"Brate kul je u Švici!", odgovara Juice, u okviru jednog od značajnijih projekata u pop-kulturi u poslednje vreme. To je, međutim, tema za neki drugi blog... Povod za ovaj su učestali rasistički ispadi. Videli smo da nije dug put od "optuživanja" za "ciganski i romski mentalitet" u Republičkoj skupštini do materijalizacije rasističke retorike u nameri ograđivanja žicom naselja za "socijalno ugrožene", među kojima su i Romi. Kada na to dodamo prebrojavanje "prekobrojnih" Bošnjaka, albanske dece, kao i "pretnje" kosovskog nataliteta i ostale bio-političke zanimacije ovdašnje političke elite, stižemo do tačke u kojoj nam izgleda da ovdašnje društvo peni "govorom mržnje". To je mnoge navelo da ponovo okarakterišu Srbiju kao "fašističku državu".
Kakogod stajalo sa ovom "teškom" konstatacijom, zanimljivo je videti kako stvari stoje u drugim evropskim državama, naročito onima koje se iz ovdašnje perspektive doimaju kao "gastarbajterski raj", ali i kao ideal kome treba težiti, društva-uzori. Takva je sigurno Švajcarska, u kojoj je nedavno na izborima pobedila desničarska Švajcarska narodna stranka, a intrigantni tekst, koji prenosim, tim povodom pojavio se u blogerski neomiljenom nedeljniku NIN (autor Nikola Vesić). Možda ćete biti iznenađeni činjenicom da ni tamo ne cvetaju ruže multi-kulturalizma (već pre uspeva trnje), no treba uvideti sledeće -- etno-rasizam nije balkanski ekskluzivitet, već evropsko "opšte mesto". Ne bih mogao da se složim sa Žižekom kada kaže da je Balkan "ispred evropskog vremena" jer je imao svoj federalni proces i njegov raspad (što predstoji i EU, po predviđanjima evro-skeptika), nasupot etno-rasističkim predrasudama zapadne Evrope o "primitivnom" Balkanu kao mestu večitog ponavljanja (krvave) istorije. Ma kakav bio ishod ove nevesele prognoze, rasizam ostaje savremeni usud, prisutan u "balkanskoj" Srbiji kao i u "evropskoj" Švajcarskoj. Nažalost.
POBEDA NAD "CRNCIMA SA BALKANA"
„Ako su najniže rase neupotrebljive, šta uraditi da se postepeno istrebe?"
August Forel (1848-1931), švajcarski utemeljivač eugenike i rasne higijene, čija je fotografija na novčanici od 1.000 franaka
Na železničkoj stanici u ciriškom predgrađu Erlikon početkom aprila osvanuo je plakat sa nasmešenim licem mlade devojke. Ali, ovog puta kolor-plakat nije prodavao kozmetiku, turističke aranžmane, čokoladu... Lice sa plakata, potpisano kao Sanja Levnajih, tražilo je mesto u školi sa praksom. Tek nakon trista poslatih molbi, ovaj originalan način je privukao medijsku pažnju i Sanja je konačno dobila šansu. Zašto oni konvencionalni pokušaji nisu dali rezultat? U biografiji devojke, koja je inače Hrvatica, na samom početku stoji podatak koji je nju kao kandidata, u devedeset odsto slučajeva, diskvalifikovao - njeno prezime se završava na - ić.
Kristof Bloher, švajcarski ministar pravosuđa iz Švajcarske narodne stranke (ŠNS), koja je na nedavnim parlamentarnim izborima (21. oktobra) dobila 29 odsto glasova i danas je ubedljivo najjača u toj zemlji, kaže da u svojoj fabrici Ems-Chemie „odavno više ne želi da zapošljava radnu snagu iz bivše Jugoslavije" (Die Weltwoche, 2004). Bloherova politička karijera bi bila nešto krivudavija kada bi isto ili slično javno govorio za Jevreje ili neku drugu nacionalnu grupaciju sa više finansijskog, kulturnog ili simboličkog kapitala. Ovako, njemu i njegovoj partiji ide sve bolje. Na takve reči gotovo se više niko kritički ne osvrće - najmanje trećina Švajcaraca je uverena da to tako i treba. Čuvenu dosetku Maksa Friša kako smo „hteli radnike - a došli su nam ljudi", danas, u izmenjenoj političkoj kulturi i klimi, mnogi bi najradije preinačili u ,,...a došli su nam kriminalci".
