JEBIGUZAČKO NASILJE

Išao neki čovek kroz planinu pa usred najgušće šume nade čoveka gola, naga, privezana uz drvo.
- Šta ti tu radiš? - upita ga.
- Eh, šta radim!
- Ne dao Bog nikome ovo. Napadoše me neki ljudi, svukoše me gola, privezaše uz drvo pa se izredaše sva četvorica na meni!
- Pa što se nisi branio?
- A čime da se branim?
- Pa rukama!
- Kako ću, kad su mi ruke privezane uz drvo pa ne mogu da maknem njima!
- Što se nisi branio nogama?
- I noge su mi vezane, ne mogu ni njima!
- Pa zar nisi mogao nikako da se braniš?
- Ama razumi čoveče, ne mogu ni da se mrdnem, a kamoli da se branim!
-- E - reče onaj što je došao - kad ne možeš da se braniš, hajd da te i ja jebem!

U BERBERNICI

Neki se gost brijao u berbernici. Šegrt ga brijao, a majstor sjedećke gledao. Kad ga je šegrt lijepo uredio, gosa zaiskao koliko mu je za trud.
- Šta date - reče šegrt.
- Nije što date, jer ja ne znam što vas ide.
- Bog vas vidio, kako ste plaćali drugima, tako platite i nama!
-- Ali se ja - reći će gosa - nijesam nikada u berbernicama brijao, već bi me brijala moja žena, a za plaću ja bih je svaki put pošteno odjebao, biva odjebao bih brijačinu. Takvo je, dakle, bilo moje plaćanje do sada.
- Molim vas, eto vam majstora pa platite njemu- reći će šegrt.

U Beogradu je 27. oktobra u 83. godini preminuo književnik i filozof Radomir Konstantinović, javnosti najpoznatiji po kapitalnom delu "Filosofija palanke". 

Umesto In memoriama prenosim tekst o njegovoj Filofofiji palanke koji sam  10. septembra objavio u kulturnom dodatku dnevnog lista "Pobjeda" 

 TIRANIJA OPŠTEG UVIDA U SVE -  Beleške na marginama knjige ,,Filozofija palanke" Radomira Konstantinovića

Život je oaza usred života.   R. Konstantinović 

Ovo je moj ubedljivo najdosadniji naslov do sada. Ipak, tematika nije sasvim nevažna. Juče je na Sajmu knjiga bilo reči o sufinansiranju izdavaštva. Napisaću reč-dve vezane za problem koji imaju autori dela koja zbog svoje prirode moraju da budu ilustrovana. Naime, izdavanje ovakvih knjiga se izdavačima ne može isplatiti bez obzira na kvalitet dela, stoga izdvajam ovaj segment književnosti kao u tom pogledu izuzetan.
Stvar je jednostavna: licenca za izdavanje prosečne strane slikovnice je znatno jeftinija od troškova honorara koje je potrebno platiti ilustratoru i autoru domaće priče.

Kažu da je lako deliti sklonosti ka piscima kojima je (nekakva) većina i inače sklona, koji su prevođeni i čitani, a kažu i da je teško razmeniti svoje utiske o malo poznatim piscima, o malo čitanim, o onima koji su "zarobljeni" samo u svom jeziku, neprevođeni.

Ne znam i ne razumem ni lakoću ni teškoće u jednom ili drugom slučaju, znam samo za pisce koji mi, pri prvom ili naknadnim čitanjima, uspeju stvoriti i slike i zvuk svojim, jednom i već nekad, napisanim rečima. I onda, pri razgovoru, nudim sagovornicima ustvari sve te stvorene slike i muzike, češće nego što se usuđujem da analitički, kao skalpelom tkivo, razlažem same reči, napisane.

I za svakog od pisaca i pesnika pamtim prvi doživljaj i prvi susret sa njegovim (njenim) rečima i slike i tonove njima stvorene, a za očekivati je da se sa Ivom Andrićem sretnemo u školskoj lektiri, ali - nije mi se tako dogodilo...

