Pre nego izadjem, svako jutro pogledam kroz prozor, jer sa njega vidim celu ulicu na padini, da li je krenuo autobus, kako bih kroz ne probudjeni mozak provukla info, koliko mi treba da se sjurim do stanice.

Tu sad postoji faktor raspolozenja mog malog sina, koga prvo vodim u shkolu i zauzetosti lifta, koji sada svi stanari besomuchno dozivaju u istoj histeriji stizanja na vreme.

Pre ovog momenta, predhodi jutarnji ritual, koji je to davno prestao da bude i vishe je refleksno obavljanje radnji po zvukovima: pip, pip, pip,...visoko frekventni poziv digitalnog , mrskog

 

Smatrao sam interesantnim i korisnim da u seriji tekstova sa čitateljima našeg bloga podelim nekoliko delova iz knjige dr Miroslava Volfa, „Isključenje i zagrljaj“ koja predstavlja teološko promišljanje identiteta, drugosti i pomirenja. Odlomak kojeg ovde prenosim na slikovit način opisuje način na koji se sistematski pripremaju uslovi za kreiranje etničkog konflikta i sukoba. Paralelizam sa situacijom koja je prethodila sukobu u bivšoj Jugoslaviji je očit, pa je samim tim značaj ovog odlomka i veći za sve naše čitatelje.

Miroslav Volf je profesor je teologije na univerzitetu Jejl i direktor je Jejl centra za veru i kulturu (Yale Center for Faith and Culture). Poznat je po radu na poljima sistematske teologije, etike, rešavanja konflikata i pomirenja. Studirao je na Evanđeoskom teološkom fakultetu u Osijeku, Fulerovom teološkom fakultetu (Fuller Theological Seminary) u Pasadeni, Kalifornija i doktorirao je na Univerzitetu u Tibingenu, Nemačka. Danas jedan od najpoznatijih teologa u svetu. Njegovu knjigu Exclusion and Embrace koja je prevedena na hrvatski jezik pod nazivom „Isključenje i zagrljaj“ američki časopis Christianity Today uvrstio je među 100. najboljih verskih knjiga 20. veka. Pre nekoliko godina održao je predavanje na Protestanskom teološkom fakultetu u Novom Sadu.

                                                 

 

ako poželite       

da uramite

 

razmislite : 

 

možda je lepše

bez

 

 

 

Dragi prijatelji, drage prijateljice, obaveštavamo Vas da je Queeria – centar za promociju kulture nenasilja i ravnopravnosti (Kvirija centar) iz Beograda, pokrenuo kampanju:

Zašto ova kampanja?

Osam godina od kako je naše društvo ušlo u proces demokratizacije, održavanje Gej parade - ulične manifestacije koja je u brojnim gradovima Evrope pokazatelj uvažavanja građanskih prava i sloboda - u Beogradu još uvek nije moguće.

Takođe, statistike pokazuju da svaka četvrta gej osoba doživi nasilje u javnom prostoru, najčešće na ulici.

I

male smo jednu tajnu
Pitam se da li si je ikad nekom rekla
Ja nisam
Cuvala sam je
Cak i od tebe
Jer je se nismo uvek secale
Kad smo porasle
a ona se ticala samo tebe i mene
I pitam se, da li da je sada pomenem
Ili da je sa sobom danas ti odneses
Ona je svuda oko nas, zamotane smo bile u njoj
Poslednji put kada smo se videle
Pile smo

Mislio sam da će neko pre mene o ovome prozboriti par reči, ali izgleda da to nije slučaj. Daklem, u najkraćim crtama, izgleda da je nepristrasan i objektivan žiri jednoglasno odlučio kojih 204 građana Srbije treba predpremijerno da dobije nove pasoše. Kompletan listing sve sa pojedinačnim obrazloženjem se može naći na sajtu Večernjih novosti, a ja ću samo napraviti kratak izvod meni najzanimljivijih pobednika. Iako su imena izlistana na sajtu Večernjih novosti, nekako mi se čini da to možda baš i nije fer te ovde stavljam samo redne brojeve i obrazloženja.

 

 

 

U petak je General Electric objavio izveštaj za I kvartal 2008. i crne slutnje - najave da će se kriza iz finansijkskog sektora preseliti i u druge sektore su se obistinile. Posle objavljivanja poslovnih rezultata akcije GE su pale skoro 13%. Tako je za 6,5 sati trgovine akcijama druge po veličini svetske korporacije "isparilo" 34 milijarde dolara.

 

Prvi tekst koji pisem na blogu zapocinjem u 22:30 po lokalnom, engleskom vremenu, 13. aprila 2008, posle jednog napornog, ali vrlo ispunjavajuceg dana. Danas sam pretrcao celih 42km i 195metara londonskog maratona…

Ali da krenemo od pocetka. Necu mnogo da pisem da mi je trebalo par godina da dobijem mesto u ovom, kako su organizatori danas vise puta pominjali, najmasovnijem maratonu na svetu, ali mojoj sreci (i zabrinutosti)

Olimpijske igre 2008. postale su svetska tema ovog proleća, mnogo pre zvaničnog letnjeg, svečanog otvaranja u Pekingu.

