Me
U koži svojoj mi je zima. Drhtim iz dana u dan Sve više, jer nemam čime da se pokrijem, da nadomestim toplinu koju sam proterala jer je lažna bila. Kako da pronadjem plamen koji sama izgasih, a da ne bude veštački, onaj što se podstakne pomoćnim sredstvima za lakšu, efikasniju i bržu zapaljivost?
Znate onu prvu misao s budjenjem, koju Odbacite u istoj milisekundi, jer ne želite da vam ona započne dan? Ta misao je nestala, i to je dobro, ali zašto mi je onda toliko zima? Htedoh da je se rešim, a sad mi treba zamena za istu, jer me je ta misao o pogrešivosti jedne životne odluke terala da tražim rešenje ... Ušta se zavrzoh, da mi je znati?
Evo prsti mi trnu, iako su u pokretu …
Myself
pusto … prazno
oko što čeka
prepoznati želi
Laž iz daleka
zarobiti pogledom
otupelim bolom
gušenim
Srušenim
…
vapajem za dodirom
I
Piše mi se … i evo To upravo činim … njemu bih najradije sada pisala, a ne znam šta da mu kažem, a da ne budem zahtevna, da ne shvati da nešto tražim, da obavezujem emocijom. Zašto ne mogu da mu pišem o svojim Razlozima, željama, strahovima, potrebama, pobudama, požudama … , a da on ne misli da nešto očekujem … iziskujem. Pisaċu opet samoj sebi. Pisaċu onoj u meni potisnutoj, mojoj najbližoj I najprisnijoj, što mi u podsvesti čuči i vreba svaku priliku da me obeshrabri ili potera u neki novi sunovrat.
Stalno mi nameċe svoje misli … stalno me optereċuje, kao da me ne voli, a znam da ne postoji bez mene. Sve mi delimo, a dele nas nekada svetovi. Pita me zašto sam sama? Pa ona je tako htela, jer nije bila ostvarena, ispunjena … smatrala je da sam se reducirala na slugu, onu kucu što klima glavom pri svakom malom pokretu, znate o čemu govorim? Viđali ste to sigurno u automobilima.
Da … i krenem ja da se menjam, borim za svoje JA! Neċu više ovako, valjda postojim i ja … da, Tako je sve počelo … da se završava.
Kako može sada da me pita što sam ...??? E, pa htele smo promene, dobile smo iste … Jesmo li sada zadovoljne? Jesmo li sada ostvarene? Ne nismo … Samo smo slobodne da kada nam se gleda neki film, isti i odgledamo, ili kada nam se prže jaja, ista i izpržimo. Da … miris prženih jaja mu je jako smetao. Prosto mu se povraċalo. Ma svašta je njemu smetalo. Svi su mu bili bezveze, pogotovu svi oni meni dragi … sve što bih ja, on ne bi baš …
Mislim, ne razumite me sada pogrešno, ne žalim ja za osobom kojoj se povraċalo od mirisa prženih jaja, veċ za godinama … kao u onoj pesmi `Time` - Pink Floyd … ono kada pominje: I’ve missed the starting gun … da, deset godina u kojima sam mogla biti, postati …, A nisam i niko mi nije kriv, mada možda bih sada trebala da pitam: a ko je poč‘o rat? Dođoh ili pobegoh od rata da završim … i potroših deset godina na osobu kojoj Se povraća od mirisa prženih jaja …, a lepo su mi svi govorili: „ … bla, bla, bla …“
Možda nisam trebala da bežim od rata, već da ostanem i da strepim sa onima koji su ostali i sve to pregrmeli, manje-više bez težih posledica. Bila bih sigurno deo svake demonstracijE.
Nećete verovati, ali ja jedem čokoladu koja se zove: Hot Mango! Crna čokolada punjena marmeladom od manga i ljute cayenne papričice. Pervert … yes, indeed.
Post scriptum: