Odgovor ne znam, ali znam ko zna. Pravo znanje nije samo da poseduješ pravu informaciju, nego i snalaženje kada je nemaš da znaš koga da pitaš. Pošto je Bog odavno rekao laku noć Srbiji teško da mogu da dobijem ovu informaciju iz prve ruke. Da “dođem Bogu na istinu“ samo zbog ove informacije još uvek ne žurim. Preostaje samo jedan jedini način. Preko franšize ili ti posrednika, našeg dragog sveštenstva.

Tužan dan za Srbiju. Neka joj je večna slava i hvala joj za sve što je učinila za svoju zemlju. Iskreno saučešće porodici.

ili patetičan blog o tome kako mi fali moj grad 

na vestima prliog sa komemoracije mome kapora, na blogu tužne fotografije bulevara revolucije (šta je falilo da ostane bulevar revolucije) koji sada izgleda kao neki od onih avetinjskih bulevara nekadašnjeg novog beograda pa još tužnije, jer star, jer su one zgrade lepe ma kako im fasade bile oronule, jer moj na kraju krajeva. jer je neko rešio da se naruga lepoti tih lepih, starih i važnih zgrada, da ih ostavi gole, da se vidi kako sa njih pada malter, da ih posle neko oboji kao one u knez mihajlovoj gde žive svi sem beogradjana,

Uopšte nisam imala nameru da pišem o gej paradi, prvo zato što sam sve što sam imala već napisala proteklih godina, drugo zato što mi se činilo da je država konačno shvatila da se omogućavanjem gej parade štite i prava onih članova društva koji uopšte nisu homoseksualno orjentisani. Jer, ako te niko ne pita kog si seksualnog opredeljenja kad porez plaćaš, što bi to uopšte bilo pitanje onda kada tražiš da budeš jednak među jednakima pred zakonom? Jedino što sam u tome zaboravila je institucija koja je ustavom i zakonima od države odvojena – crkva, SPC, koja je upravo svom saopštenju izvolela tu sitnicu zaboraviti. I to po pitanju para i prava. I neshvatanja. Od čega se meni ekstremno diže pritisak.

Grupa od desetak zena iz Kuršumlije, koju je okupila sedamdesetogodišnja Dragica Milanović, već su postale konkurencija najboljim molerima u gradu.

Ovo su preduzetnici (eng. entrepreneurs). Po meni, to je suština priče. To što su žene, pa još u zrelim godinama, čini priču još lepšom. Ali joj ne menja suštinu. Za Srbiju je suština da iko razmišlja kao one, da uvide da postoji tržište za njihov proizvod, i to u naizgled zatvorenom tržištu na kome naizgled nema mesta za njih, a onda i počnu da rade na svom planu. I da rade i razmišljaju na duži rok.

Danas se nalupetao ugledni privrednik u vezi sa predlogom poreske reforme, malo pre toga i profestorka fakulteta. A bilo je i drugih prodavača sumnje. Kod nas sve na pamet. Svi sve znaju. Niko ne računa i niko ništa ne proverava. A novine sve prenose.

Pošto volim elementarnu matematiku (znate ono sabiranje i množenje) pokazaću vam kako na primer porez na rad utiče na cenu struje. Isto može da se uradi i za grejanje.

U poslednjoj do sada emitovanoj epizodi serijala Dr House odlazi na riheb. Skida se sa vikodina, jer je počelo da mu se priviđa  i više nije siguran šta je realnost a šta ne.  Blago njemu.

Ms Milić se skida sa bloga B92 posle više od 4 godine upotrebe and zloupotrebe istog. Njoj se nije učinilo, zna da je preksinoć na blogu naišla na tekst VIP autora Vojislava Stojkovića pod naslovom Sve naše parade. Pročitala ga je jer prati ko šta kaže o Paradi ponosa, iako autorove tekstove više ne čita. Od površne filozofije, smaranja hrišćanstvom, literarnog

Draga Biljana,

Duboko se stidimo što smo građani i građanke države u kojoj se politički neistomišljenici ponižavaju na mizeran način – vođenjem političke borbe u kojoj obe strane nisu dostojne jedna druge.

