U utorak, 7. aprila, u Sarajevu je održana promocija filma “Nema ali”, u režiji Faruka Sokolovića. Povod za film je tekst koji je Haris Jusufović objavio na portalu Buka prije šest mjeseci.


Tekst pod naslovom “Hoću da znam šta se desilo sa mojim komšijama Srbima u ratu” pročitalo je 50 000 ljudi. To je jedan od najčitanijih tekstova na našem portalu.
 
Na premijeri filma bilo nas je pedesetak. Među nama je bila i Slobodanka  Macanović, žena koja traga sa posmrtnim ostacima svojih roditelja, Marine i Radoslava Komljenca, koji su odvedeni

Klint Istvud nije samo uspešan glumac i reditelj, već je takođe nadaren politički mislilac. Kada se jednom budu pravili anali mislilaca slobode našeg vremena tu svakako neće biti neurotični Žižek, pretenciozni Fukujama ili zaneseni Čomski, već hladni, trezveni i svedeni Klint Istvud. Prljavi Hari. Koji nije napisao ni jednu knjigu. Jer kao da su knjige bitne da bi se politički mislilo. Važan je stav. Stav je mala stvar koja pravi veliku razliku, štono reče Čerčil.

Neophodno je udruženim snagama upozoriti javnost da jezik trpi u vremenu u kom živimo, izjavio je povodom pokretanja akcije "Negujmo srbski jezik", gradski sekretar za kulturu Beograda Vladan Vukosavljević.

- Školstvo nam je bilo, jeste i biće sranje, zato građane Srbije moramo da učimo srpskom jeziku preko bilborda, izjavio je gradski sekretar za kulturu Beograda Vladan Vukosavljević na konferenciji za štampu u Rimskoj dvorani Biblioteke grada Beograda o nedavno potpisanom protokolu o saradnji u cilju zaštite maternjeg jezika.

Poznate ličnosti fotografisalo se držeći Pravopis srpskog jezika, Normativnu gramatiku srpskog jezika i Rečnik srpskog jezika u izdanju Matice srpske, kao i Srpski jezički priručnik i Gramatiku srpskog jezika. Na fotografijama su ispisane i kratke poruke kojima se skreće pažnja na najčešće greške.

 

Svet je pod vlašću postdemokratije gde nove sile, trgovina, banke, IT, kontrolišu planetu i događanja i rasporede na njoj i odlučuju o svemu. Ta priča o globalizaciji je već dugo stereotipna priča i oko toga nema baš jasnih stavova. Ali uprkos različitim mišljenjima globalizacija je preuzela vlast i na putu je da uguši identitet i suverenitet ne samo država kao političkih entiteta već i tradicionalne vrednosti i posebnosti kulturnih modela.

To svakako podrazumeva i arhitekturu i gradograditeljstvo. Vidi se to pre svega u Americi, u Evropi a širi se na Rusiju, Kinu, druge zemlje u ekonomskom usponu ali i na one koje nisu baš na tom putu. Ubijjaju se razlike koje su svet činile zanimljivim mestom, raznolikost je činila lepotu i isticala identitetska svojstva nacionalnih entiteta u kulturnoj sferi pa sada sve liči jedno na drugo.

...vrlog, novog sveta.

Neko ko je završio u poslu pisanja softvera, a u matematici se dotakao imaginarne ose samo u obaveznom obrazovanju, je skoro sigurno imao i trenutke gde, u vrhunskom „profesionalizmu", ima deo programa gde piše „Ovde program ne sme nikad da dođe". Obrazac je tebao da znači da je programer toliko dobro sagledao sve mogućnosti, i već ih odradio, da je ovo magično mesto, sa magičnom porukom, bilo potpuno odsečeno od „sveta".

I program, kao i sve neprijateljski raspoloženo oko nas, dođe i na to mesto u nekom trenutku.

Piše: Rodolјub Šabić

O jednom "interesantnom" primeru "doprinosa" pravosuđa borbi za normalne standarde zaštite podataka o ličnosti pisao sam pre nešto više od mesec dana ovde na blogu post .

Radilo se o odluci Prekršajnog apelacionog suda, Odeljenja u Novom Sadu kojom je preinačena presuda prvostepenog suda kojom je zbog nezakonitog javnog objavljivanja ličnih podataka 12.532 građana kažnjeno odgovorno lice lokalne poreske službe Subotice.

