Božić Bato, pokloni mi siguran smeštaj

 

Strah možda nije prava reč koja opisuje kako se osećam nakon događaja s noćnim posetiocem. Pre bih rekla da od te noći nosim osećaj tegobe koja me pritiska po ceo dan. Kvari mi užitak u vožnji, uživanje u predelima, prepuštanje ostalim doživljajima. Kako mrak počne da se primiče, tako se tegoba pojačava a turobne misli stanu da me ophrvavaju. Naporno mi je da se brinem povazdan, toliko je naporno, uz sve ostale brige skopčane s ovakvim putovanjem, da se stalno preispitujem gde je ta granica kada ću reći: ma ne mogu više s tim da se nosim. S takvim mislima ukrcala sam se na feri za Igumanicu. Dva i po sata na moru, dva i po sata nebicikliranja, dva i po sata drugačije neaktivnosti nego u proteklih pet meseci. Dovoljno vremena da o svemu dobro razmislim.

Jednočinski dramolet

 

Vratio se iz škole sin, đak-prvak. Majka u kuhinji dovršava ručak, otac za stolom prelistava novine.

Majka: Dođi ljubi mama svoje pile.

Otac, sklapa novine: I?

Klinac: Šta i?

Otac: Kako si prošao u školi?

Klinac: Onako.

Otac: Kako onako?

Klinac: Pa onako.

Majka: Ne gnjavi dete, sa'ćemo da ručamo...

Iako se sluzim kompjuterima, mejlovima, volim ponekad da isčitam ona stara pisma kojih nažalost nemam mnogo u kući. Sva ona su počinjala na isti način:

Mi smo fala bogu dobro, a kako ste vi?

Poslednji roman Igora Marojevića, Majčina ruka, čitaoca vraća pitanjima koja ne zastarevaju. Možda je ispravnije reći – „upućuje“ budući da  porodična istorija, kao blagodet ili kao balast, neizostavno postaje deo svake nove životne priče koja nastaje iz njenog okrilja. Ona može da odredi ili da proguta, da skrene ili sasvim uputi u jednom pravcu doživljaja sveta, ali uvek je tu. Interpretirana, naslikana rečima drugih, umekšana ili ocrnjena – u svakom slučaju na taj način prihvaćena – lako može da odvede u zabludu. Individualni zaron, a Marojević je oduvek za takve likove zainteresovan, riskantan je i angažuje celu ličnost. Pa ipak, „probijanje ljuske“ i postajanje čovekom među ljudima prvi je uslov istinskog prisustva u životu. Pomilovan ili stegnut majčinom rukom,  što otvara još jedan domen arhetipskih odnosa, junak pred čitaocima raste do sopstvene slike drugih i svog mesta među njima.

Kad čovek pogleda RM Stallmana ispadne jedan zaključak: lik kao da je ispao iz nekog filma koji barata sa predrasudama, a Stallmanu zapala uloga geek mesije. Sav je takav - smešan i retorika, i izgled, i mesijanska brada i odeća pa i nedostatak obuće, paranoidni fanatizam, sve je tu da prikaže arhi-mesiju, geek gurua.

kad nešto izgleda tako, obično jeste baš to Stalman je ono kako izgleda. RMS, usput poseduje računar pod imenom Yeeloong Notebook jer je sve na njemu free softver, od najmanje sitnice, firmware, BIOS-a, preko OS-a (poznati GNU), sve, ama baš sve je FLOSS. RMS usput nema mobilni, po njegovim standardima ni jedan telefon nije dovoljno free, a i ta đavolska naprava je ionako plod potrebe da se čoveka što lakše uprati i oduzme mu slobodu...

Jašta. Jelen. I to ne pivo...

 

Slučajno odgledani tv prilog na lokalnom CNBC-u u okviru prepodnevnog biznis programa me je podsetio na davno obećanje Jelici Greganovič da ću jednom napisati blog o baklavama. Naime, gost u studiju je bio turski (i šire) kralj baklava, gospodin Nežat Gulu [Nejat Güllü].

