Aко би неко хтео нама Србима да с наруга, сада би био добар тренутак. Могао би да каже овако: Срби су оптужили Албанце да су им украли историјску личност која никада није постојала.
Извесна Ана ди Лељо, која је школе завршила у Приштини па јој академске референце не изгледају баш бриљантно, написала је књигу о месту које Милош Обилић, или Копилић, како га наводно зову Албанци, има у албанској националној епици.
Колективно беснило се распламсало пре него што се видело шта заправо пише у тој књизи. За сада је њена садржина шире позната само кроз неколико наслова поглавља, на пример: „Албанске варијанте песама о боју на Косову".
Проблем који Срби и Србија имају у овом случају је у основи исте врсте као и проблем, рецимо (пре)вредновања места и улоге владике Петра Петровића Његоша, или рецимо, Ивана Гундулића, у светлу нове политичке диоптрије везане за националну и државну атомизацију балканског простора nа преласку из 20. у 21. век. Догодио се процес - назовимо га благонаклоно - националне самоафирмације код народа, а и неких народности, који су настањивали некадашњу СФРЈ. Предвођени својим националним елитама, издејствовали су државну самосталност позивајући се на демократска начела попут права на самоопредељење, права да се политичка воља искаже на референдуму и томе слично. Апсурд и, рецимо слободно, манипулација се састоји у томе да се државна самосталност успоставља позивањем на најмодернија достигнућа грађанске демократије, а паралелно се спроводи потпуно анахрони процес успостављања сопстене национален свести, идеологије и митологије, на начин на који су народи у Европи то чинили онда када је за то било време, дакле у доба романтизма, пре 150 и 200 година.
Но како ти новокомпоновани народи немају националне историје баш колико би они то желели, онда ће морати да украду од других. Ако се при томе тај други наљути, утолико боље: процес рођења нације по романтичарском моделу подразумева и конфронтацију са другим народом, по правилу баш оним ко тај новонастајући народ угрожава у његовој националној суштини. Нама Србима су то били Турци.
Иделан пример овог а о чему говоримо су Црна Гора и Црногорци. Постигли су независност на референдуму „по највишим демократским стандардима", уз индиректну подршку најпроминентијих међународних чинилаца. Рекло би се да је политички циљ коначно постигнут, међутим, показало се да је хитно постала неопходна нова историја. Као у кавој реторти, добијен је нови језик, нова црква, нова национална митологија оличену у старој Дукљи, речју, за десетак година су стекли све оно за шта им је док су још били Срби требало скоро хиљаду.
Ствар са Петром Петровићем Његошем за сада је замрзнута, вероватно и зато што је овај писац и државник изаша на глас као заступник патријархалних вредности и политички некоректан писац јер се залагао за истребљење муслимана, па га то баш не квалификује за оца нове црногорске мулти-култи државе. То је, наравно, монументална глупост, али довољно да Његоша за сад држи по страни од потенцијално експлозивног српско-црногорског деобног биланса. Додатни проблем за новоцрногорце је и у томе што је читавим својим литерарним и политичким бићем Његош био супротност ооме што они заступају. Али то није неки проблем, у рукама садашњости прошлост је немоћна, очеви државе ће некако век бити стављени у калуп, а национална митологија је ионако готово увек ако не потпуна лаж, а оно бар дебело претеривање.
Пример број два у овом низу је случај Ивана Гундулића. Око њега, па и око читаве књижевности старог Дубровника којој је припадао, постоји спор ниског интензитета између хрватских и српских експерата. На први поглед, није јасно какве би Срби могли изнети аргументе у прилог пртетензија на књижевност далматинске обале, осим магловите тезе о српском пореклу старе дубровачке, католичке, аристократије. Међутим, површан увид у опус Ивана Гундулића показаће да је његово капитално остварење спев „Осман", у којем песник у литерарној форми, телом и духом агитује за политичко ослобођење и уједињење словенских народа. Панславизам из 17. века. По ономе што је био, и по ономе како је себе видео, Гундулић је био следбеник ако не и родоначелник оних политичких идеја које је два и три века после баштинила Србија, а упропастила Хрватска.
И сад, кажу Срби, што бисмо им дали Гундулића?
Да се ми вратимо случају Албанца Милоша Обилића. Шта то, и да ли ишта, Албанци покушавају да (нам) украду?
Према ономе што смо досад схватили о књизи поменуте ди Лељо, у њеној књизи се констатује да постоји народна традиција на албанском везана за Косовски бој и Милоша Обилића. Па, то је нешто што би требало да претпоставимо и без те ди Лељо књиге. Просто, то је особина усмених предања уопште - лако прелазе из једне средине у другу и при томе се прилагођавају и мењају.
Узмимо пример Марка Краљевића, који је добрих четири стотине године епски уједињавао апсолутно све јужне Словене, којем год народу да су припадали тада или припадали данас. Чији је Марко Краљевић? Још су у животу они који причају да су, као деца, у крајевима под бугарском окупацијом, и да су се бугарски војници забављали тако што су их кињили све док ови не признају да је „крал Марко" Бугарин.
Наравно да сада Албанци покушавају да своје политичко постојање утемеље на митовима и легендама што је могуће старијим, како би поткрепили своје историјско право на земљу где живе, дакле на Косово. Али то је нешто што сви раде. Ето баш прошле недеље на „Хистори ченелу" је завршен (шведски) серијал о настанку шведске државе, који објашњава да у основи веровања о Викнзима као претечама није ништа друго него један романтичарски и у основи злоћудни мит, из којег се касније излегао немачки нацизам. Када бисмо ми Срби кренули да преиспитујемо своје митове, ко зна шта би остало од онога што верујемо да је наша историја. И како онда можемо замерати Албанцима ка раде оно исто што раде сви, укључујући и Швеђане?
Реакције одавде су узроковане тиме што смо навикли да нам из Приштине стижу гласи о томе Албанци мењају комплетну косовску историју, претварајући чак и познате артефакте српске средњовековне културе, попут манастира -оне које су 17. марта спаљивали - у „доказе" свога историјског присуства.
То је, ипак, нешто сасвим друго од ове расправе о томе „чији је Милош Обилић". Та ситуација са Косовом нас толико фрустрира да смо почели да западамо у регресију и, ето, почели да бркамо мит и историју, да мешамо оно што је рашчишћено пре сто и више година. Идеја, да је Милош Обилић опеван у албанским народним песмама и то можда чак и као Албанац може нам изгледати бизарно и неприхватљиво, као и помисао да је Краљевић Марко Бугарин. Али, то су у основи потпуно нормалне ствари и свака расправа на ту тему може да буде само још једна шовинистичка фарса.
Ако претндујемо на то да смо ми, Срби, како то воле да кажу наши лидери, водећи политички фактор у региону, и да смо у историјском смислу зрелији од осталих - а од Албанаца јесмо сигурно, онда ваља да се тако и понашамо. Noblesse oblige.
Аутор овога текста је Србољуб Богдановић