Apelacioni sud, iako se

 

U kućama Garavog sokaka tih prvih ratnih noći stalno su gorele sveće. Kažu da se Čohano boji svetlosti, jer je duh mraka i smrti. «Čohano jede sveće», govorili su. «Palite zato jednu na drugu da se produži svetlost». Moj Mile je morao da nosi na ruci žutu traku. Tako su okupatori odredili. Žuta traka je značila da on nije čovek, nego Ciganin, i da svako može da ga ubije kad hoće.  

Idem tako ja, hodam, gledam sebi pred noge, kad gle, dinar, sjaji se tek iskovan! Sagnem se, uzmem ga, pomislim sreća! Ko zna kad i gde sam to čuo i od koga ali se držim toga. Nekada, kad je bilo love do krova, prebacivao sam ga preko levog ramena ne osvrćući se, kao, doneće mi još više sreće. Sada ga turim u džep i nastavim da hodam. Nisam prešao ni deset koraka a ono ispred mene stotka! Osvrnem se, možda je nekome ispala, da vratim. Ništa! Oko mene ni mačeta. Podignem stotku i stavim je u novčanik, valja se. Nastavim ka Savi ali glavu ne podižem.

While trying to do a little work, drinking my coffee slowly, Jesus walked by.

Ah! Ok, it's the Easter season after all. Easter being all about resurrection, I was not overly surprised to see him (Him?) walking by the window of the café where I had established myself on this Tuesday morning. In fact he was not walking at all. It was a portrait.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

A možda je bavljenje jednim ordinarnim, psihički poremećenim slučajem poput Šešelja ustvari naša zaslužena kazna. Račun koji konačno moramo da platimo za to što smo se toliko dugo poigravali smislom da smo na kraju sve obesmislili. Što u ovoj zemlji više ne postoji APSOLUTNO ništa što nije nagriženo besmislom koji kulja i zatrpava nas odasvud.

To što se bavimo jednim ordinarnim ludakom, račun je za to što smo do temelja razorili zemlju u kojoj živimo. Što smo pucali na Sarajevo. Što smo oprostili ono što se u pristojnim društvima - ili makar društvima koja pretenduju na to da ih drugi smatraju pristojnim - nigde ne (o)prašta. Što smo od zemlje u kojoj smo živeli (Jugoslavije, Srbije, koje god) napravili razvalinu koja se svakodnevno sve više samourušava. Možda je, naposletku, normalno i logično da nakon što smo urušili sve ostalo na kraju i sami počnemo da se urušavamo u besmisao koji smo sebi stvorili. Što smo dozvolili da se u paramparčad razbije sistem vrednosti. Što moralni, pošteni i savesni ljudi ovde služe jedino za sprdnju. 

"Мислим да сам у сваком одговору био учтив и пристојан, али довољно оштар да одговорим на таблоидизацију, најбруталнију могућу, једног тужног и тешког догађаја."

Таблоидизација је свеприсутна, то се тешко да оспорити али оно што је уочљиво а што се спином замагљује јесте да је таблоидизација изворно присутна у сфери спасавања. 

Zgrada od četiri sprata, građena sredinom šezdesetih. Bez lifta, naravno, tome služi onaj peti koga nema. 

Sad kad promislim, prizemlje bi, da nije bilo čika Raše i tetka Age bilo rezervisano samo za Lale: Adamove, Somborce, i one treće kojima sam zaboravio prezime.

Tetka Aga u stvari se zvala Agata i povremeno nas je čuvala kad su nam roditelji radili u istoj smeni. Pravila je najlepše i najizuvijanije slane perece za Svetog Savu i učila nas ponekoj nemačkoj reči.

Na prvom je živela teka Mila, udata za čika Jana. Jan je Slovak. Prekoputa njih živele su Verica i Ljilja, punačke devojčice, deca Blagoja i Nade. Makedonci. Njima smo jednom zapalili vrata prskajući čuvenoom "Crnom mačkom" preko plamena upaljača. Izbušena specijalka ne zaboravlja se lako.

 

 

Bio je u Biblioteca Nazionale Marciana, kao što joj je napisao u mejlu. Biblioteku nije bilo teško naći, oboje smo dobro poznavali Veneciju. Znao sam da je zgrada Biblioteke Marciane, delo Jacopa Sansovina, koji nije stigao da je vidi završenu ali je njegov naslednik Vincenzzo Scamozzi preuzeo izgradnju dodatnih pet odeljaka, u skladu sa Sansovinovim duhom, time je zgrada dospela do obale kanala i postala komšinica Sansovinove kovnice