Često me, dok kroz glavu procesuiram vesti, čitam blogove kojih ima ovde odličnih, koji na dobro artikulisan način govore o tome koliko smo, kao društvo, duboko otišli u tamo odakle se ne vraća, prožme taj osećaj bespomoćnosti, svest o tome da nam nema spasa, da izumiremo sporom i bolnom smrću. Tada mi se ti, već svakodnevni ispadi raznog polusveta čine kao metastaze u ispljuvku, samo pokazatelj toga koliko smo neizlečivo bolesni. I šta sad još ima koji moj da se piše o tome kad nam i onako nema leka?

Pre nekog vremena imao sam nesrećan povod da pišem o ponašanju Telenora. Nije mi bio cilj da vodim neku donkihotovsku borbu protiv Telenora, više sam želeo da skrenem pažnju na određene posledice takvog ponašanjao u širem kontekstu.

Mesta koja želim da obiđem u 2012 godini:

1. Bukovica - oblast u Hrvatskoj, između reka Zrmanje i Krke i Karinskog mora, područje odakle moji roditelji vode poreklo. Načelan dogovor sa stričevima postoji, oca sam već obavestio da će i on da ide :-) , ostaje samo da svi uklopimo termine. Postoji ideja da svi zajedno idemo, moj otac i njegova braća sa ženama, kao i sva deca sa kompletnim porodicama. Nije neizvodljivo, organizacija je prepuštena meni, videćemo. Postoji dosta mesta u Bukovici koja treba obići, ali naravno nećemo propustiti ni slapove Krke.

No matter what we do, the next step is always forward.

It is a fact of our linear time-space continuum that the life in the world is a one way street. 2011 cannot be followed by 2010 (nor by 1526 as far as that goes) or anything other than 2012. Tonight we celebrate that passage in our odd and somewhat superfluous tradition marking the passage of time. Even as I write this, we could be celebrating the passage of 11.59 into 12.00...

"Suze" i suze jednog profesora književnosti 

Još se živo sećam "Politikine" povremene rubrike iz devedestih - "Hrvatski paradoksi". Jer, o svemu onome što se događalo u Srbiji, a o čemu najstariji dnevni list na Balkanu nije pisao, moglo se pročitati u toj rubrici, samo što je mesto dešavanja bila - Hrvatska. Ta "država Danska" je bila odlična, realna metafora (ako nešto što korespondira 1:1 uopšte može da se nazove metaforom) za stanje kod nas.

Izgleda da se stvari nisu mnogo promenile. Hrvatska je, imamo utisak odavde, sređenija država u svakom smislu, ali i ona je opljačkana, prezadužena, korumpirana, a izgleda i njeni političari boluju (i) od Potemkinovog sindroma.

"A few light taps upon the pane made him turn to the window. It had begun to snow again. He watched sleepily the flakes, silver and dark, falling obliquely against the lamplight. The time had come for him to set out on his journey westward. Yes, the newspapers were right: snow was general all over Ireland.

 

Ovo su događaji koji su obeležili proteklu godinu? Kako ih se sećate?

EKONOMIJA/POLITIKA

Završen most na Adi
Čukarička i novobeogradska obala Save spojene su 8. avgusta 2011. mostom preko donjeg špica Ade Ciganlije, malo ispod mesta (današnja severna prevlaka) koje je u urbanistički plan Beograda godine 1923. ucrtao arhitekta Đorđe Kovaljevski, predvidevši još u ono doba da se Beograd proširi na levu obalu Save.

Svečano slikanje u prototipu "fijat el zero"

U Kragujevcu je 13. decembra

 

 

Črnomelj je, za one koji to još uvek ne znaju, blizu Novog Mesta koje je nekad bilo poznato po fabrici kupaćih kostima «Polzela». S druge strane, blizu je tadašnjoj administrativnoj, a današnjoj državnoj granici s Hrvatskom sa kojom ga pored druma povezuje i železnica koja je za ondašnje prilike bila neuobičajeno prijatna, čista i prozračna.

у 2012. години желим да свако нађе своје племе