Autor: Rodoljub Šabić

Prošle sedmice, na istom ovom mestu, napisao sam post Aganlija na učiteljskom fakultetu. Post je privukao popriličnu pažnju pa budući da je u međuvremenu dobio epilog ima smisla napisati još jedan, kraći.
Da podsetim, reč je o slučaju u kome su „Vranjske" novine pokušale da služeći se Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja dođu do određenih informacija u vezi sa radom Učiteljskog fakulteta u Vranju a budući da je fakultet ignorisao zahtev, „Vranjske" su podnele žalbu Povereniku za informacije.

               ,,Nije mi cilj da promovišem Vukija već da se o njegovoj bolesti priča. To je veoma retka bolest i muka mi je više da lično edukujem sve koji imaju posla s njim.''  

               Ovo mi je napisala. I zamolila me da objavim ovaj tekst u kome priča o bоlesti svoga sina. Zato što je umorna od nerazumevanja, od sudaranja sa zidovima birokratije, od prekih pogleda i nesuvislih komentara.

               Želela je da joj ne pominjem ime, što ću da poštujem. Usput molim i one koji je eventualno poznaju, a čitaju ove redove, da se drže te njene želje.

               Hvala.            

  

Nije mi jasno zašto se krajnje neodređeni spisak lepih želja naziva "planom". Nije mi jasno ni zašto se ispod naslova "Konkretni projekti i inicijative" ne nalazi ama baš ništa konkretno. Pa opet, imajući na umu da postoji kakva-takva šansa da nam se u jednoj od narednih vlada na mestu ministra prosvete nađe neko iz partije koja ovih dana za svoj prioritet proglašava obrazovanje, reših da se odazovem pozivu na javnu raspravu.

Dvanaest se "konkretnih projekata i inicijativa" nalazi u DS-ovom Planu za izlazak Srbije iz krize, a u petom poglavlju o obrazovanju (str. 31-38).

Treća tačka mi privlači pažnju:

Jedino po čemu se čovek razlikuje od životinja je njegova spremnost da se bori i život posveti čuvanju i očuvanju deteta, koje bez te pomoći ne bi moglo da preživi. To je jedina stavka u kojoj je ljudska vrsta uspela da pobedi instiktivni nagon koji je Majka Priroda, u sve što je stvorila, upisala velikim štampanim slovima – opstanak. Čovek je jedino biće spremno da svoj opstanak rizikuje zbog truda da u životu održi život koji je inače osuđen na propast. Upravo to je jedino po čemu se čovek uopšte može smatrati vrstom višom od ostalih.

ministarstvo kulture je dobilo veoma mali budžet.
znamo da nema novca za filmsku i pozorišnu produkciju,
( osim za lečićeva multimedijalna iživljavanja, ali nije to tema)

Ne razumemo se fakat. Prebacim Basari da je pogrešno razumeo „Utisak nedelje“, on mi odgovori da ja nisam razumeo njega. U redu, u jednom se očito slažemo: ne razumemo se.

To je dobro znati za početak. I naslanja se na ono što sam pokušao da kažem u diskusiji, ne razumemo jedni druge, mnogo smo uobraženi, mnogo smo se uzvisili, mnogo smo gordi, mnogo smo puni sebe, mnogo nam u glavi jako trešti stranačka pleh muzika... pa iz toga sledi: mnogo se ne poznajemo, mnogo se mrzimo, mnogo jedni drugima želimo zlo, pa ćemo ovako, bojim se, mnogo brzo svi skupa i da propadnemo.

Mi, brate Basara, od sve te agresije i ne znamo više u čemu se tačno ne slažemo.

Da, čovek ne voli da bude slobodno biće.

Sve me podseća na Srećka i Poca. U trenutku kada Poco želi da ga oslobodi, Srećko plače.

Jednostavno, zašto bismo bili slobodna bića, zašto bismo snosili odgovornost za svoje postupke.
Nema potrebe.
Vidi čuda, EU nas tera da se dogovorimo, a da nam ne postavlja uslove. 
Mudro sa njihove strane, nema šta -- primorava nas da budemo slobodni, a mi ne znamo kako to izgleda.

Srećan rođendan, Ketrin!

Не могу да се отмем целој овој предутакмичној атмосфери. Новине се труде да пишу нешто, траже бомбастичне наслове, њима треба неки брбљиви Мухамед Али да се боље продају. И где би могли наћи више материјала него у односу два селектора. Међутим, видљиво је да они не наседају. Да ли су заиста извукли поуке из своје прошлости или се само суздржавају и радије би се чупали за косе?

