Ružica Sokić napustila nas je danas.

Hvala joj za sve trenutke koje mi je (svima nama) priuštila svojom glumom, sobom, svim onim što je bila i što nastavlja da bude.

Imala sam sreće i prilike da je upoznam i zadovoljstvo da razgovaramo. 

Sad

Autor: Prevarant

Ovaj tekst, inače prevod jednog mog rada koji sam napisala tokom master studija iz kulturološke astronomije i astrologije na Velškom univerzitetu Triniti Sent David u Velikoj Britaniji, predstavlja moj doprinos večerašnoj tribini našeg "Centra za promociju nauke" pod nazivom: "Zašto je horoskop prevara?"

Veliki pozdrav gospodi "naučnicima" kojima nije bilo dovoljno što su u sam naslov tribine stavili uvredu za sve astrologe (zar naslov nije mogao da bude: Ima li istine u horoskopima?), nego su još pride na Fejsbuku izvređali pošten svet koji u astrologiju veruje i njome se bavi, ali ono... sve nazivajući ih lažovima i prevarantima. Ako je to nauka, i ako je jedini način da se ona promoviše tako što će se napadati astrolozi, onda je ona stvarno u teškom problemu, i stvarno joj treba promocija POVRH osnovnoškolske, srednjoškolske i univerzitetske indoktrinacije koja očigledno ne daje nikakve rezultate.

Odgovor na pitanje "Zašto je horoskop prevara?" glasi otprilike kao i odgovor koji je moje dete dalo u školi na pitanje: "Zašto voliš školu?" - "Zato što ja ne volim školu."

Glupo pitanje, glup i odgovor.

Na Limu, Drini i drugim rekama povremeno zavlada jedno zlokobno stanje duha među ribolovcima, oličeno u grozničavoj, agresivnoj i razornoj zaslepljenosti i isključivosti, usmerenoj protiv velikih vranaca (kormorana). Javno traže od lovaca da ih potamane. Jedan prostodušno kaže u kameru: “mi ne želimo da ih uništimo, nego da ih nema.” Na pominjanje kormorana, pecaroše kao da hvata napad neke đavolske posednutosti – izbezume se, škrguću zubima, iskolače oči, pocrvene (neki preblede), teško dišu, postaju krvoločni i nasrtljivi. To ih hvata u talasima, kao delirijum malarije. Kad se učini da ih je prošlo, vrati se u još težem obliku.

Boli li srce od okretanja glave?

Na koliko će se savesti podeliti nemerljivo mali, a tako veliki, delovi duša dece koje više nema. Koja su strašnom smrću umrla zato što nisu imala izbora. 

Boli li srce od okretanja glave? Makar kao mišić. Ako već drugi mišić, mozak, ne boli.

Moja baba je umrla kada je imala 77 godina, pri čemu smo svi u kući imali utisak da je doživela lepe godine i da je više-manje umrla u dubokoj starosti. Bilo je to davne 1991. i bar deset godine pre njene smrti smo je smatrali za staru. Ona nije više radila teže poslove, nije išla sama u dom zdravlja, do opštine, ... ma ni do prodavnice! Svi smo cenili njene godine i bilo nam je drago ako možemo nekako da joj pomognemo u svakodnevnom životu.

Brisačima sam ih skidao sa kola. Jedan je izleteo čim se rampa podigla da sam jedva zakočio da ga ne pregazim. Otvorio sam prozor i čuo hor disonantih glasova kako neverovatnom brzinom izgovara meni sasvim nerazumljive reči. Znam da su to pitanja i znam o čemu bi mogla da budu, ali ni jedno jasno ne razaznajem, niti prepoznajem njihove izvore. Nekoliko blještavih farova na kamerama upereno mi je direktno u lice te ga zaklanjam dlanom u kome mi je telefon iz koga se čuje glas moje supruge koja čuje galamu, ali ne zna o čemu se radi.

