Profesor Jaroslav Flegr, Karlov Univerzitet, Prag

Sećate se onih loših naučno-fantastičnih filmova u kojima vanzemaljci okupiraju Zemlju, ali ti okupatori izgledaju veoma slično nama, pa je gotovo nemoguće razlikovati ih od običnih ljudi? Po izgledu i ponašanju oni su isti kao i mi, izuzimajući, možda, neki slabo primetan anatomski detalj ili detalj u ponašanju koji ih odaje. Razume se, okupatori

Aranđelovdan (21.11) 2008. godine, dan kada sam se registrovao na blog (u poslednjih nekoliko meseci na mom profilu piše 22.11, ne znam zašto, nije ni važno). Na jednom kraju sobe, ispred troseda, sedi moja žena. Na drugom kraju sobe sam ja. Sedim na podu i zovem ćerku da priđe. Krenula je od svoje majke ka meni, korak po korak. Došla je do mene i zagrlila me. Njeni prvi koraci. Sa dve godine i osam meseci. Zatim se vratila kod majke, pa opet kod mene, ni sam ne znam koliko puta. Šetala je tako sve dok nije bilo vreme da krenemo kod kuma na slavu. A pre samo godinu dana lekari su nam govorili kako nam je svima cilj da stane na noge do trećeg rođendana.

Davne 1997 godine, negde u kasnu jesen, može biti baš oktobra meseca, otišao sam do stana mojih roditelja. Jesenje večeri u Nišu znaju da budu prohladno prijatne. Uvek kad parkiram kola ispred zgrade, obuzme me onaj osećaj blage nostalgije za minulim danima mladosti koja traži ćutanje i budi sećanja samo na lepe trenutke. U toj samotnoj tišini sećanja, koja traje par desetina koraka između automobila i ulaznih vrata zgrade, uvek sam nalazio svoj mir. Te večeri, taj mir je izremetila, jedva čujna rečenica, koja je dopirala iz mraka pored stepeništa zgrade. „Ajde mali da nam ga lepo ti sada ispušiš“.

Ono što se ne može naučiti u školi, već predstavlja profesionalnu deformaciju, jeste brzina kojom se reaguje na opasnost za sebe ili druge kada se čuju „ključne“ reči. Dva poznata lokalna dripca, nalaktivši se na zgradu, držala su za mišice  komšiju iz zgrade.

"LDP u ovim prelomnim trenucima želi da preuzme punu odgovornost za sve proevropski nastrojene birače u Srbiji. Smatramo da smo obavezni da učinimo sve da bi omogućili da volja preko 1 600 000 glasača DS-a i 220 000 glasača LDP-a i ko zna koliko još ljudi koji žele da se nađemo u Evropi, ne bude grubo zloupotrebljena, zaustavljena i tako na duge staze Srbija bude sprečena da nastavi svoj evropski put.

(Nastavak priče „Burni socijalni život Marice Dačić, jedine cure u selu" #link#)

Mesecima je Marica Dačića zvana Bucka, poštena devojka iz Vladimirovaca kod Skupštinevca, živela u bludnoj vezi sa svim momcima iz sela (osim Čedoslava). Nakon što je fasovala stidne vaši odlučila je da promeni životni stil, da se smiri i primiri, jer više nije ni bila tako mlada. Odlučila je da se uda za najlepšeg, najzgodnijeg, najboljeg, najbogatijeg i najobdarenijeg, za Bokija Branta Juniora. Svadbu su zakazali za 18. oktobar 2008. godine. (Fall wedding, so romantic, prim. aut.)

Marica je još od malena maštala kako će izgledati njeno venčanje. Zato je zahtevala da venčanje bude baš onako kako je ona oduvek htela. Želela je seksi venčanicu sa dubokim dekolteom i dugim velom zakačenim za njenu kratku kosu, ukrašenu tiarom. Morala je nekoliko meseci da drži dijetu, kako bi uopšte ušla u venčanicu. Insistirala je da bude bela, iako su svi u selu znali da je nevinost odavno izgubila sa Draganom Žirafom. Boki je bio toliko zaljubljen da je pristao na sve njene hirove, čak mu nije smetalo što uzima polovnjaču, koja je imala burnu prošlost. Marica je insistirala da se na venčanje pozove celo selo, a da Boki povuče svoje veze u gradu kako bi ekipa emisije „24 sata svadba" došla da ih snimi. Za kuma su izabrali Čedoslava, pošto on mladu jedini nije opalio, a za starojka Babokrkića. Dever je bio Bokijev rođak Vučko, a nakonjče Mali Boža. Deveruša nije bilo, jer je Marica bila jedina cura u selu, a i patila je da uvek bude u centru pažnje. Gosti su celu noć igrali kako im je svirao „Delta city band".

