Smenjeni direktor Vremena Dragoljub Žarković,  ove nedelje ne misli da se ivica bankrota lista koji on dugi niz godina vodi (a koji upravo zbog uredjivačkih lupinga sve manje ljudi kupuje) nameće kao tema uvodnika. Ne, tema je odbrana drugog lista, koji nije u finasijskoj krizi, pa samim tim Žarković u njemu može da nastavi mirno da tezgari, tema je dakle odbrana Politike od opasne, kako kaže, žene sa bodežom u rukama. Ukratko - od mene. http://www.vreme.com/cms/view.php?id=545996

Piše: Robert Matić

Dan jedan ili 365 il sest ili sto godina razliku nikakvu ne pravi. Srbija nakon dvanaestog marta dve hiljade i trece godine i pucnja u dvoristu zgrade Vlade nije ista i nikada nece ni moci da bude. Od trenutka kada je Zmijin metak pronasao put do srca prvog srpskog istinski demokratskog premijera nebo nad Srbijom ce uvek imati siv ton, cak i po najlepsem aprilskom suncu.

Ode guverner. Iz ličnih razloga. Ko je lud da bude deo ovakve ekipe i nosi odgovornost svih perpetuum mobile projekata u poslednjih godinu dana iz kuhinje najstručnijeg od stručnih, koji su kuliminirali najnovijim subvencionisanjem potrošačkih i gotovinskih kredita. Potpuno su izgubili kompas.

Još da ode i ministarka finansija, pa da procvetamo. I ugasimo svetlo.

Izgleda da je navažniji projekat naše vlade da sipa novac u džepove banaka. Od subvencionisanih stambenih kredita, do subvencionisanih kredita za likvidnost (koji pomažu prezaduženim firmama raznih vrlih bizmismena

U NIN-u se pojavio tekst o predlogu reforme poreskog sistema u Srbiji koji Ministarstvo finansija ozbiljno razmatra. Ovaj predlog je u najdubljem ekonomskom interesu celog društva i ide u pravom pravcu: smanjenje poreza na rad.

Neki ekonomisti izgleda ne misle tako pa su izneli argumente koje  mogu samo da karakterišem kao ekonomsku metafiziku i potpuno odsustvo razumevanja suštine problema naše privrede. Makroekonomisti izgleda ne razumeju mikro ekonomiju. Pa da probam da im to približim sa pogledom privrednika.

Dragi Dnevniče 2,

Evo me posle dužeg vremena opet u Americi. Dugo sam putovao i to ekonomskom klasom. Kriza je. U avionu me niko nije prepoznao. To me je rastužilo. Baš sam umoran. Nikako da se priviknem na vremensku razliku. Taman ću ovih nekoliko dana iskoristiti da obnovim garderobu. Ovde je sve jeftinije. Ne razumem zašto.

***

Imam tremu. Uvek se na ovako važnim sastancima uplašim da ću zaboraviti govor. Kako beše ide? Kosovo? Kosovo je naše. Ne damo Kosovo. Ko prizna Kosovo ispale mu oči da bog da. Dobro sam ovo sročio. Mislim da bih ove oči trebao da naglasim. Ko prizna Kosovo, tu pravim pauzu da im privučem pažnju, podignem jednu obrvu i nastavim, ispale mu OČI, to naglasim, da bog da. Odlično. Možda da skinem naočare dok pravim pauzu i onda kažem ispale mu oči. Može. To ima da ih obori s nogu.

***

Ovi sastanci su tako dosadni. Samo nešto trabunjaju i nikako da opet dođe red na mene. Sutra neću da dolazim. Ne mogu. Boli me glava. Nadam se da niko neće primetiti da me nema.

