'Država' je rekla šta je imala o zagađenju kukuruza aflatoksinom - Različiti svetovi Srbije i očajna potreba za vođom.

Ех, злурадост, срећа наша и утеха, узданица и прилика.

Није баш најбољи осећај, али је близу, покреће, искрена је и ослобађа. Ипак је, каква - таква, радост у питању.

 

U metrou sam se spustila na sedište i uočila u širokom indirektnom polju periferne vizije da me neko posmatra.

                               

Mnoge mi stvari sa ovim smakom sveta nisu jasne.  A volela bih da mi neko razjasni. Želim da ovaj put budem adekvatno pripremljena. Nadam se da će udružene snage mojih blogokolega i koleginica uspeti da mi pojasne te nedoumice.  Da se odmah razumemo! NIsam ja potpuno neiskusna sa smakovima svetova. Imala sam ih ja ranije. Ali, to su bili mali smakovi sveta koji su se uglavnom ograničavali na moje privatne svetove ili u najgorem slučaju svetove koje je delila omanja grupa individua. Nikada se nisam suočavala sa tako globalnim smakom sveta o kojem svi sada pričaju.

Ovo će biti nabacano, jer sam se iznervirala, a kad sam nervozna možete da me hvatate i na zareze, na rusofilstvo, na antiamerikanstvo, na nepromišljeno, a napisano...baš me briga. Juče je kreten, kao što to obično biva pametan, povučen i u tegobama sam sa sobom, ušao naoružan do zuba u školu američkog gradića za koji jedva da je ko čuo sem onih koji u njemu žive, i pobio 20 dece. Brojkom 20 jer se tako bolje vidi. Dece stare od 5 do 10 godina. Ceo razred dece je pobio. Zamislite 20 dece ispred vas. Pobio je i 7 odraslih, njega ne računam, među njima i učitreljice koje su pokušale svojim telima da zaštite decu. Ubio je i svoju majku, bivšu učiteljicu, koja je i kupila pištolje kojima je pobio jadnu decu.

Taj masakr je samo jedan u nizu. Nema ni pola godine kako je ludak utrčao u bioskop i za sobom ostavio mrtve. I tako svako malo utrči neki neshvaćeni, a naoružan do zuba i pobije šta mu se na nišanu nađe. U trgovačkom centru, na fakultetu, školi, raskrsnicama...Ceo svet se zgrane, vest je par dana prva na listi najvažnijih, saučešća i suze...i opet.

Ovako sam mislio: pošto blogeri vole poeziju, opet sam preveo pesmu, ovaj put to je jedna koju sam čitao prilično davno, mislim da sam tada bio student i da su Idoli bili u ranoj fazi...pominjem to jer su mi se neke slike iz pesme isprepletale s nekim događajima i sa nekim stihovima iz tog perioda. Mislim da sam u to vreme spremao anatomiju i da je bila zima slična ovoj sad. Odvratan period. Pesmu sam našao u nekakvom štampanom materijalu koji je potom netragom nestao. Ali sam zapamtio naslov i neke elemente...Sinoć sam se toga setio, pronašao pesmu na netu i preveo je.

 

Ovaj tekst posvećujem dragom prijatelju Antioksidantu, srećnom ocu Zavodljive i Osmeha.

Ako kažem da je frižider zvao švidiret, helokopter kopit...ne mogu da se setim još nekih njegovih bisera, neću se proslaviti, svako ima u svom sećajnom arsenalu tušta i tma sličnih izraza koje su izgovarali njihovi potomci u svom najranijem dobu. Ali ne samo to! Sinoć, skuvao čaj od kevine dušice, nosim šolje na tacni, žena i sin sede ispred upaljenog televizora i razgovaraju. Kako, zašto...možda zbog one reklame za sokove kad policajac zaustavlja...etc., etc.

Prodavačica u pekari u kojoj je Danil Ivanovič svakoga jutra kupovao kiflu imala je jako velike sise.

Iako mu uopšte nije bilo usput, Danil Ivanovič je svakoga jutra uredno dolazio kod nje po svoju kiflu.

Danil Ivanovič bio je jako ponosan zbog toga što je izabrao da svoju kiflu kupuje baš u ovoj, a ne u nekoj drugoj pekari.

II

Mladoj pekarki sa velikim sisama u radnji u kojoj je svakoga jutra kupovao kiflu, Danil Ivanovič se već od prvog trenutka učinio strašno sumnjivim.

priznajem da po neki put pokušavam da se bavim zaludnim stvarima, kao na primer da uhvatim neku logiku u potezima mladjana dinkića, ministra ovdašnjeg. 

Gradska knjiga Beogradska ispisivana rukopisno u nekoliko proteklih vekova je usled protoka vremena, uticaja uslova sredine na hartiju, aljkavog listanja pri čitanju i zbog nedovoljne brige o njoj samoj, knjiga je dovedena u stanje rasknjižene kupusare sa pobrkanim stranicama ali množina njih je u svoj toj gužvi iščilela. Razni su tu knjigu vekovima prelistavali, pored čitatelja vrlo obrazovanih i onih prihvatljivo pismenih, nekih na granici pismenosti bilo je i potpuno lišenih znanja o slovima te su gledali samo crtane zabeleške jer i pisci knjige nisu po neki put bili u dosluhu sa slovima pa su crtkarali ili prosto stavljali onaj epski krstić tek da se znaa da su tu bili. U tako šarolikom čitateljstvu dešavalo se da su mnogi od njih u susretu sa knjigom bili zbunjeni i nepripremljeni na tako što veoma obimno i kabasto u rukama i onda su svi oni, koji doticahu knjigu, čupali joj stranice za sopstvenu arhivu, dopisivali na marginama ali i u tekstu samom, podvlačili redove, ubacivali neke dodatne strane po svojoj volji i smatranju. Neki put bi prosuli mastilo preko rukopisa, sve je vremenom pomešano i zagubio se red i kontinuitet u poglavljima ali i u pojedinim redovima, a bez redosleda u paginaciji tok rukopisa nije baš zgodno pratiti i kontraindikovano je.

Ako se po jutru dan poznaje, ova vlada pokazuje odlučnost u pokušaju da se nešto reši i zato zaslužuje podršku sve dok tako radi.Srbija se nalazi u svim vrstama krize, sa mnogo problema i dilema, jer dovoljno je videti gde smo došli, bolje reći gde su nas doveli, pa da splasne svaki optimizam., jer Srbija je zaista dovedena u stanje zemlje čuda i apsurda.

 

Nepoznati autor je ovako opisao Srbiju i stanje u njoj, kao svojevrsno ukazivanje na apsurde, zablude i prepreke bržeg izvlačenja iz krize, dakle:„ Ima na Balkanu jedna zemlja, to je prаvа zemljа čudа neviđenih ,koja se graniči sama sa sobom.

S istorijske distance i pod teretom griže savesti, osećam potrebu da ovde na blogu, gde sam pre četiri godine dobila ogromnu podršku sumanutoj ideji da građani mogu doprineti promeni sistema, iznesem neke manje poznate detalje iz doba nastanka i trajanja Majke Hrabrosti. Ne znam tačno zašto, verovatno je u pitanju sebični poriv da olakšam sebi, ali nekako se tešim da bi kolateralna dobrobit mogla biti i lekcija nekom drugom ko se eventualno zaleti na vetrenjače. Sudeći po nekim komentarima na nedavnim blogovima, više od jednog blogera 'vata baš ta vrsta ludila.

 

Dim i magla hladne fuzije 

Od svih trikova koje je pred našim očima izveo Jezdimir Vasiljević, opsenar srpskog političkog cirkusa devedesetih godina prošlog veka, meni je najzabavniji onaj kada je, 1996, otprilike, tada već u bekstvu od zakona, patentirao “elektro-generator zatvorenog strujnog kola” koji, po rečima ovog izumitelja, radi tako da “ruši tradicionalne zakone fizike”.  Iako tehnički detalji ovog izuma nisu nigde

Aranđelovdan (21.11) 2008. godine, dan kada sam se registrovao na blog (u poslednjih nekoliko meseci na mom profilu piše 22.11, ne znam zašto, nije ni važno). Na jednom kraju sobe, ispred troseda, sedi moja žena. Na drugom kraju sobe sam ja. Sedim na podu i zovem ćerku da priđe. Krenula je od svoje majke ka meni, korak po korak. Došla je do mene i zagrlila me. Njeni prvi koraci. Sa dve godine i osam meseci. Zatim se vratila kod majke, pa opet kod mene, ni sam ne znam koliko puta. Šetala je tako sve dok nije bilo vreme da krenemo kod kuma na slavu. A pre samo godinu dana lekari su nam govorili kako nam je svima cilj da stane na noge do trećeg rođendana.