U povodu gostovanja na Sajmu Knjiga, u petak 28.10.2011. od 18:30 do 19:30. na štandu Geopoetike u Areni hale 1, potpisivaću zbirku priča "Odakle sam bila, više nisam"
Dođite. Kao poklončić, prva pripovetka iz zbirke:

Prozori Alfame

(kratkometražni igrani film)

U Alfamu se ne dolazi kolima. Ulice su preuske i prestrme. Ovde se inače teško i sreće neko ko nije iz kraja, tek poneki turista nesvestan da se zatekao tamo gde žive ljudi i gde mu može biti i nije mesto.
U Alfami su prozori taman toliki da u svaki može da se urami po radoznala bakica. To što je alfamska mahala na padini okrenutoj ka Težu, to njima nije bitno. Alfamske babe lep pogled na reku slabo zanima.

 

Milozvučne reči su ordenje kojim islužena vojska gubitnika samu sebe nagrađuje, dok još ne želi da zna za ishod svoga vojevanja.

Vojskovođe i redovi, kraljevi i podanici, oni prerano izbrisani iz knjige živih i oni tek upisani – svi bi da barem jednom osete slast tog znamenja koje prija, ali i navodi na stranputicu.

Za cenu se ne pita. Dok iz dana u dan ritualno prinose po jedan deo sebe na žrtvenik, veruju kako čine pravu stvar. Blještavilo tog znamenja ume da zavede, nahrani i opije čula nebrojenim vazdušastim oblicima.

 

    Opšte je poznata činjenica da svetom, iz senke, ne vladaju masoni, rozenkrojceri i narko bosovi nego bibliotekari. Kako niste znali? Pa da, loš nam je PR. Ni direktor moje škole ne zna da sam ja najbitnija osoba u školi, a to nam na svakom seminaru kažu. I ja im verujem! Zato ću da vam, u sitna crevca, prepričam kako je izgledala Smotra stvaralaštva školskih bibliotekara u organizaciji Društva školskih bibliotekara Srbije.

(ko izdrži do kraja bloga, vodim ga na Sajam knjiga i kupujem ušećerenu jabuku!)

Kad ga prvi put vidiš na trotoaru, upitaš se:
- Šta je ovom čoveku? Zašto mi maše? - pomisliš da te je s nekim pomešao. Eventualno mu, ako si takav čovek, uzvratiš osmehom.
Kada ga drugi put vidiš kako ti maše, pomisliš da je nekakav dobroćudni čudak ili pijanica. Nasmešiš mu se i odmahneš mu.
Vidiš ga treći, četvrti, peti put. Stoji ispod semafora, pored saobraćajnog znaka koji zabranjuje skretanje na desno. Prepoznatljiva figura, visok i mršav, aristokratskog držanja. Uvek nosi naočare od crne plastike, zalizanu belu kosu i dugi šal. Uvek je besprekorno odeven, staromodno ali na svoju ruku, u odelu i dugom mantilu, uredan, obrijan i čist, kao da je krenuo u operu. Stoji, nasmejan i maše ti.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 1. Hoće li jagodinski gradonačelnik možda morati da objasni šta uopšte traže deca na vojnoj vežbi antiterorističkih jedinica ?

2. U kojoj to ulozi Dinkić s kamerama obilazi fabrike - i kako ministri u Vladi mogu da mu služe kao ikebana ?

 

Skoro sam se ponovo vratio Kunderi, možda jer mi je preko potrebno malo nepodnošljive lakoće. Odmah na prvim stranama knjige, Kundera piše nešto što je, čini mi se, strahovito važno. Citiram ga ovde za one koji će tek da pročitaju Nepodnošljivu lakoću postojanja:

Ako se svaka sekunda našeg života bude bezbroj puta ponavljala, bićemo prikovani za vječnost kao Isus za križ. Takva