Svakodnevno smo svedoci svakoraznih primamljivih ponuda, od onih da se kupi "baš ovaj i samo ovaj proizvod", preko drugih da se "upiše baš ta i samo ta škola" do čuvenih (i uvek čitanih!) "malih oglasa", sasvim posebno štampanih ili štampanih kao deo novina, gde je na ponudu sve, od igle do lokomotive, od svake robe do svake usluge.

Mi, već više od stotinak godina (ako ne i koji vek duže), žiivmo civilizaciju - ponuda.

U nedavnom razgovoru kojem su učesnici bili stručnjaci koji "žive od načina kojim se nešto nudi", a koji se bavio "ponudama", čula sam zanimljiv stav, izrečen od jednog sjajnog sagovornika:

- "Do pre stotinak i nešto godina, ponudu u današnjem smislu reči imale su samo - crkve, mene kad pitaju o pravom istorijskom početku današnjih ponuda, ja uvek kažem: Martin Luter i njegove teze okačene na crkvena vrata, bez obzira što znam da ponude možeš naći od vremena u kojem su ljudi počeli da prave pisane materijale o bilo čemu"

Zanimljiva stvar - ljudska potreba za ponudama i ljudska sklonost da se, kroz ponude, pisane ili nepisane, prvo razmenjuju "privlačnosti" sadržane u slici ponude, a tek potom - sam sadržaj ponude (u kojem ništa ne mora biti privlačno).

Internet je prepun duhovitih, kreativnih, satiričnih parodija o ponudama, kao što je i prepun sasvim "ozbiljnih" sadržaja o - ponudama, raznih vrsta, toliko i tako da se pojavljuju iznosi zarada od onoga što se na internetu "nudi" kao oglas za bilo šta.

S tim u vezi, ja sam na internetu naišla na jednu - izvanrednu ponudu:

Odmah ću reći ono što dobri blogeri, verovatno, kažu na kraju: Aleksandar Hemon je vrlo zanimljiv čovek. Vanserijski, što bi rekli gimnazijalci. O njemu ćemo još slušati i čitati.

Da počnem od običnih stvari - od njegovog imena i prezimena. Ja volim ime Aleksandar, ma koliko ono bilo staromodno, jer u meni uvek izaziva interesantne asocijacije. S druge strane, prezime Hemon mi je prilično prosto, i ne kaže mi ništa, premda ja volim kratka prezimena, od dva sloga.

Neki od vas se sigurno sećaju uzbuđenja dolaska Titove štafete podgrevanog

Plakat poslednje štafete

Fotograf, foto-ovo, foto-ono i ostalo

Kada se dođe do ovih umetnika, nije lako da se probere kvalitet od onog ostalog. S obzirom da nemamo pojma ko nudi usluge ove sorte, opet moramo da se raspitujemo kod naših lokalaca. Dobijemo ti mi tu nekih par komada fotografskih radnji koje su "najbolje" (kod nas samo najbolje, jelte) i krenemo da zivkamo. Tu sam inicijativu prepustio gospodži. Ona je krenula da gleda tu detaljno ko kakve ekspozicije hvata, na koliko je kome blenda nameštena kao i da li se blic ispravno upotrebljava, naravno. Našlo

*

Smeštaj u Ringo's Foyer Guest house rezervisala sam preko jednog  sajta. Bio je najjeftiniji u Melaki, sa cenom od 5$ za krevet u zajedničkoj sobi. Rezervisala sam za četiri dana, smatrajući da je to dovoljno za obilazak Melake - grada koji su svi hvalili kao biser zapadne obale Malezije.

Iako Melaka nije ni približno velika ni razuđena kao KL, trebalo mi je više od dva sata da nađem svoj hostel. Ima neke nelogičnosti u načinu na koji Maležani projektuju i označavaju svoje puteve, zaobilaznice, podvožnjake. Razgovor sa mnogim zapadnim cikloputnicima uverio me je da nisam jedina koja se obavezno gubi u svakom maležanskom gradu. Naprosto, imaju drugačiju logiku koja je nama neshvatljiva.

Izveštaj iz Slovenije bi u najkraćem glasio: umro je Ante Marković. Ne smem da kažem „najzad" niti smem da kažem „konačno" jer bi to zvučalo kao da se tome radujem (upravo je suprotno), ali da je i ovoliko koliko je poživeo pravo čudo, jeste. Zapravo, istina je suptilnija: za njegovu smrt se ovde saznavalo malo-pomalo u prethodnih 6-7 godina, tokom većeg dela kojih je sam Ante Marković zaista i bio živ, što je možda dodatno otežavalo randevu slovenaca i stvarnosti, da bi ovih dana vest o njegovoj smrti procurela i do onih koji su najupornije držali glavu u pesku, pa tako i do mene. Ne mogu da kažem da sam znao šta radim kada sam se pre nekoliko godina, taman pred Krizu preselio u Sloveniju.

`ti vrednosti civilnog društva, a?

