Jesen je ponovo na delu. Da podsetim, jesen je ono godišnje doba kada nikako da uključe grejanje, zbog čega se štenare mogu smatrati saunama u jeku rada. Radijatori su iz dana u dan sve hladniji, a na onom ventilu, štagoddaje, ono što ima brojke i navija se, polako počinje da se formira ledena kapljica kao na nosu promrzle osobe kojoj se ruke ne vade iz džepova na mraz. Čeka se da se spoji tačno predviđen broj dana kada će se temperatura ohromiti i ostati ispod nekog, uopšte me ne zanima kog, podeoka. Jedino što to suncu niko nije javio i ono oko podne poblesavi grejući dan, a onda dođe veče i Celzijusovi kružići se strmeknu u podrum. Al nije to ono zbog čega me je ponovo spopalo da pišem o jeseni...Naime, kao što je opšte poznato, jesen je kič uživo, totalna rasprodaja boja kada Majka Priroda farba i razmazuje, uopšte ne vodeći računa šta se s čim slaže. A čudo jedno, slaže se sve sa svim i svačim, bestidno crveno sa starim okerom, bronzano sa još uvek divlje zelenim sa ciklamastim tufnama...ukratko, u jesenjoj radnji ima svega što u pogled može da stane.

... ili... ko je ovde, u stvari, majmun...

To sto se desilo u Krusevcu i sto se desava posle Krusevca i u Engleskoj i u Srbiji je najblaze receno bruka i sramota. Ali u stvari nije to, nego je samo jos jedan zalostan pokazatelj na kom dnu se mi (Srbija) kao drustvo zaista i nalazimo. Necemo moci mi (u Srbiji, i svi na ovajilionaj nacin vezani za nju) da zivimo normalno jos dugo, dugo vremena.

Ono na sta stvarno ne mogu da dam odgovor ni sam sebi, a kamoli drugome, je otkud rasizam u Krusevcu? Ljudi u Krusevcu, osim na televiziji, retko da su imali prilike da vide crnca, a kamoli da zive pomesani sa ljudima africkog porekla. Mi nikad nismo imali kolonije, nikad se nismo kacili u nekakvo robovlasnistvo, eksploataciju.

Mada je aktuelna vlada sastavljena od drugačijeg rasporeda brojki i slova nego ona koja joj je prethodila teško da je svojim delovanjem do sada pokazala da je bilo šta osim nastavka istog. Kontinuitet u delovanju onoga što samo sebe, ne bez ponosa u glasu, naziva 'srpskom političkom elitom' je očigledan. I za to nije potrebno da prođe 100 dana.

Evo zašto volim Evropu.

Dojadilo mi je da slušam o nama kao rasistima, genocidnom narodu, primitivcima. Ja imam želju da moji unici imaju svoju šansu i budu ovakvi ako imalo vrede.

Odluka EU da približavanje BIH toj integraciji uslovi sprovođenjem izmena izbora Predsedništva i Doma naroda BIH zbog sudskog spora Sejdić-Finci dovela je BH političare u tešku situaciju. Dok se oko Doma naroda parlamentarne skupštine BH nazire rešenje (iz RS bi, pored četiri Srbina, bio i jedan ili dva pripadnika ostalih, a u FBIH, uz četiri Bošnjaka i toliko Hrvata, još dva ili četiri ostala) za izbor članova predsedništva gde pripadnicima nacionalnih manjina u BIH ne bi bilo onemogućeno da se barem kandiduju teško da se mnogo odmaklo. U RS predlažu da se u tom entitetu bira jedan član predsedništva bez determinisane etničke pripadnosti, dok neke partije poput PDP-a, Mladena Ivanića, nemaju ništa protiv i da Skupština RS bira jednog člana trojnog predsedništva BiH.

27. septembar

Žurim da uđem u Kinu jer im sutra (ili prekosutra - nisam sigurna a ne bih da rizikujem) počinje nacionalni praznik i narednih deset dana granice će biti zatvorene. Kada ništa ne praznuju, zatvorene su samo vikendima, ali me ne bi začudilo da ih je nemoguće preći i regularnim danima, u vreme pauze za ručak. Živo me zanima šta bi se desilo u slučaju da neko urgentno mora da izađe iz zemlje, iz zdravstevnih razloga, recimo. (Kasnije će mi neki Kinezi objasniti da su njima vize potrebne za celi svet te da je stoga nemoguće da neko preko noći odluči da izađe iz zemlje.)

Autor: Rodoljub Šabić

Jutros mi je radni dan počeo baš prijatno. Razlog - poruka koju sam dobio od jedne naše koleginice s ovog bloga. Poruka glasi:

„Samo sam kratko htela da vam kažem da je ove godine OŠ "Radoje Domanović" SAMOINICIJATIVNO na svojim vebstranicama objavila Izveštaj o radu i Godišnji plan rada, oko kojih sam prošle godine morala bukvalno fizički da se natežem s direktorkom na Savetu roditelja. Čak je i OŠ "Mladost", takođe samoinicijativno, ove godine po prvi put učinila isto na svom vebsajtu.

Dok svojevremeno ista dokumenta nisu hteli da mi daju ni nakon zvaničnog zahteva, sad ih objavljuju i bez bilo kakvog zahteva.

Kako prepoznajete prevaru ili blef? Kako procenjujete da li će neko poštovati dogovor ili ugovor? Kako procenjujete da će neko ispuniti svoje obećanje ili ostvariti pretnju? Kako znate da li je neko ozbiljan, da je istina ono što govori? Kako znate da li je crvena linija koju je neko povukao zaista crvena linija ili tu još ima prostora za pomeranje?

LUDOM RADOVANJE, stara je narodna izreka/poslovica, po svemu sudeći iskustvene prirode.

U detinjstvu sam obećanje koristio kao lakši put ka neophodnom izlazu i izbegavanju prekora, grdnji, dernjave...ponekad i batina (ovo poslednje se odnosi na majku mi Radmilu, otac mi nikad ni čvrgu nije opalio!) tipa: Koliko puta sam ti rekla...grlo sam odrala...tebi uđe na jedno a izađe na drugo uvo...Obećaj mi da nikada više... Kako se to često ponavljalo, u početku sam samo davao obećanje ali kako sam stasavao, počinjao sam da pravim dramsku pauzu pre nego što bih dao obećanje. Tako dato obećanje, delovalo je iskreno, kao plod unutarnjeg preispitivanja i čvrsto kao grad!

или

Од бараке до Барака

Не рекох ли ја  једном колеги да ће, некад,  неки мој друг  да буде оно што је тада био његов?

Недеља, тачно половина периода између два изборна круга мајских председничких избора ове године. Кренуо у продавницу. Треба да пређем малу бочну уличицу. Бацим поглед ка обданишту и видим гужву испред једне од последњих барака Старе радничке колоније.

Ako predsednik moje države, Republike Srbije, kaže: "Ni jedan Srbin ne priznaje genocid u Srebrenici, pa ni ja", za mene to može da znači nekoliko stvari (od kojih se neke međusobno isključuju, a neke i ne): a) ja nisam Srbin, jer sam Srpkinja, odnosno - predsednik Nikolić Srpkinje ne priznaje za Srbe, b) ima bar jedan Srbin (doduše ženskog pola) koji priznaje genocid u Srebrenici, a predsednik Nikolić to ne zna, pa mu treba javiti (što ovom prilikom i činim), c) predsednik Nikolić ne priznaje kao Srbina nikoga ko priznaje genocid u Srebrenici, što znači da ja, uprkos činjenici