Marica, snob kakav jeste, voli da tera modu i izvodi besne gliste, pa je insistirala da potpišu predbračni ugovor. Videla to sirotica u stranim filmovima, pa zapela hoće i ona to da potpisuje. Boki nije imao kud, pa je morao da pristane.

Ali šta u tom ugovoru piše?

Mac, mac, mac, - dozivao je svoju mačku Boris Tadić. Na drugom kraju grada u dubokoj ilegali, daleko od pristojnog sveta Vojislav Koštunica je dozivao svoje mačke dok se divio novom ukrućenom Avalskom tornju, ali je to neka druga priča.

Sa peškirom na glavi u bademantilu, Boris je išao kroz rezidenciju i dozivao svoju mačku Micu koju je usvojio pre tri godine.

- Mac, mac, mac, dođi maco da pijemo mleko.

Mačku je dozivao, ali mačke nigde nije bilo. Posle pola sata dozivanja morao je da odustane i da isfenira kosu. I onda se čuo strašan vrisak. Opet je našao novu sedu. Neka tri sata se nervirao zbog nove sede i onda se setio mačke Mice.

- Gde je ta mačketina?!

Bio sam na koncertu Dijane Kral. Fina je žena, ali malo mi je dosadilo da dajem pare za svetske zvezde koje mi deluju kao neko ko se na binu popeo ne da bi ga ocenila publika, već da bi on tj. ona ocenila publiku tj. nas. Da li znamo pesme, znamo li engleski, da li razumemo šale između pesama, sve se to ocenjuje...i ako sam u pravu, onda umesto da ja plaćam kartu, trebalo bi da dobijem honorar za uspešno praćenje koncerta.

Moguće da grešim. Sedeo sam u blizini jednog lokalnog nazovi političara, pa mi je njegovo štetno zračenje uzrokovalo da budem negativan više nego je to u skladu sa mojim karakterom i godinama.

1978. letovao sam u Dubrovniku. Kao i prethodnih par godina. Imao sam tada devojku. I ona je bila u Dubrovniku. Jako mi je išla na nerve, namerno. Setio sam se da mi je Sonja B. rekla da ide na Hvar, u Vrbosku. Spakovao sam ranac i ukrcao se na Liburniju. Od grada Hvara do Vrboske vozio sam se autobusom. Sonja se više iznenadila nego što se obradovala kada sam došao. Imala je veliki osmeh, tako da je izgledalo da se obradovala. Bila je u kampu sa još nekoliko studenata arhitekture. Kamp je bio na strmini, ispod visokih četinara. Studenti su uveče sedeli pored vatrice, ja među njima.

Uprkos opštem uverenju da me Veran plaća samo za jedan post nedeljno, ja pišem već drugi ove nedelje. Pa ako plati - plati :-)

Šalu na stranu, stvar je ozbiljna. 

Dnevnik 2 - RTS1. Retko gledam televiziju, posebno preskačem vesti. Toliko su bedne da ne moram i da ih gledam. Sve što me zanima pročitam na internetu. Jer, ostalo se svodi na razne reality show programe, a kako je moj život oduvek bio uzbudljiviji od svakog Velikog Brata,  pa čak i od Farme (naročito od kada sam došla na splav) - izbegavam.

Zašto pišem blog?
Izabralo me da budem drugi mačići (onoga što je Jakša nazvao prvi mačići), pa sam rekao. Ali, šalu na stranu. Evo šta sam hteo da kažem:
Prema rezultatima jednog istraživanja javnog mnjenja (uradjenog početkom 2009.), oko 57% stanovništva ima pozitivno mišljenje o nauci kao društvenoj aktivnosti, ima poštovanja za naucnike, i misli da nauka doprinosi poboljšanju života običnog sveta. Naravno, tu se na prvom mestu

    Vest koja je objavljena u nekim medijima, u nekima nije, nije dovoljno vazna.

    U svom krevetu nadjena je mrtva devojcica, imala je samo petnaest godina. U domu za nezbrinutu decu, u svom krevetu koji je dobila n privremeno koriscenje, dok ne izadje iz doma, umrla je tiho, da nikoga ne uznemiri, samo je nestala nadajuci se bas tome, da se niko nece previse uzbuditi sto je nema. Samo je zaspala. Nece se probuditi. Sve sto je veliki svet imao za nju ona  nikada nece videti.

    U dugom lancu Odraslih ljudi koji su morali da joj pruze ruku da ne potone

Nakon dugog razmišljanja menjam radne naslove bloga. Od: Mali životi (iliti: šta da radiš kad ti se razboli dete), pa preko: U Srbiji treba davati mito, došla sam do ovog - jer, u suštini, poruka moje priče i jeste to: bitka za bebe.