„Preduzetnici su luzeri. To su oni koji nisu uspeli da se uvale u stranu banku, niti da dobiju državni posao. To su ljudi bez ikakvog izbora u životu. Takva je percepcija preduzetništva u našem društvu“.

Ok,  jasno mi je, na osnovu ovih reči, da ta percepcija strahovito smeta novom blogeru na „klikerima“ Srđanu Janićijeviću. Istovremeno, ne znam čoveka koji bi mogao bolje da utiče na promenu te percepcije. Možda je ovaj njegov nastup na "klikerima" neki početak u tom pravcu. 

Janićijević ima bogato korporativno i

Svi smo ih voleli! Prvo stidljivo, zbunjeni zbog drugachijeg izraza koji su doneli, a onda sigurnije sve vishe do zauvek!

Prva znchajna pop-rok grupa nastala u Sarajevu 1962. goine od tadashnjih studenata, (otuda ime),  VIS (kako je to nekada bilo korektno da se kaze) Indexi.

Prvu postavu su chinili: ritam gitara-Ismet Arnautalic, solo gitara- Slobodan Misaljevic, bas gitara- Shefko Akshamija, bubnjevi- Nedim Hadzihasanovic, klavijature- Djordje Uzelac.

U pochetku sviraju samo instrumentalnu muziku i obrade stranih hitova, a povremeno po potrebi, kada nastupaju na

 

Ova pesma u originalu glasi ovako:

We Die And See Beauty Reign

 

We die and see

Beauty reign

We die and see

Beauty reign

 

And on and on

The final trace

Shall know its place

And slow erase

Nasiljem se bavimo kampanjski. Skoro svaki pojedinačni slučaj prati se zgražavanjem i osudom. I to je sve. Do sledećeg koji je praćen osudom i zgražavanjem. Tišim. I tako redom....Što više vremena prolazi to su glasovi zgražavanja i osude tiši. I onda se probudimo u užasu i ne znamo gde su nam prošle godine.

 

Ušli su I rekli joj da podje sa njima; nisu je  pitali ni kako se zove. Uzela je, bez reči, crni kaput koji je doživeo I bolje dane I krenula. Imala je u ormanu bundu, čak dve, ali nije bilo vreme za bunde; bio je april I bilo je vreme crnih kožnih kaputa.  Rat je otišao na zapad, daleko od Beograda ali je nova vlast još raščišćavala račune sa bandom;  došao je red I na sitnije sumnjivce, za kolebljivce će vreme tek doći.

Grubo su je izvukli iz prljavog ruskog dzipa iako se nije opirala, tek da joj pokažu koliko su moćni. Sa istom

Pođi sa mnom, rečima ti ne mogu opisati, to moraš da vidiš, da se uveriš svojim očima. Pošao sam za njim zainteresovan iako sam znao ili bolje reći naslućivao o čemu se radi. Imao sam dvadeset godina a on, saznao sam kasnije jer sam ga pitao, šezdesetsedam. Vid je već tada počeo da mu slabi, pogoršanje je bilo skoro galopirajuće, bližilo mu se slepilo. Idući za njim pitao sam se otkud ja u Argentini, u Buenos Airesu, otkud je baš mene odabrao? Držao me ispod ruke, koračao je dosta sigurno, tek ponekad bi desnom rukom dodirnuo zid zgrade pored koje smo prolazili.

Sinoć nas je uspavala kiša. Celu noć nam je dobovala po snovima, uporno, sve kao kad te neko prstom u rame bocka. Ali na svu sreću jutros nas je probudila kiša. Oko podneva se malo umorila i poslala oblake na topli obrok, a onda se pojavila u popodnevnoj smeni i nastavila sa radom. Povremeno se predomišljala, ali je uveče odlučila da da sve od sebe i linula kao da joj se gumica na dihtungu pokvarila. Eno je curi još uvek...zapravo, već danima ne staje, nikako da se mrdne i ode negde gde bi joj se neko baš obradovao. Pola Evrope gaca vodu bar do kolena, dok velika Ištar u laž postavlja starog Herodota koji je tvrdio da je i zimi i leti ova reka isto velika. Svi koji duž nje žive, mogu sada da potvrde da je Dunav tako pun sebe kao što vekovima bio nije.

Italijanski fudbal podseća na loš holivudski film, otprilike: mnogo velikih imena, moćan pi-ar, uvek isti scenario i isti dosadni sadržaj

Koliko, recimo, ljudi (žena) samo gleda fudbal zato što želi da vidi Kristijana Ronalda („Bred Pit efekat”), da li Bekam ima novu frizuru ili tetovažu, ili da li će se Gatuzo potući sa nekim.