Autor: Rodoljub Šabić

"Pristup javnom ugovoru i drugoj dokumentaciji iz zbirke isprava Registra, vrši se u skladu sa zakonom kojim se uređuje slobodan pristup informacijama od javnog značaja, a može se ograničiti pod uslovima propisanim tim zakonom."
Tako piše u Pravilniku o načinu vođenja i sadržini registra javnih ugovora. I normalno je da tako piše. Samo, tako je tek od skoro, od pre par dana, ranije je pisalo nešto sasvim drugačije.
Upravo zato, u julu ove godine, u svojstvu Poverenika za informacije od javnog značaja sam se pismom obratio tadašnjem ministru finansija i privrede upozoravajući da su neke odredbe Pravilnika, koji je neposredno pre toga doneo, suprotne Ustavu i zakonu, da će njihova primena ugroziti prava javnosti i imati druge negativne posledice.

Ubeđuje me da za 1000 dinara kupimo antenu za Tv

i probamo da uhvatimo 3-4 kanala

Kažem joj da nam televizija ne treba.

Program je odvratan.

Imamo knjige – pročitaj neku

Uzmi crtaj, ljubavi

Jahaše jednom jedan Car na čelu svoje ogromne vojske sve do kraja Sveta. Kad tamo a ono Tamni Vilajet! Velika okovana vrata behu crvene boje (moj sin ih je video u toj boji). Šekspir još ne beše u planu da se rodi ali i Car i doglavnici njegovi i sva vojska ostala, behu u dilemi: Ući ili ne ući! Rasprava se otegnu na dva dana i bi doneta odluka, ko želi neka uđe, ko ne želi neka ne ulazi. Nije baš kao Solomonova ali joj se ne može spočitati nedemokratčnost.

Nevinost se u zivotu gubi vise puta i na razlicite nacine. Postoji ona bukvalna i seksualna, ali nije ovde rec o tome, mada nije zabranjeno komentarisati ni to. O cemu bih zeleo da bude rec je o onome kroz sta (ja se nadam) manje-vise svi prolazimo u svom zivotu, a to je kada nas zivot iznenadi, prikrade se necujno iza ledja, prestrasi nas do srzi, toliko da posle toga vise nismo isti, ne u smislu da smo postali drugaciji ili neko i nesto drugo, vec da nas kvantno prebacuje iz trenutnog u naredno zivotno stanje.

Imao sam, ako se dobro secam maksimum 10 godina. U jednom od tada boljih beogradskih bioskopa poceo je da se prikazuje drugi deo naucno-fantasticnog serijala koji smo svi tako voleli i obozavali.

[Волети ближњег свог]

„Више бих волела да сам умрла, а да ово нисам сазнала." - рекла је Ђорђева мајка, након читања текста. Годинама се у њему кувала потреба да јој саопшти, па ипак му је недостајала храброст да то што има, каже усмено. Зато је написао то што би рекао и био ту док је читала.

Nikada nije želeo religiju koja će proizvoditi milione sledbenika. Sledbenika koji će sa njegovim imenom na usnama jurišati. Jurišati i činiti dela kojima se on ne bi ponosio. Činiti dela kojima su se oni ponosili i koja su pravdali njegovim rečima. Pravdali da bi umirili svoju savest i sakrili istinu. Sakrili da ga nikada nisu dobro pročitali ili čuli.

Biljana Srbljanović Mali mi je ovaj grob, Samizdat B92, Beograd, 2013.

I grobovi naši Bečom će se borit' / A grobovi naši Evropi će zborit' / Po dvorovima šetat' i plašit' gospodu. / Jugosloven mora dobiti slobodu!   (Stihovi urezani na zidu ćelije u kojoj je Princip tamnovao)

 - Sećate li se Principa?

- Kog Principa?

- Pa Gavrila! Učili smo o njemu u školi. Vodili su nas i na ekskurzije da lično stanemo u stope iz kojih je pucao. Neki od nas živeli su ili i danas žive u ulici s njegovim imenom. U Sarajevu, na mestu sa kog je pucao, Mladoj Bosni, organizaciji kojoj je pripadao, donedavno bio je posvećen jedan muzej. Danas muzej s tim imenom više ne postoji, kao ni zemlja zbog koje je pucao. Nekadašnji Principov most opet nosi naziv Latinska ćuprija.

U detinjstvu zajedno smo učili da je Princip bio tiranoubica. Heroj. Borac za slobodu. Danas, za mnoge ex-Jugoslovene on je terorista. Nisu malobrojni ni oni koji ga i dalje veličaju i slave. Pred stogodišnjicu Velikog rata, formalno iniciranog upravo njegovim pucnjem, u američkim novinama štampaju se tekstovi u kojim ga porede sa Osamom bin Ladenom.