I, nažalost, nisu tema zbog najava izuzetnih sportskih rezultata ili najave velelepnosti objekata grada domaćina (mada je i o tome bilo zapanjujućih vesti), već zbog političkih protesta i napada na olimpijsku baklju i sportiste koji je nose. Izuzetne sportiste, po pravilu, sportske legende ili one od kojih se i u Pekingu očekuju neverovatni rezultati.

Od istorijskih početaka, Igre su u našim, modernim vremenima, prerasle u pokret i sasvim sigurno - jedan od najznačajnijih planetarnih događaja koji, jednom u četiri godine, zaokupi celokupnu svetsku pažnju takmičenjima sportista u raznim disciplinama.

Svetlo olimpijske baklje simbolično obilazi svet u olimpijskoj godini, ritualno se i ceremonijalno pali na početku tog puta kojim "olimpijski plamen" pronose sportisti od grada do grada, s kontinenta na kontinent, da bi najsvečaniji deo ceremonije otvaranja bilo paljenje baklje na stadionu i njeno gašenje pri zatvaranju Igara.

Simbolično - svetlo te baklje označava da Igre traju, nekada je značilo da i ratovi prestaju i da se pod njenim svetlom sportisti takmiče, nadmeću ko će sve više, brže, bolje....

Trideset NVO najoštrije osuđuje privođenje šefa dopisništva Bete Dinka Gruhonjića tokom akcije novosadskog Otpora u centru Novog Sada, 11. aprila 2008. godine. Privođenje Dinka Gruhonjića koji je predsednik Nezavisnog udružena novinara Vojvodine i istaknuti borac za slobodu medija jasan su znak da su vlasti u Srbiji nervozne i zbog toga koriste represivni aparat i krše osnovna ljudska prava.

Podsećamo, da je Dinko Gruhonjić od marta 2007. godine žrtva ozbiljnih pretnji upućenih preko internacionalnog neonacističkog sajta „Storm Front“ i od strane drugih klerofašističkih

Srednja generacija se sigurno sjeća velikog makedonskog filma Stoleta Popova “Srećna nova 1949”, sjajne umjetničke anticipacije novog totalitarizma i zla koji će prekriti balkanski region samo par godina kasnije. A o tim počecima 90’tih, ovih dana, nakon predsjedničkih izbora u MNE, govori i Mark

Velike grupe turista, redovi ispred muzeja, fotografisanje pored statue Davida, miris pice u rane noćne sate, Afrikanci koji prodaju lažne Rej Ban i Prada naočare...i fudbal. Strast za fudbalom. To je Firenca. Jedan od najlepših gradova na svetu. Koliko god su posetioci zaslepljeni Pontevekiom, galerijom Ufici, Palacio Pitijem ili Neptunovom Fontanom isto toliko su stanovnici Toskane zaslepljeni fudbalom i fudbalskim herojima. Kada je 1990. Fiorentina za tada rekordnu sumu u istoriji fudbala (15mil evra) prodala Roberta Bađa Juventusu, čije ime ne smete glasno da izgovorite u Firenci, grad je eksplodirao. Praznina u srcima navijača Viole ispunjena je tek kada je godinu dana kasnije stigao čudesni golgeter iz Argentine. 

My grandmother and her cousin Lula were always in competition with the Colonel.

When I was a boy in the Iowa cornfields (actually we lived in a house), the making of fried chicken happened with blissful regularity. My sister and I would be whisked from kitchen to kitchen to consume fried chicken. I have a distinct recollection of telling Lula that her chicken tasted better than the Colonel's.

Immortality achieved.

With this as a background, I must admit that since those bucolic days of yesteryear until only very recently, I had not paid a single visit on Colonel Sanders (now a license rather than a name) or Kentucky Fried Chicken (as we once knew it, now a mere abbreviation, KFC). During these more than 30 intervening years, this purveyor of extra crispy and coleslaw was off my Fast Food Radar (which, by the way makes, the Hubble Space Telescope look like a Kinder egg sneak-a-scope).

And then the Colonel came to Serbia.

 “Dalibor Bubnjević, simpatizer ekstremne miloševićevske  levice,  stalni saradnik pomagača osuđuvanih nacista, zbunjen je  kao i sama Srbija.”  

Moj drug Vlada Ilić, 5.7.2007   

U novinarstvu, kažu, važi pravilo: jednom je slučaj, dva puta su slučaj, tri puta-to je već  TREND. Ovo je post o odsustvu  bilo kakvih političkih ideja i načela kod nosilaca moći na lokalu u  unutrašnjosti Srbije. O hipokriziji samoproglašenih nosilaca  EU vrednosti. Na osnovu tri priče u kojima sam, ovako ili onako, lično učestvovala