Teško može da se govori o nekoj većoj razlici između Toma Kruza, Ronaldinja, Hi mena ili Paje Patka. 

Pre neki dan, sa zadovoljstvom (a i malim iznenađenjem) pročitao sam članak "Poželjan je ubilački instikt" koji je u Politici objavio nekadašnji naš reprezentativac Ivan Ergić (do skora kapiten Bazela a sada fudbaler Burse). Tekst mi je dao vrlo zaniljiv ugao na neke od pojava u mojoj organizaciji. Tragajući po Netu, naišao sam na ceo niz tekstova koje je Ivan napisao. Svi oni bacaju specifilčno svetlo na sport, ono što ga prati i šta on izaziva, iz ugla jednog razboritog i pametnog "insajdera" koji nema dlake na jeziku. Prenosim ovde jedan njegov tekst i preporučujem da pročitate i njega i ostale Ivanove priloge.

 

Fudbal kao rijaliti šou

Naša ekonomska politika je bez ideje i bez kompasa. Bez razlikovanja uzroka i posledica. Bez ikakve analize zašto nam se dešava to što nam se dešava. Onda nije ni čudo da se vrtimo u krug bez ideje o izlazu.

морам да купим мањи тв. баш мали. за фиоку. 

Kao klinca na šišanje me vodila majka Radmila. Bio jedan frizerski salon, pardon, Berbernica, na dnu Cetinjske, preko puta bašte restorana Skadarlija, e tamo me vodila. Majstoru je u tanka creva objašnjavala gde mi je, sa koje strane, razdeljak, da mi ne izbrijava lice ispod zulufa, koje uzgred sa šest, sedam godina nisam ni imao, kao, da ne počne rano da mi raste brada i tome slično. Majstor je strpljivo slušao Radmilinu tiradu, uvek u dlaku istu i kad bi završila, ljubazno bi joj rekao: Sedite vi drugarica i ništa ne brinite, biće sve kako ste rekli. E da, nastavila bi Radmila tek što je sela, napred mu ostavite malo duže, da može lepo da se začešlja, onako kao talas.

.

Nepristojno je ubiti se na poslu, kaže lik iz serije The Bridge, odeš fino kući, napuniš kadu, zapališ sveće, nagutaš se pilula, vodke, čega god, presečeš vene, opustiš se…

Pristojno ili nepristojno, ubeđen sam da ne postoji niti je postojala osoba, koja u svom životu nije bar nekoliko puta pomislila na samoubistvo.

Postoje dva ustaljena mišljenja, stava, tvrdo, dijametralno suprotstavljena glede samoubistva. Jedan, koji čin samoubijanja, oduzimanja sopstvenog života, smatra kukavičlukom, eskapizmom, nedostatkom odgovornosti... i drugi,

Srbiji je očajnički potreban nov izborni zakon. Zakon koji podstiče pozitivnu selekciju. Koji podstiče konkurenciju i otvara mogućnost novim idejama da dopru do građana. Kojim građani biraju konkretne ljude koji su onda odgovorni građanima svojim imenom i prezimenom.

Nalazimo se u zagrljaju smrti bezidejne partokratije i njihovih nesposobnih kadrova koji rade samo u sopstvenom interesu. U situaciji smo: ili društvo ili oni. Bojim se samo da će predlagači od svega na kraju samo napraviti još jedno grbavo čudovište. Zato ovaj tekst. Šta građanima zapravo treba?

Divlja gradnja, a onda kada se to razmnoži i divlji grad, nastaju u okviru koji se može kazivati kao narodna sirotinjska arhitektura.Odlikuje je jednostavnost. Prostih , svedenih na neophodno, skromnih, bez ukrasa formi, likovnosti sličnoj Misu ili Korbiju ili posle i nekim minimalistima. Nasuprot kraljevskim palatama nakićenih i punih ukrasa ili ovih čuda koje prezentuju Gospođa Hadid i ostali sa liste mega zvezda arhitekture.  

Ali nije to od juče, tako je kroz celu istoriju, od Praoca i njegove pećine ili nastrešnice do danas, uporno je taj način autentične gradnje bio paralelan svim stilovima koji su nastajali, menjali se i nestajali. Divlja gradnja je opstajala, trajala i podsećala da je arhitektura pre svega odgovor na realne potrebe ljudi na koje se odgovara u skladu sa mogućnostima, kulturnim, ekonmoskim i još po nekim.