Pikes Peak

There are bold climbers and there are old climbers, but there are no old bold climbers.

Na Pikes Peak smo krenuli manjevise kako je planirano, oko 4 sata ujutro, iz Boldera. Zgrada nam utonula u pretpraznicni san, jedino Uske jos dugo mrnjauce za nama, kao da smo ga zauvek ostavili.

Nakon dva sata voznje jos uvek pustim medjudrzavnim autoputem koji krivuda kroz predgradja Denvera i Castle Rock-a, zavrnuli smo na zapad, malo pre Kolorado Springsa i ubrzo stigli do naseg polazista za uspon. U Manitu Springsu, gradicu koji je zbog toplih i lekovitih izvora doziveo procvat u 19. veku i drugu mladost, turisticku, u 21. veku, vec je bilo veomo zivo. Na nase razocarenje, visednevni besplatni parking podno planinarske staze je uveliko bio napunjen. Spas od neumornih pauka smo potrazili u nekoj od skoro milju udaljenih strmih gradskih ulicica.

Sa istog mesta odakle se polazi na Pikes, krece i neobicna zeleznicka kompozicija koja za sat i po vremena i 30 dolara po putniku izvozi nebrojeno mnogo turista na vrh koji cemo mi pokusati da osvojimo posteno, pesaka, u naredna dva dana. Ovo je najvisa zeleznicka pruga u Americi, sagradjena jos na pocetku 20 veka. Zbog strmine, njom ne saobracaju obicni vozovi, vec specijalno modifikovane lokomitive i vagoni koji pored regularnih tockova imaju i nesto sto lici na zupcanik, koji uzljebljen u vodjicu izmedju sina prenosi pogon i sprecava proklizavanje (cog railway).

Natovarili smo ranceve na ledja, dopunili vodu u flajkama zgodno okacenim za pojaseve, podesili polarizacione filtre na fotoaparatima i dok se vec uveliko razdanjivalo krenuli na dvadeset kilometara dug uspon do Pikes Peak-a. Kristalno plavo nebo je najavljivalo lepo vreme, koje nam je preko portrebno da bi smo suvi stigli do pola vrha i Barr camp-a.

Na stazi je vec poprilicna guzva. Veliki broj dnevnih planinara koji ne planiraju da idu do samog vrha zivahno pici uzbrdo, za razliku od nas tesko natovarenih kampera koji kao mazge sporo milimo, racionalisuci zalihe energije i igrajuci sah sa visinskom bolesti. Jer dug je put do vrha i ceka nas skoro 2500 m visinske razlike. Ljudi koje mimoilazimo su veoma vedri i ljubazni, plus 4. je Jul tako da usta ne zatvaramo od cestitanja. Na svakom odmoristu nam prilaze, raspituju se da li idemo do vrha, gde cemo da kampujemo i tako to. Najimpresivniji su planinski dzogeri, kojih je bilo na stotine. Dakle ljudi bukvalno svih generacija, od klinaca do staraca, naoruzani samo pojasom za kojim drze dvobocnik sa vodom i po neki granola bar, ladno istrce celu nasu turu do vrha i nazad, dakle skoro 40 kilometara, za nesto oko 4 sata. U Koloradu je prilicno popularan planinski maraton i neki od trkaca su ovde na pripremama. Na stazi nas obilazi i nekoliko mauntin bajkera, sto je prilicna retkost, posto su obicno staze za pesacnje odvojene od biciklistickih.

Kako odmicemo, suma postaje sve gusca, staza sve strmija a broj ljudi koje srecemo lagano opada. Nakon nekoliko kilometara, na stazi gotovo niko ne preostaje, osim pomenutih trkaca i nas planinara opremljenih za kampovanje. Krivudamo izmedju glatkog granitnog kamenja velicine nocne dvadestsedmice, koje je nezamisliva snaga davno iscezlog glecera kao spomenike rasejala svuda po planinskim livadama. U dolini doboko ispod nas sumi reka i cuje se sirena vec druge kompozicije koja nas samouvereno zaobilazi na putu ka vrhu.

Priblizava se podne i na nebu pocinju da se formiraju prvi kumulonimbusi, najavljujuci skori pljusak. Poslednja dva kilometra staze do Barr kampa nas planina casti gotovo ravnom deonicom koja prati izohipsu i sprovodi nas prilicno umorne do kampa. Za 5 sati pesacenja prevalili smo nesto oko 11 kilometara i popeli se za priblizno 1500 metara. Kratak prolecni pljusak nas je samo malo ocesao, ulivajuci laznu nadu da NOAA zna sta radi po pitanju vremenske prognoze.

