Mereci distancu sa koje posmatram raskalasne klijente, postalo mi je jos jasnije da sam ja nas covek u njihovim redovima. Jednostavno sam osetio da ja nisam deo tog sveta a da imam jedinstvenu priliku da prenesem nama kako je to tamo negde sto vidjamo samo na televiziji i to mahom u friziranom obliku. Osetio sam odgovornost i potrebu da da sacuvam od zaborava price koje se predamnom same pisu. Ispricane price su prosto izlazile iz mene ostavljajuci mi samo dve mogucnosti. S obzirom da se ni sa kim ne druzim, mogao sam samo da pricam sam sa sobom dok hranim golubove u glavnoj ulici, rizikujuci pticiji grip ili da pocnem da belezim sta mi se desava. 

 

U Americi sam vec dugo. Cini mi se predugo. Prisecam se dana kada sam kao gastarbajter pocetnik , bez ikakvih papira, spavao na patosu i hranio se za 3 dolara dnevno. Jedno vreme sam bio bez posla i ziveo u stanu bez struje i namestaja. Bilo je bas zajebana situacija, idealna za odustajanje od americkog sna. Jedino me je odrzavao motor na nuklearni pogon marke "moramo uspeti". Jakom voljom i vestinom preziljavanja dostojne najboljih komandosa, relativno brzo sam savladao prvu koru americke pite od koje cesto trnu zubi. Dobacio sam se do laskave titule gastarbajtera profesionalca. To znaci da imam kola, pun frizider, ne kasnim sa kirijom za stan, ne zagledjujem cenu bas svega sto kupujem. Jednom recju, mi profesionalci nemamo preterane oskudacije osim, mozda, zadnjih par dana pred platu. Ako se dobro koncetrisem mogu u guzvi da prodjem kao Amerikanac starosedeoc.

Дуго сам мислио да од мађарске бирократије нема горе (за неупућене: већ тринаест година житељ сам мађарске престонице - кад пре толико!?), јер овде постоји један сој људи који просто обожава да се

the search is your task

 

Pre izvesnog vremena zamolila sam dr Vuka Stambolovića da napiše blog koji bi objasnio razloge za neke od procedura koje se u našim porodilištima sprovode rutinski, kao i da iznese svoje mišljenje o njihovoj opravdanosti. Umesto bloga, dobila sam od njega na poklon knjigu "Porođaj" koju je napisao i objavio još 1996. godine, a koja u sebi sadrži sve odgovore na sva pitanja. A dobila sam i dozvolu da iz nje sama izvučem

Moj gost: Marijana Terzin, PR Amaterskog pozorišta Dadov

 

Ovih dana, Alternativni pozorišni centar Dadov u Beogradu obeležava 50 godina rada. Gotovo pola veka, Dadov predstavlja svojevrsni fenomen naše kulture. Nastao daleke 1958. godine u neobičnim okolnostima adaptirane privatne zgrade u Molerovoj 33, na Vračaru, Dadov je počeo rad sa idejom o repertoarskom, alternativnom pozorištu koje je trebalo da bude neka vrsta protivteže profesionalnim teatrima, poput „of Brodveja”, pariskih džepnih pozorišta, londonskih eksperimentalnih i sličnih trupa.

 

Dadov je skraćenica za "Dramski atelje Doma omladine Vračar". I to je bitno danas, pola veka od osnivanja, kada slovi za “republiku slobodnog duha, centar asfaltnog humora, beogradsku emociju” koja je uspela da na scenu iznese sve što drugi nisu mogli, hteli ili smeli da igraju i odneguje stotinak eminentnih glumaca, reditelja i dramskih pisaca.

 

 

 

De Merteuil: Dete moje, zašto ga nisi odbila? Zašto mu nisi rekla ‘'Ne!''
Madame de Volange: Pa, ja sam stalno govorila ‘'Ne!'', ali to nije bilo ono što sam radila. (Opasne veze -1988)

 

 

Danas je Božić po Gregorijanskom kalendaru.

Za Njutna

 

Uuuh. ala  pada...

Podsetio me je na jedan, isti ovakav, sneg koji je pao pre tridesetak decembara, kad mu se niko nije nadao, a narocito nisu Putari - pa su uspeli da ociste samo pravce na putu a krivine su malo zapostavili. Kako mi nije bila prva snezna zima na drumu, a da ne bi bila i poslednja, vozio sam pravcem sporije nego sto mi je obicaj i sklanjao se onima koji nisu mislili na sledecu krivinu. Takvih je bilo nekoliko i svi su u doticnoj krivini postali  latice limenog cveta - vlazni san svakog autolimara. Mogao sam da ukocim ali nisam smeo, u retrovizoru sam video

U ovo praznicko raspolozenje koje vec odavno svodi na obijanje trgovina u potrazi za sto vecim poklonom - vizualno, posto malo tko razmislja o onome sto drugome zaista treba i sto ce ga razveseliti, u doba kad panicno pokusavamo pozavrsavati sve moguce poslove do 31. 12. jer ce 1.1....valjda...Zemlja stati...u doba kad se mir i veselje bespotrebno pretvaraju u neopisivi stresssss...

Malo opustanja uz prigodnu muziku.

 

GOVORI: Svetozar Zrilić

TEKST: albicilla

Naš brod je bio ledolomac od 86 metara, M/V Polar Star, sa duplim koritom i maksimalnom brzinom od 14 čvorova. Star je oko 20 godina i dugo je za švedske vlasti lomio led po Baltiku, a posle ga je kupila kanadska kompanija koja se bavi eko-turizmom. Kada je na Severnoj polulopti leto, on obilazi Arktik, Beringov moreuz, itd., a kada tamo dolazi jesen, oglase na sajtu ture od po 10, 12, 15 dana gde se gosti smenjuju sve dok ne stignu do Ušuaje.

Kada je na Južnoj hemisferi leto on tamo odradi određen broj tura za Antarktik. Recimo tura na koju sam ja išao, obilazak Antarktičkog poluostrva, najsevernijeg dela Antarktika, ili se ide do ostrva Južna Džordžija... Imaju 5-6 različitih tura koje u tom području rade.

 

New Morning

 

One morning I awakened
A new sun was shining
The sky was a Kingdom
All covered in blood
The moon and the stars
Where the troops that lay conquered
Like fruit left to wither
Poor spiritual food

And the spears of bright sun
All brave with it conquest
Did hover unearthly
In banners of fire
I knelt in the garden
Awash with the dawning
And a voice came so brightly
I covered my eyes