Mnogi Švajcarci su nezadovoljni i zabrinuti zbog visokog procenta stranaca u svojoj zemlji. Po statistikama, u Švajcarskoj živi više od 20 odsto stranaca, što je, uz Luksemburg i Lihtenštajn, jedan od najvećih procenata u zapadnoj Evropi. I to uprkos tome što je procedura za dobijanje državljanstva u Švajcarskoj znatno rigoroznija nego u zemljama EU. (U Belgiji je npr. minimalni boravak za dobijanje državljanstva tri godine, dok je u Švajcarskoj dvanaest; a Holandija je u poslednjoj deceniji 20. veka dodelila strancima svoje državljanstvo sedam puta više nego Švajcarska.) Ono što pitanje stranaca u Švajcarskoj čini poslednjih godina tako zapaljivim nije, međutim, toliko njihov broj, koliko uverenje da je broj „pogrešnih" stranaca prevelik. Najbrojnija pojedinačna nacionalna grupa stranaca u Švajcarskoj su Italijani, ali oni već nekoliko decenija nisu više u pravom smislu „stranci", nego se pod „strancima" pre svega podrazumeva heterogena skupina naroda poreklom sa područja bivše Jugoslavije, koja se podrugljivo naziva „Jugosima".
Danas u Švajcarskoj ima oko 350.000 ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Oko 200.000 su Albanci sa Kosova, što je, kako se često ističe, 10 odsto kosovske populacije (štampa u poslednje vreme rado ističe i brojku od 50.000 albanskih mladića koji žive u Švajcarskoj). Srba ima preko 100.000. Broj građana sa jugoslovenskim pasošem u Švajcarskoj 1980. iznosio je svega 45.000. Početkom devedesetih dolazi veliki talas, kada je „sezoncima" i radnicima sa boravišnom vizom „B" omogućeno da u Švajcarsku dovedu porodice. Već 1990. broj useljenika iz Jugoslavije skočio je na 100.000. Emigranti s tog područja, po jednima, zbog kulturnih osobenosti i skromnog obrazovanja, nisu sposobni za integraciju, a, po drugima, malobrojnijim, samo švajcarsko društvo nije pokazalo dovoljno spremnosti da ih integriše. Valja primetiti da je birački uspon Švajcarske narodne stranke gotovo srazmeran porastu broja useljenika sa Balkana: 1991. su osvojili 11,9 odsto glasova, a 2007. je taj procenat skoro trostruko veći.
Za useljeničku populaciju u Švajcarskoj, među kojom je ona sa prostora bivše Jugoslavije najbrojnija i socijalno najranjivija, idu pokazatelji: obavljaju 80-90 odsto najtežih poslova, 48 odsto registrovanih nezaposlenih su oni, 55 odsto kaznenih slučajeva pripisuje se stranim državljanima, a u pojedinim zatvorima su i do 80 odsto stranci. Posebno je uznemirujuća razlika u obrazovnim šansama švajcarske dece i dece stranaca: deca stranaca u proseku četiri puta teže dolaze do školskog mesta sa praksom, procenat stranaca u gimnazijama, iz kojih se ima direktan pristup fakultetima, u kantonu Cirih je, primera radi, za školsku godinu 2002/2003. iznosio 7,3. Od tog procenta je 7,2 dece poreklom iz Srbije i Crne Gore. Jedno istraživanje na nacionalnom nivou iz 2001. godine zaključuje da je «broj učenika u gimnazijama poreklom iz Jugoslavije pre 20 godina bio veći». «Stranci su», kaže savremeni francuski filozof Etjen Balibar, «naši današnji proleteri».
Kada Švajcarci kažu „Jugos", misle uglavnom na Albance. Iako ni Srbi nisu „cvećke" kad je reč o kriminalnim statistikama, koje su poslednjih godina ozbiljno potresale javnost, reč je uglavnom o Albancima: dilovanje droge, opasne auto-trke na putevima, prošlogodišnjn slučajevi silovanja petogodišnje devojčice od strane dva albanska dečaka (11 i 13 godina starosti) u malom mestu Recins i silovanje u više navrata 13-godišnje devojčice u ciriškom predgrađu Zebah (od strane 13 mladića starosti od 15 do 18 godina, koji su to i zabeležili kamerom mobilnog telefona), ulične tuče i čak ubistva.
Ali ozbiljan problem Srba u Švajcarskoj je što se stigma odnosi i na njih. Ako ujutro na teletekstu nacionalne televizije pročitate da je grupu švajcarskih tinejdžera napala nepoznata grupa mladih koja je govorila „švajcarsko-nemački sa slovenskim akcentom", uveče ćete verovatno na istoj televiziji imati priliku da, posredno, u nekoj humorističkoj emisiji - gde se karikira delinkventski govor mladih „Jugosa" - čujete fonetsku potvrdu tog „slovenskog akcenta" (reč je nedvosmisleno o albanskom akcentu). Kriminalne statistike se vode po državljanstvu, a u medijima se sve donedavno isključivo pominjala zemlja porekla počinioca, odnosno Srbija i Crna Gora, tek odnedavno se više čuje „Kosovo-Albaner".