It is responsible for everything and accountable for nothing.

It is the System. It is what we blame when things go horribly wrong and when it is not the fault of any one individual. It is a force to be reckoned with in Serbia, but it is equally powerful in all corners of the world.

When anyone deals with public administration and its inherent bureaucratic labyrinths, we blame the System. When anyone is admitted into a public hospital and is treated like a piece of meat on a slab, we blame the System. The System is most often used to explain away the arcane and the unacceptable and most usually pertains to the large behemoths created by big government and big business.

Kiparski parlament je odbio predlozeno resenje Evropske Unije (a koje je kiparska vlada bila prihvatila) o uslovima pod kojima bi EU dao pare Kipru da izbegne bankrot. Oporezivanje od, u proseku, 10% stednih racuna u kiparskim bankama je kiparski narod spremno (i potpuno razumljivo) docekao na ulicama protestvujuci protiv diktata Brisela. Nepovoljni i nezeljeni uslovi su odbijeni, ali niko, naravno, ne postavlja dva sustinska pitanja: kako je Kipar uopste i dosao do ivice bankrota (dve najvece banke su ne-li-kvi-dne), i zbog cega se umesto jednog loseg resenja ide na jedno mnogo gore, a to je prosjacenje i ponizavanje u Rusiji.

Данас,
када,
можда за који месец,
добијам Датум,
свечано се,
пред камерама,
обавезујем
и дајем часну пионирску реч
да ћу марљиво учити и радити,
поштовати родитеље и старије
и бити веран и искрен друг,
који држи дату реч.

Autor: Rodoljub Šabić

U Skupštinu Srbije pre nekoliko dana je stigao jedan dobar predlog zakona. Baš dobar! Reč je o Predlogu zakona o objavljivanju zakona i drugih propisa i akata  koji je Vlada Srbije nedavno utvrdila i dostavila Narodnoj skupštini na usvajanje.

Moje zadovoljstvo sadržinom pomenutog predloga je logična posledica činjenice da bi njegovim usvajanjem bio ostvaren cilj za koji se već prilično dugo zalažem. Naravno, ne samo ja, već i značajan deo stučne pa i opšte javnosti.

Beogradski otegnut izgovor zvuči nekako razmaženo i umiljato, kadkad cmoljavo, mada ume kad treba da bude i surov, zajedljiv ili već, zavisno od prilike; taj govor je prepoznatljiv pa se Beograđanin lako uoči među drugim sabesednicima i to se može uzeti kao jedna od odrednica gradskog idnetiteta. Ali, to je samo stereotipan i već pomalo izvikan znak kojim bi se obeležila posebnost Beograda, ima ih mnogo drugih, vidljivih na prvi pogled, javno istaknutih i vizuri dostupnih, nevidljivih  i skrivenih od onog prvog pogleda, izmišljenih po potrebi ne bi li se gradu dodao neki novi plus, i naravno, bezbroj znakova koje sobom nose građani, svako na svoj način i sa temom koja ga se dotiče i da ne bude nesporazuma, ti znaci jesu najvažniji. I da se ne zaboravi, Vrabac je u toj priči nezaobilazan, pozicioniran na visokom mestu hijerarhije indentifikacionih znakova jer je neodoljivo privlačno misliti da ta mala ptičica prezentuje metropolu. Jedinstvo suprotnosti kako reče neki od filozofa, nije mislio svakako na ovaj Beogradski slučaj i vrapca, ali nije nemoguće u slučaju nedovoljnog dokaznog materijala samovoljno i po želji koristiti filozofsku misao i podržati Vrapca. 

Diž' se, vojsko!

Svakoga jutra budi me razglas. Tačno u pet, sa zvučnika koji su postavljeni na seoske bandere oglašava se glas nekog voditelja sa glavne državne radio-stanice. Prvih deset minuta priča nešto bez prekida a onda malo ućuti, koliko da se emituje jedna muzička numera. Uvek je reč o nekoj domaćoj pesmi, sa etno zvukom. Nakon nje, voditelj ponovo uzima mikrofon, da bi nakon šest-sedam minuta dozvolio emitovanje i druge numere.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Nekako i ovaj kraj marta podseća na 'onaj'. Iz Prištine sam se vratio baš na ovaj dan. Autobus koji je polazio negde od Granda u 5 ujutru...u Beogradu oko 9.30. Znam da sam pancir ostavio u stanu u Prištini i da kolega koji me je zamenio može da ga koristi.