We mourn the sad tragedy of the passing of Michael Jackson at ago 50. We celebrate the man who was a star from early childhood, an icon in the 1980s, the King of Pop, and we kindly and gently pass over the child molester, the depraved sociopath, the one who dangled his child out of a London hotel window, the one who attempted to surgically alter his skin color making him look like more like a live-action cartoon character than a human being.

USTAV REPUBLIKE SRBIJE

"Republika Srbija je država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima."

ZAKON O DRŽAVLjANSTVU REPUBLIKE SRBIJE

"Pripadnik srpskog naroda koji nema prebivalište na teritoriji Republike Srbije ima pravo da bude primljen u državljanstvo Republike Srbije bez otpusta iz stranog državljanstva, ako je navršio 18

Ono što me uvijek privlačilo su bili primjeri pojedinaca i grupa koji se opiru mainstreamu, predrasudama, mehanizmima potčinjavanja. Primjeri onih koji ozbiljno dovode u pitanje koncepte i slike koje nosimo u svojim glavama. Otuda i ovaj post koji govori o jednom, ali ne i jedinom, primjeru pro-akcije, odbijanja preuzimanja gotovo predodređene uloge žrtve i „donjega".

Posle malo duže pauze Kreativna gerila je napravila novi video za Nune TV.

Ovoga puta, zadovoljstvo mi je da predstavim najudobniji i, uz to, potpuno prirodni, ekološki i savršeno anatomski »dušek« koji u pravom smislu te reči služi odmaranju duše. Reč je o Moreu koji je tokom prošle nedelje testiran u Starom Gradu na ostrvu Hvaru (nekadašnji Faros).

O čemu ljudi vole da čitaju? Znamo o čemu ne vole: o razmnožavanju krompirove zlatice, mašinskim elementima, vodostaje, alamanahe pčelarskih udruženja, o džezu. Na pitanje o čemu pisati ukoliko želite da budete čitani odgovor daju Heraklit, Frojd i Vudi Alen, između mnogih drugih. O ljubavi i smrti.

Ovo je blog koji bi po tom receptu mogao da bude polučitan. Za temu ima džez i smrt. 

Čarli Parker (Charlie Parker) zvani Bird je umro kao Toma Zdravković, umoran od života. To je učinio mirno, ne praveći preveliku galamu oko čitave stvari,

Kad već nema neko mladji... :)

Otvaram sanduče da proverim da li država potražuje još nešto od nas i da li me banka obaveštava na 15 strana šta sam sve potrošila i na koliko još načina mogu da se zadužim dok nas sve zajedno ne pokupe i ne odvedu u vavilonsko ropstvo. Nisam  očekivala napad s leđa u vidu postarije, doterane, nepoznate gospođe.

- Jeste  li vi iz ove zgrade? (Takvim tonom mi se poslednji put obratili verovatno još razredna u srednjoj.)

-  Jesam, zašto pitate?

(bloga)... ali...

Ne mogu više da podnesem vesti.

Bora Otić je novinar ovdašnji, na Radio Televiziji Vojvodina, a emisija koju radi zove se "5казање", emituje se petkom u 22.30, traje oko 1h i 11 minuta i sastoji se svakog petka od 5 priča koje pričaju ljudi koje Bora Otić pronalazi po Vojvodini, 5 životnih, sjajnih, zanimljivih, često opčinjavajućih sagovornika s kojima Bora razgovara onako kako novinari treba da razgovaraju sa ljudima.

Ove godine, vreme je za čestitanje :  "одборници Скупштине града одлучили су данас да "Фебруарска награда Новог Сада" за прошлу годину буде додељена новинару Радио-телевизије Војводине Боривоју Бори Отићу.  "

У образложењу одлуке о том високом градском признању истакнуто је да је Отић својим дугогодишњим радом на радију и телевизији, као и писањем у другим медијима "дао велики допринос култури новинарства и очувању традиције и културних вредности Новог Сада и овог поднебља".

Лауреату ће награда бити уручена на свечаности поводом Дана града, 1. фебруара у Српском народном позоришту.

Бора Отић је аутор "Петказања", једне од најгледанијих емисија на програмима Радио-телевизије Војводине.

Određeni komad detinjstva proveo sam u parku na Zelenom vencu. Dobro sam poznavao ovu uređenu zelenu površinu komplikovane strukture i namene. U njemu sam prvi put razbio glavu. To mi se desilo posle jednog suviše kratkog skoka sa ljuljaške posle koga me je drveno sedište, zaljuljano preko mere, odalamilo u potiljak. Krv je obilato curila i ta slika prilično je uznemirila moju majku koja me je odvela u najbližu bolničku ustanovu kraj železničke stanice gde sam efikasno hirurški zbrinut i vraćen u park.

Matursko veče mi je izazivalo odbojnost. Nije se uklapalo u moj životni stav. Nije ni u moj stil, u farmerke sa zakrpama (Po ugledu na one Neil Youngove sa omota ploče After the Gold Rush). O tome sam imao dijalog sa Borisom u Dobračinoj uluci. Hodali smo uzbrdo i ja sam formulisao svoju ideju obogaćujući je u hodu mislima o socijalnoj pravdi i tvrdeći da tu proslavu treba bojkotovati jer «ne mogu svi učenici da sebi priušte matursko odelo». On se slagao sa mnom, ali je tvrdio da bi to ipak bila šteta propustiti.

Tadić nije zaslužio orden, a ja jesam, misli Nikolić, dakle Tomislav, za koga ste čuli ako ste čitali neke od mojih prethodnih tekstova.

Težo je lepši od reke što protiče kroz moje selo.