***

Moraću posle ove flašice da napunim vodom i vratim u mini bar. Ne pada mi na pamet da ovoliko plaćam vodku. A i neću da ovi Amerikanci pomisle da sam alkos. To bi jedva dočekali da me opanjkavaju u medijima. Gde li sam stavio noćnu kremu? Nigde je nema. Sigurno je ukrala sobarica. Sutra mi je slobodan dan, idem u šetnju. Da obiđem grad. Samo da se ne izgubim kao prošli put. Srećom da sam čipovan pa me brzo našli, inače hteli da me siluju u onom Greenwitch Villageu. Tamo više neću da idem.

Bila je subota popodne, pozno prolećni dan, nekoliko nedelja pred prvi Band Aid koncert. Aleksić se spremio za izlazak. Kapu je nosio u ruci, uvek je nosio u ruci, ako bi negde sreo oficira pravio bi se kako mu se odšrafila zvezda pa je kao namešta. Bilo mu je stalo da mu se ne pokvari kovrdžava frizura i prstima je popravljao pri susretu sa svakim ogledalom, prozorom ili izlogom. Rekao sam mu da nisam naročito raspoložen za grad. Pomenuo mi je vešalicu na žaru “Kod Mülera”, i princes krofne, ali sam ja ostao pri svome. Retko sam izlazio u grad, mada sam imao pregršt plavih kartončića

Boletova tetka je bila iz Dubrovnika, zato smo tamo išli na letovanje. Nije bilo drugog razloga. Ne zbog letnjih igara, iako smo išli obično u to vreme. Igre počinju negde oko mog rođendana, po tome pamtim. Za sve te godine slušao sam nekoliko gudačkih koncerata kroz pregrade od šper ploče. U to vreme pada i svršetak Vimbldona. Meni drevne lepote starog grada ništa nisu značile. Ni onaj kamen koji štrči iz crkve i na koji se ljudi penju pokušavajući da se zadrže, zbog određene simbolike. Ni Djelo Jusić, ni brat mu, ni Tereza Kesovija koja se glasno smeje ispred Gradske kafane, ni Buco i Srđan, ni Hamlet na Lovrijencu, ni Rade Šerbedžija, ni šarplaninac Ibrice Jusića, ni hrvatske i srpske glumice srednje i mlađe generacije; ništa mi sve to nije značilo kao činjenica da si u Dubrovniku mogao, kao u nekom velikom gradu, da se izgubiš u gužvi.

 Eksperimentalci misle da je pretpostavka o normalnosti dokazana matematička teorema, dok matematičari veruju da je ona eksperimentalno utvrdjena činjenica.

Obradjujem ovih dana neke podatke ''sa terena'' i primetim da mnogi statistički metodi za poredjenje različitih populacija - pušača i nepušača, na primer, ili lekara i bolničarki, itd. - u sebi implicitno sadrže pretpostavku o normalnosti

 Pokušavam ovih dana da napišem blog o jednom teškom matematičkom problemu, pa sam u predahu razmišljao o tome šta je u matematici ljudima intuitivno prihvatljivo, a šta ne. Naime, mi smo svakodnevno suočeni sa potrebom da pravimo procene, da u nedostatku kompletne informacije nagadjamo ishode dogadjaja, ili, naprosto da igramo na sreću. Takodje je poznato da smo u toj proceni verovatnoća prilično loši matematičari, ali se

Iako se trudim da bar ovde ne pišem politici, da ne produžavam svoj radni dan, za koji se ne zna kad počinje i kada se završava i koji se, gotovo uvek, vrti oko politike, danas želim da vam kažem: GLASAJTE !