Ljudsko dostojanstvo je fraza koja izlazi iz okvira utopije ljudskih prava i demokratije, to je pojam koji građanima ove zemlje treba da bude imperativ na početku i na kraju svakog dana. Treba da znamo da od nas zavisi kakve „cipele“ obuvamo na početku svakog radnog dana, tokom kog je većina nas sistematski ponižavana od strane monopolista, tajkuna, ratnih zločinaca, totalitarista, fašista, rasista, seksista, homofoba, ksenofoba, radikala, slobista, šešeljevaca, antihagovaca; da znamo zašto smo gladni; zašto smo bolesni; zašto nam je skupo školovanje...

Kad smo već na toj temi

Svibnja 1940. godine uslijed prijetnje napada fašističke Italije na Kraljevinu Jugoslaviju izvršena je djelomična mobilizacija jugoslavenskih vojnih jedinica s koncentracijom na području Slovenije. Prilikom obilaska 40. pješadijskog puka smještenog u Brezovici 26. svibnja napravljen je stenograf govora koji je postrojenim vojnicima održao komandir 1. čete, kapetan Luka Đurasković. Kapetan Đurasković poginuo je tijekom Drugog svjetskog rata, a stenograf njegovog "povijesnog" govora iz Brezovice sačuvan je u arhivu Srpske akademije nauka (A-38-119-263).

Slušaj amo!

Jednom je Ruzvelt rekao da je system autoputeva u Americi zila kucavica kapitalizma (ili nesto tako). Ogroman procenat robe se prevozi kamionima, a te grdosije (drumske krstarice, eighteen wheeler-i) su postale symbol novog zivota. Za kamiondzije kazu da su "kauboji novog doba", jer stalno nekud idu, krstare celim kontinentom, imaju svoj jezik i svoje običaje. Na bezinskim pumpama za kamione, čovek moze da jede, da se istusira, čak i da sretne

“Svet je opasno mesto, ne zbog onih koji čine zlo, već zbog onih koji gledaju i ne
preduzimaju ništa” reči su Alberta Ajnštajna koje lako mogu da se primene na priču o krivičnom delu mobinga ─ tj. različitih oblika šikaniranja i zlostavljanja na radnom mestu. Kako je reč o problemu koji je u našoj javnosti (a, srećom, i pravosuđu) sve prisutniji ─ možda je baš priča o mobingu najbolji pokazatelj sporosti kojom naša zemlja prihvata pozitivne zakonodavne vrednosti onih društava koja pretenduju na to da se smatraju: civilizovanim, humanim i pravičnim. 

Po švedskom psihologu Hajncu Lejmanu koji je autor ovog pojma ─ ujedno i najzaslužniji za uvođenje istog u zakonodavstvo zemalja Evropske unije ─ mobing se prepoznavanje na sledeći način: "Pod pojmom mobinga podrazumeva se psihološki teror u poslovnom životu (na radnom mestu) i odnosi se na neprijateljsku i neetičku komunikaciju i maltretiranja, koja su usmerena na sistematičan način od jednog ili više pojedinaca, uglavnom prema pojedincu, koji je zbog mobinga stavljen u poziciju u kojoj je bespomoćan i u nemogućnosti da se odbrani".

Od 23. aprila, svetskog Dana knjige, ovogodišnja prestonica knjige i autorskih prava je postala – Ljubljana. Iskreno verujući da Dan knjige mora da traje mnogo duže od jednog dana, ovaj blog, kao moj duboki naklon, posvećujem onome na koga prvo pomislim kada se kaže »knjiga«, velikom Majstoru priče i Umetniku života, piscu kome je ova godina širom sveta posvećena, jer se tokom nje slavi 150 godina od njegovog rođenja – Antonu Pavloviču Čehovu.

»Dobri ljudi umiru prerano, a skotovi žive i po trista godina«, rekao je jedared u Ljubljani, na novinarskoj konferenciji »Profesionalca« povodom, Duško Kovačević.

Umro je Cole. Nema ga više. Smrt dobrog i bliskog čoveka je trenutak kada čak i ja ostajem bez reči. Tada mi se svaka od brižljivo izabranih čini suviše patetičnom ili neubedljivom i bledom, a pokušaji rečenica od njih sklopljeni ostaju nedovršeni do te mere da im ni tri tačke ne pomažu.