Nedavno naleteo pukim slučajem, u stvari savetovano mi da odgledam, a na mene viđeno ostavilo snažan utisak, pa rekoh da podelim. Inače Vofgang Amadeus Mocart je svoje časno ime pozajmi Mocart kuglama, Mocart kladionici (kako prikladno) Rambu Amadeusu i ovom Amadeus bandu. Samo Vofgang nikog nije inspirisao, što je božja šteta, em je nepravda em bi čučnuo u ovom spotu, objasniću zašto...
Sam početak spota ređa slike svakom pravom srcu bliske, dominira krst. Već na 00:23 pojavljuje se kolona džandarmerije.

hajde da se igramo jedne opasne igre. igre postavljanja pitanja. 

  Današnji dan ostaće upamćen kao jedan od onih koje treba odmah zaboraviti. Na žalost, baš to što bi najpre zaboravili, redovno se vraća u sećanje i, kao iz zasede, iskače nenajavljeno, dajući prevelik značaj onome što smo racionalno sagledali kao nevažno.

Заједнички предак на полуострву Арабија је живео пре 4.000 година, како је одређено по хаплотиповима. Тај датум се добро слаже са 4.400–4.500 година до заједничког претка у Јерменији и Анатолији, ако као разумну прихватимо варијанту смера тока Аријеваца из Средишње Руске равнице преко планина Кавказа и даље на југ, у Арабију. Другим речима, миграциони талас се кретао из Европе, сачувао доба живота заједничког претка на Кавказу и у Малој Азији и већ на измаку домета стигао до Арабије, померивши доба живота заједничког претка за 400–500 година.

Тако да прапостојбина Аријеваца, Прасловена, „Индоевропљана“ није у Арабији нити у Малој Азији. То је Европа, Балкан.

Хаплотипове рода R1a1 су у Арабију у принципу могли донети робови, допремљени у те крајеве пре 4.000 година. Али је већ на историчарима да на то питање одговоре.

Одговорили су, господине Кљосов, одговорили су и историчари и лингвисти и археолози. Само се чекала оваква генеолошка потврда.

  Pre nepune tri godine, sedeo sam u prostorijama jednog svetski velikog kluba, i učestvovao u planiranju dovođenja pojačanja. Učestvovao kao posmatrač, ali slušao sam na koji se način kupuju i prodaju igrači na, tada sam mislio, jednoj od najvećih fudbalskih pijaca; španskoj Primeri.

Jesam oduvek pričao da je koncept autorskih prava pregazilo vreme? Jesam. A naše društvo ima zanimljivu naviku da od zla čini gore.

 BEOGRAD - Studenti će ubuduće moći da kopiraju samo odlomke, a ne kao do sada cele knjige koje koriste kao literaturu za spremanje ispita. Svako fotokopiranje knjiga smatraće se krivičnim delom za koje je zaprećena i kazna zatvora od tri do pet godina.

Imam neke dileme i baš me zanima vaše mišljenje:

- da li bi trebalo da se zabrinem, uvredim ili... u situaciji kada nas četvoro, svi obučeni zvanično, „po propisu", sedimo u restoranu, u jednom gradiću u Srbiji i konobar se mojoj trojici kolega obraća „učtivo" sa Vi, dok je jedino sa mnom „prisan", tj. od prvog trenutka je sa mnom na ti, jer, eto, poznajemo se čitavih 5 sekundi?
u prvom trenutku smo odlučili da je to zato što je konobar mlad, a ja sam najmlađa u grupi pa eto...; međutim, na scenu stupa njegov stariji kolega, kome, takođe, činjenica da se i njemu obraćam sa Vi, ne znači ništa i on nastavlja gde je njegov mladi kolega stao...
ja svaki put kada se tako nešto desi (a nije da se nije dešavalo) izaberem da zaključim da je to zato što delujem mlađe od većine svojih kolega, ali da li je?

Foto: Madija Pradeš u zoru - Nitin (desno) i ja 

Bio sam pre dva ili beše tri meseca na prvom predavanju Snežane Radojičić, onom u Pančevu. Hteo sam svežu i još neprežvakanu priču. Slušam tako o njenim avanturama, a u sebi mislim, blago njoj, ona godinama nije čula za Vučića!

U kulturi vlada autizam – naslov na koji mi je juče u svom komentaru skrenula pažnju  blogerka outcast.

Ni prvi, a pretpostavljam, nažalost, ni poslednji , koji vređa osobe sa autizmom.
Ali ovaj put neću o naslovu. Neću ni o novinaru koji verovatno misli da je njime napravio pun pogodak. Njegovim amaterizmom,  i loše obavljenim poslom, neka se bavi urednik koji ga je zaposlio ili oni koji ga plaćaju.
Ovaj put me zanima onaj iz čije je izjave izvučen takav naslov, a koji je odgovoran i meni kao poreskom obvezniku.
 Verovali ili ne radi se o savetniku predsednika za kulturu Radoslavu Pavloviću, a izjava glasi:
U kulturi Srbije vladaju velika zapuštenost, autizam i mešavina nezainteresovanosti i besparice.