Kada se, međutim, odmaknemo od mi-oni odnosa, i koncentrišemo na odnose „unutar njih", iz švajcarske vizure nivelacija bledi i političko svrstavanje na jednu, albansku stranu, gotovo je pravilo. Sve stranke se zalažu za otcepljenje Kosova, oko 68 odsto Švajcaraca je podržavano NATO bombardovanje Srbije, te su Amerikanci, sa nešto preko 50 odsto javne podrške bombardovanju, u odnosu na Švajcarce hipi pacifisti.
Ono što je lako uočljivo u retorici ŠNS jeste da agresija i nasilništvo mladih Balkanaca nikad nije odgovor na diskriminaciju i znatno umanjene šanse za dobijanje mesta u školama ili poslova u firmama, nego je uvek „uvezena" bolest, „nečista krv". Bloher, treba ponoviti, „više nikog ne zapošljava sa prostora bivše Jugoslavije" jer svi su sumnjivi. I jedini model integracije u društvo i tržište rada koji taj ministar već sprovodi, a njegova stranka preporučuje, jeste, zapravo, model dezintegracije.
Integraciju stranaca posebno čini teškim činjenica da nacionalna pripadnost u Švajcarskoj određuje ujedno i klasnu pripadnost. U višu klasu se stranci izvan zapadne Evrope ne mogu integrisati, jer su razlike u primanjima, životnim stilovima, mestima stanovanja i često obrazovanju nepremostive, dok klasa Švajcaraca koja im je po primanjima slična, želi od njih da se distancira kako bi na taj način štitila nešto bolji socijalni status. Pre petnaestak godina ugledni švajcarski književnik Adolf Mušg je govorio kako ništa ne znamo o kulturi Balkana i istočne Evrope, „ni o njihovoj književnosti, ni o prirodi, snovima, strahovima i vrednostima". Primedba nije izgubila na aktuelnosti i, kako podseća Džudit Batler, na mnogo drastičnijem primeru američko-iračkog sukoba", „nepoznavanje" je uvod u „dehumanizaciju": „Kako možete žaliti živote koji za vas prethodno i nisu bili životi."
Program ŠNS je deo tradicionalne zapadne konzervativne političke agende. Ona idealno otelovljuje ono što su nekad radikalne feministkinje zgodno zvale: kapitalistički patrijarhat. Nekada ugledni liberalni nedeljnik Veltvohe je možda najbolji indikator te politike. On je postao gotovo stranački list (glavni urednik i odnedavno vlasnih lispa Rodžer Kepeler je u broju posle izbora potpisao četiri članka o Bloheru, kakva se kod nas ne pišu još od Titovog vremena). Meta napada su liberalni političari sa njihovim "multi-kulti naivnostima". List je podržavao rat u Iraku, a jedno retoromansko udruženje (švajcarska starosedelačka nacionalna manjina romanskog jezika i negermanskog porekla, koja broji svega oko 70.000 ljudi) tužilo je novinara lista zbog rasističkih izjava o Retoromanima koje naziva „ucenjivačkim i pljačkaškim"; gotovo zaboravljeni homoseksualci listu postaju zanimljivi zbog njihovog „monopola na sidu", nasilje i kriminal stranaca su neizostavna tema...
„Novi rasizmi i fundamentalizmi", kaže Slavoj Žižek, „nisu nažalost nikakvi anahronizmi. Globalni kapitalizam uništava socijalne sfere života koji su donekle garantovali stabilne identitete. Oni daju privid lažne stabilnosti svetu koji se promenio». Time se možda može objasniti (što se Srbije tiče) da zemlja koja crpi demokratski legitimitet tako što proklamuje „Švajcarska Švajcarcima", Balkancima šalje Karlu del Ponte ili, recimo, posmatrače na izborima.
Odnos prema strancima se, inače, stalno pogoršava i neki donji pragovi, kao što je verbalna diskriminacija, odavno su pređeni. Za naciste između dva svetska rata „pošvajcarivanje" (verschweizern) imalo je negativno značenje -nedostatak svesti o naciji i istoriji. Danas bi, pak, nemački nacisti za svoju zemlju želeli da se pre svega „pošvajcari".