Glasajte zato što nećete dočekati da se na izborima kandiduje pojedinac ili stranka, koga u potpunosti podržavate. Glasajte zato što ste se izborili za demokratiju, a to treba ceniti. Zamislite ili setite se, kako je onima, kojima za vratom dahće pomahnitali diktator, koji bi dali sve samo da mogu da glasaju. Da govore šta misle, bez da završe

Ovim putem želim da uložim zvaničnu pritužbu. Kad sam se udavala, meni je rečeno da ćemo mi živeti u tada najsevernijoj republici, koja se nalazi ispod, između i uopšte okolo-naokolo Alpa. Shodno tome bi u njoj trebalo da bude snega za izvoz, a leta  su prijatna i blaga, uokvirena zelenim planinčinama koje dišu svežim dahom i uopšte lepota jedna. Što se snega tiče, to i nekako, ako se zima otvori,

1. Jednoj familiji se ne dopada kako novinar radi. Ako hocete da clan familije igra, novinar mora da se skloni.
2. Jednom politicaru, cija je biografija duze od moje ruke, zakaze presser, istrese se na novinare i ode, i onda ga namole da se vrati, pa se on i dalje na**** keve doticnima.
3. Ne zelim da pricam za Vase novine (radio ili TV sve jedno je) jer ne pisete dobro o nama - sve se cesce cuje.
4. Ministar nazove novinara budalom i preporuci mu lecenje.
5. Molim vas, da li su te informacije koje tražite u interesu građana Srbije?! Moram da prikupim podatke, da vidim

Primetio sam sinoć vest koja otvara dosta pitanja, ali i budi neka lepa ili manje lepa sećanja, a sasvim sigurno - izaziva podeljene reakcije.
Predlažem da na kraju svog komentara, stavite boldovano : podržavam ili  - ne podržavam.
Dakle, vest :

 Nema potrebe da otvarate tekst jer ga ispod nema, ali hvala Vam na čitanju : )
Jednostavno : ne zaboravite Budućnost. 
Neki bi trebalo i Tada da rade nešto Pametno.

"U ovom protestu, umesto da demonstrante samo na trenutak vidite iz trolejbusa ili automobila kako mašu zastavama, srešćete ih gotovo u svakoj „šetnji“ po Internetu. Umesto zastava i uličnih grafita, ugledaćete stotine svakojakih sajtova i narazličitijih web-portala koji su postavili banere sa pozivom da se spase Petnica."
http://www.savepetnica.com/

"Procenjuje se da će posle sedam dana potpisivanja, ovu prvu elektronsku peticiju potpisati ukupno oko 8.000 ljudi, dok će broj potpisnika izvan Srbije biti bar 3.000."
Zajebali ste se. Biće ih više. (Unfuckable )

«Započeli smo ovu akciju revoltirani činjenicom da se Vlada Srbije i njene institucije olako odnose prema jedinstvenoj, vrhunskoj obrazovnoj instituciji u zemlji», kaže dr Milovan Šuvakov, jedan od članova neformalne grupe «Čudesna šuma», inače istraživač na Institutu za fiziku u Beogradu. «U startu nismo ni slutili koje razmere će ovo dostići, mada smo bili pripremljeni na sve. Našli smo snažan računar sa dobrom vezom ka internetu, optimizovali skripte kako bi izdržale veliku posećenost i potom pratili posetu», kaže Šuvakov, objašnjavajući kako se nada da će, uz spašavanje Petnice, ovom peticijom bez papira dodatno podstaći državu da više obrati pažnju na obrazovanje koje je «dugoročno gledano, direktno ulaganje u buducnost».
izvor
update

Idemo ! 

Ima godinu i po dana kako nigde nisam putovala. Uštopala me ova frtutma s porodilištima, zabavih se s profesorima, doktorima, ministrima, novinarima... i zaboravih, kuku mene, kako to izgleda - vaditi vizu.

Ponižena, uvređena i živčana. Eto, takva sam pred svako vađenje vize. A imam staža, nije da nemam. Otkada imamo ovu novu vlast bez sankcija, štvrćkala sam vam se ja po trulom Zapadu i previše. Amerika, Engleska, Australija, Nemačka, Danska, Norveška... i tako više puta. I svaki vražji put se nerviram zbog stupidnih pitanja na prijavama za vizu. I svaki vražji put čekam u redovima ko ovca u toru. I svaki vražji put se tresem da me zbog neke birokratske gluposti ne odbiju.