Ako su oči ogledalo duše, šta onda treba da budu oči jednog grada?

Ko kaže da sve mora da bude opisano rečima?

Unazadni Vizuelni putopis sa ličnim potpisom.

Za ovo mi je trebalo oko godinu dana, pa se nadam da mi nećete zameriti što je blog malo veći. Ali za sve one koji ga ovakvim nikada nisu videli, On može i ovako da se gleda, čuje i oseti...

Sudbina našeg vremena karakterisana je racionalizacijom i intelektualizacijom i, iznad svega, 'raščaranošću sveta' (...) U igri ne postoje misteriozne, neizračunljive sile, već svako, u principu, uz pomoć proračuna može ovladati bilo čime. To znači da je svet raščaran. Više nije potrebno posezati za magičnim sredstvima da bi se zauzdali ili umolili duhovi, kao što je to radio divljak za koga

Ovih dana i nedelja se puno priča o krizi (svetskoj, financiskoj). Kud svi Turci, tu i naša vlada, da malo i ona prdne u istu tikvu (ili čabar). A protivu čabra (abrakadabra) lek je ...štednja (štednja, Sarmo, štednja). A kad se štedi onda se na štednji ne štedi. Iako ima viška "radne" (doduše i manjka moralne i intelektualne) snage , na poslanicima, ministrima i ostalim parazitima se ne štedi. Štedi se tj. uštedi se na sirotinji (Sirotinja uvijek najebe - KUD Idijoti). A gde je sirotinja tu su i igre na sreću (Само Срећа Србина Спaсава). I tako pre neki

Mereci distancu sa koje posmatram raskalasne klijente, postalo mi je jos jasnije da sam ja nas covek u njihovim redovima. Jednostavno sam osetio da ja nisam deo tog sveta a da imam jedinstvenu priliku da prenesem nama kako je to tamo negde sto vidjamo samo na televiziji i to mahom u friziranom obliku. Osetio sam odgovornost i potrebu da da sacuvam od zaborava price koje se predamnom same pisu. Ispricane price su prosto izlazile iz mene ostavljajuci mi samo dve mogucnosti. S obzirom da se ni sa kim ne druzim, mogao sam samo da pricam sam sa sobom dok hranim golubove u glavnoj ulici, rizikujuci pticiji grip ili da pocnem da belezim sta mi se desava. 

U Americi sam vec dugo. Cini mi se predugo. Prisecam se dana kada sam kao gastarbajter pocetnik , bez ikakvih papira, spavao na patosu i hranio se za 3 dolara dnevno. Jedno vreme sam bio bez posla i ziveo u stanu bez struje i namestaja. Bilo je bas zajebana situacija, idealna za odustajanje od americkog sna. Jedino me je odrzavao motor na nuklearni pogon marke "moramo uspeti". Jakom voljom i vestinom preziljavanja dostojne najboljih komandosa, relativno brzo sam savladao prvu koru americke pite od koje cesto trnu zubi. Dobacio sam se do laskave titule gastarbajtera profesionalca. To znaci da imam kola, pun frizider, ne kasnim sa kirijom za stan, ne zagledjujem cenu bas svega sto kupujem. Jednom recju, mi profesionalci nemamo preterane oskudacije osim, mozda, zadnjih par dana pred platu. Ako se dobro koncetrisem mogu u guzvi da prodjem kao Amerikanac starosedeoc.

the search is your task

Pre izvesnog vremena zamolila sam dr Vuka Stambolovića da napiše blog koji bi objasnio razloge za neke od procedura koje se u našim porodilištima sprovode rutinski, kao i da iznese svoje mišljenje o njihovoj opravdanosti. Umesto bloga, dobila sam od njega na poklon knjigu "Porođaj" koju je napisao i objavio još 1996. godine, a koja u sebi sadrži sve odgovore na sva pitanja. A dobila sam i dozvolu da iz nje sama izvučem

Moj gost: Marijana Terzin, PR Amaterskog pozorišta Dadov

Dadov je skraćenica za "Dramski atelje Doma omladine Vračar". I to je bitno danas, pola veka od osnivanja, kada slovi za “republiku slobodnog duha, centar asfaltnog humora, beogradsku emociju” koja je uspela da na scenu iznese sve što drugi nisu mogli, hteli ili smeli da igraju i odneguje stotinak eminentnih glumaca, reditelja i dramskih pisaca.

De Merteuil: Dete moje, zašto ga nisi odbila? Zašto mu nisi rekla ‘'Ne!''
Madame de Volange: Pa, ja sam stalno govorila ‘'Ne!'', ali to nije bilo ono što sam radila. (Opasne veze -1988)

Danas je Božić po Gregorijanskom kalendaru.

Za Njutna