjao kako će se

 Ok, odmah da se složim sa svima vama da je Hendriksova obrada Dilanovog klasika All Along The Wachtower najbolja obrada sviju vremeno-prostora. I da za početak nabacim  par mojih kaver favorita:

(ovaj kaver  inače se nalazi na albumu "Cover Up" (with Co-Conspirators), koji predstavlja kompilaciju samih obrada i posveta)

RHCP - Fire

Ground Zero - Those Were The Days

Piše: Rodoljub Šabić
Danas sam se podsetio jedne stare, skoro zaboravljene pravničke anegdote. Na temu je odnosa "zločina i kazne", vrlo stara, još iz Starog Rima.
Ukratko, pričica počinje jednim starim zakonom koji je predviđao da se za "realnu" uvredu, konkretno šamar na javnom mestu, mora platiti kazna od 2 novčića. E sad, zakon je trajao dugo, godinama, decenijama, možda i vekovima i nije se menjao. Ali, vrednost novca se jeste menjala. Dva novčića, u početku zlatna, predstavljala su solidnu vrednost. Ali u novčićima je bilo sve manje zlata, potom srebra, a

2010. održana je u Beogradu relativno uspešna «Parada ponosa». Učesnici su se bezbedno razišli kućama, ali nasilnički incidenti desili su se posle završetka samog događaja. Gorak ukus u ustima ostavile su homofobne kampanje nekih pripadnika vlasti, npr. ministra Dačića kome se u pojedinim trenucima pridruživao i tadađnji gradonačelnik koji je homoseksualcima savetovao da lične afinitete izražavaju u svoja četri zida.

When I have fears

When I have fears that I may cease to be

Before my pen has glean'd my teeming brain,

Before high-piled books, in charactery,

Hold like rich garners the full ripen'd grain;

When I behold, upon the night's starr'd face,

Huge cloudy symbols of a high romance,

And think that I may never live to trace

Their shadows, with the magic hand of chance;

And when I feel, fair creature of an hour,

That I shall never look upon thee more,

Never have relish in the faery power

Of unreflecting love; - then on the shore

Of the wide world I stand alone, and think

Till love and fame to nothingness do sink.