Dobitnici 1991-2010.

Novinar Dinko Gruhonjić kao šef dopisništva agencije Beta u Novom Sadu, kao predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine i kao stručni saradnik na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu već godinama svojim predanim žurnalističkim angažmanom doslovno živi novinarstvo. I to novinarstvo koje uvažava visoke standarde slobode medija i novinarskog kodeksa. Takođe, u javnoj komunikaciji Dinko Gruhonjić hrabro promoviše demokratske i antifašističke stavove.

Novinar Ljubomir Živkov svojim kolumnama u magazinu "Vreme", „Blicu", kao i britkim  komentarima u "Peščaniku" lucidno i satirično ispisuje hroniku (ne)vremena, ili kako bi on rekao "saborne propasti", ne posustajući pred sve nasrtljivijom tabloidizacijom i kretenizacijom medija.

mlada pesnikinja sarah key 
ima lepu vežbu za svoje učenike.

ona traži od njih da naprave listu od najmanje tri stvari
za koje su potpuno sigurni da su istinite za njih lično.
i da onda od toga naprave pesmu.

ja neću tražiti od vas da pišete pesme, ali ajde probajte
da napravite listu od bar tri stvari za koje sigurno znate da su istinite.

NISI - pesma sa DVD-a u pripremi

Pozdrav :)

D.

ГЛУМАЦ НА ПОЗОРНИЦИ

Професор nsarski (у тексту BIBLIJA LJUBITELJA KRATKE PRIČE код horheakimov -а, у коментару под насловом Dva kratka incidenta) подсетио ме је на причу коју сам писао на “задату тему”:

Нсарски пише:

Incident drugi: Ovo je pominjano kao briljantni početak jednog diplomskog rada na Yale school of drama (nju su posećivali, T. Williams, Salinger i ostali lumeni). Ovaj student je napisao početak drame koja nikad nije završena niti izvedena. Ali, kažu profesori škole, da je ideja odlična i nažalost nezavršena. U pitanju je drama, naravno.

Dakle, izvesni aspiring glumac dobije ulogu u nekoj predstavi. Predstava se odigra, pohvale uslede, i taj glumac, srećan zbog tog uspeha odluči da više ne silazi sa bine. Odluči da živi u tom pozorištu, na toj istoj bini, da mu tu donose hranu, da tu spava, da mu život tu bude...Kraj nikad nije napisan, ali su ga profesori sa Yale Univerziteta uvek isticali kao primer briljantne ideje koju niko ne ume istinski da dovrši.

Ту драму ја сам својевремено довршио као причу. Значи идемо, ево је:

Evo par slika sa gradilišta na kojem trenutno radim. Radovi su u punom jeku, a prizori kao iz neke sf distopije.

 Moja prva asocijacija na te slike bila je film Brazil.

ovako:

volim što sam tu.

Ni na nebu ni na zemlji je, verujem, omiljena i prirodna destinacija sve dece. Jednako je verovatno da većina bivše dece pamti trenutke i kataklizme koje su ih spuštale koji sprat niže, pa još niže, da ih u jednom trenutku zemlja zgrabi pod svoje, prikuje ih svojim magnetizmom tvrde realnosti, i kao neprikosnovena sila u ovom delu Svemira uvlači sve dublje u svoje tvrdo naručje, iako to nije provereno - da zemlja ima ikakve veze sa time.

Onomad objavih priču Doček. Jedan bloger me je opomenuo da je tmurna i kukavna i zamislila sam se. U toj priči je zastupljena samo ženska strana. Možda bi mogla i ovako da se nastavi.

Zvuk zključavanja vrata  ga je trgao iz sna. Na TVu su se smenjivale blještave režirane novogodišnje proslave, mogao bi se zakleti sasvim iste kao svih prethodnih godina.  Lenjo se protego u fotelji i pružio ruku ka daljinskom. Menjao je kanale, ali mu ništa nije moglo zadržati pažnju duže od par sekundi. "Isti program svake godine. Ima li ikog da smisli nešto zanimljivo",

Ako samo za trenutak zaboravimo o kakvoj je velikoj glumici ovde rec i tehnicki se fokusiramo na intervju ne mozemo a da primetimo 2 stvari:

1. Veliki Ranko Munitic (uz Nebojsu Djukelica moj omiljeni televizijski autor) nije progovorio ni rec, a napravio je vrhunski intervju.

2. Kako je Radmila ugostila Ranka ... strudla, rakijica, kafa ...

Malo sam se umorio od dnevno-politickih objasnjavanja (ali ne skroz, bice jos) tako da je ovaj blog relativno logican. Takodje, lista muzickih junaka i junakinja o kojima treba ostaviti po neku crticu ni priblizno nije stiklirana u potpunosti, pa je i to razlog da se pojavi ovo novo pisanije na tu temu...

Grupa mladica koja se pojavljuje malo vise poznata sirim narodnim masama tamo negde '91/92 godine nije, na prvi pogled, ostavila neki veliki legat. Bili su preteca britpop pokretu, ali su se negde u toj Blur/Oasis guzvi malo bili izgubili, i srecom na njih su malo manje obracali paznju tako da su uspeli da urade ono sto su, pretpostavljam, hteli, a ne ono na sta su ih mediji primoravali.

Trač uz more...

Trač u dvorištu...

Lijep

a

Bio jednom jedan čovek koga bogovi voleli nisu - počinje poema Amy Lowell, A Tale of Starvation, na koju naiđem jutros tražeći sebičnu dozu sebičnog zadovoljstva za raspoloženje