Kamp je potpuno odsecen od sveta: nema elektricne energije, pitke vode ni telefona. Sve radi na prirodni gas, voda se filtrira iz obliznjeg potoka, a veza sa ostatkom sveta se odrzava preko radiostanice. Namirnice se donose sumskim stazama pomocu specijalnih terenskih vozila (ATV). Ipak i pored skromnosti, sve je veoma skladno uredjeno i neodoljivo podseca na vesticinu kucu i okucnicu iz bajke o Ivici i Marici.

Satorce smo iskusno podigli na malom platou, pored nekoliko komsija, ali dovoljno daleko da se ne uznemiravamo. S obzirom da smo nosili svoju hranu i primuse, domacini su nas pocastili neogranicenom kolicinom kafe, caja i tople cokolade. U prijatnoj brvnari je ubrzo postalo veoma zivo jer se vecina planinara koji borave tu vratila sa staze, tik pred popodnevni pljusak.

Ali umesto kratkotrajne kise koja je uobicajena leti u koloradovskim planinama, a koja prijatno osvezi dan, grom koji je udario na samo nekoliko metra od brvnare doneo je provalu oblaka biblijskih razmera. Za nekoliko minuta je krenulo toliko jako da pada da je kroz prozore brvnare izgledalo kao da cucimo ispod vodopada. Potom je utihnulo na nekoliko minuta, da bi usledio grad i jos jaca kisa. Tu smo se negde u mislima oprostili od satora i sve opreme koju smo ostavili u njemu, jer solidan grad ume da pocepa spoljnju impregniranu oplatu i vise nema sta da zadrzi vodu izvan. Grad i teska kisa su se smenjivali dobrih sat vremena i napokon u sumrak utihnuli. Na radio stanici smo mogli da slusamo komunikaciju spasilacke sluzbe koja je te veceri imala puno posla.

Cim je prestalo da lije, strcali smo do satora. Ocekivali smo "garage sale" po celoj livadi, ali za divno cudo, sator je ostao ceo. Zatrpan kuglicama grada sa svih strana, ali neostecen. Unutra je sve bilo manjevise suvo, jer smo ga iskusno podigli na uzvisenju, sem sto je voda pocela da ulazi kroz savove na dnu. Jedino je stradao Rebekin ranac, koji je ostao ispod nastresnice i sada je bio natopljen vodom. Nista strasno, improvizovacemo.

Polazak rano ujutro bi trebalo da verovatnocu pogibije od groma umanji, jer imamo prozor od oko 6-7 sati da se domognemo vrha, slikamo za blog, klopamo i da palimo nazad, dok je jos zdravo vedro oko nas. Medjutim, 3 ujutro smo docekali sa teskom kisom koja je tukla po ionako iznemoglom satoru. Nije problem planinariti po kisi, ali cim se izadje iz tree-line-a na tundru, gde obicno pice vetrovi, temperatura ume da padne za dvadesetak stepeni i biti mokar na toj vetrometini nije bas najpametnije. Zato odlazemo polazak za jedan sat, pa za jos jedan. Vremenski prozor koji nam je dat se polako zatvara i u sest ujutro smo vec znali da na vrh ovaj put ne idemo.

Kako armagedon nije dosao, a da ne odustanemo bas bez borbe, odlucili smo ipak da otpesacimo do samog tree line-a, da makar uslikamo vrh, ako nista drugo. I kao sto smo i predvideli, samo sto smo stigli do tacke kada prestaje drvece, niz gole obronke su krenuli da se kao lavina valjaju teski oblaci. Vreme je bilo da se bezi. Dojurili smo do kampa, spakovali satorce i ostatak opreme, pozdravili se na brzaka sa domacinima kampa i zagrebali niz ostatak planine, da bi koliko toliko suvi dosli do grada.

Cim smo sisli na ispod 3000 metara, kao da smo usli u drugu klimatsku zonu. Sunce je uredno sijalo kako dolikuje Julu mesecu, razdragani hajkeri su nam trcali u susret, nova tura planinara je isla ka vrhu raspitujuci se brizno za prilike u kampu i kako smo prosli na vrhu. A vrh je ostao iza nas, kao Mordor obavijen teskim oblacima.

...
Nije sramota odustati. Zapravo, mislim da je prava vestina planinarenja proceniti kad je vreme da se podvije rep i povuce na rezervni polozaj. Vodjeni ambicijom i egoom, alpinisti i planinari cesto ignorisu taj momenat cak i ako imaju dovoljno znanja i iskustva da prepoznaju kad je dosao. I neretko to placaju glavom. Mi smo odustajali i ranije, nekoliko puta na samo stotinak metara od vrha do kojeg smo se penjali po dvanestak sati. Da bi sledeceg meseca dosli nazad, "with a vengeance" i napili mu se krvi. Tako ce proci i Pikes Peak.

Za kraj, preporucio bih dva odlicna dokumentarca: "Am Limit" i "Touching the Void". Medju planinarima a narocito alpinistima imaju status "kultnih" ostvarenja. Ostatak fotografija mozete pogledati na: PikesPeak. Uzivajte.