...na vrhu igle.

Pre neki dan čitam u londonskom FT-ju (Financial Times) Samuel Brittana na temu naglog opadanja vrednosti američkog dolara. Nije mi sam dolar tema nego dva fragmenta iz Brittanovog teksta:

 - Jedan o tome kako probleme često ne rešavamo nego jedan problem transformišemo u drugi
 - Drugi o tome kako ponekad problem najozbiljnije prirode treba prepustiti heuristici da ga reši (on kaže "markets", ne sećam se konkretne fraze ali se od čoveka njegovog kova problem retko ostavlja tek tako na "milost" i "nemilost" heuristike (stariji, vrlo obrazovan gospodin, često savetnik britanskom trezoru-ministarstvu za finansije)

Za one koji ne čitaju ekonomske tekstove ni u najslobodnije vreme, ili najamaterskijem maniru, naglo opadanje dolara je povuklo i valute vezane za dolar, kineski yuan, npr, pa su mnoge druge valute postale preskupe, zemlje koje ih koriste manje kompetitivne na svetskom tržištu.

Foto: Mira Zdjelar

Tramvaj se lagano probijao kroz saobraćaj pogoršan dosadnom popodnevnom kišom. College Street verovatno nije ni najlepša ni najružnija ulica u Torontu. Polazi od centralne žile kucavice, Yonge Street, koja deli grad na zapadni i istočni deo, i ide ka zapadu, prolazeći prvo kroz zonu oblakodera na Bay Streetu, zatim bolnički kvart prema University Avenue, i dalje, uz rub pijace Kensigton i prodavnice sa jeftinom elektronikom, prema dvospratnicama i trospratnicama Male Italije (Little Italy), sa sve restoranima, kafanama, vinskim barovima, prodavničicama hrane i ostalom pratećom mešavinom trgovine i stambenih kuća. Posle toga ima sve manje trgovine, a sve više za torontske pojmove relativno skromnih kuća, dok se College Street ne ukrsti sa Dundas Street West i tako konačno nestane na svojoj krajnjoj zapadnoj tački. Ceo taj put tramvaj pređe za petnaest do dvadeset minuta; na kiši tog dana možda mu je trebalo i više od dvadeset.

Hajde, malo bolje razmislite pa mi onda kažite koliko po vama u ovoj i ovakvoj Srbiji ima ljudi koji se bave nekim javnim poslom a da u istom ne vide neki ekskluzivan lični interes. Koliko njih se bavi zaštitom građanki i građana, javnog interesa, morala, tržišta, države, profesionalne etike,... Ako ste sagli glave i brojite prste, ja, evo, recimo, za početak mogu da pripomognem: Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije.

Petak, rano jutro (strudentsko standardno racunanje vremena - po univerzalnom standardu oko 10h), odlazim po neki posao u jednu od radnji u Delta City. Okolo Sitija metalne barikade, obezbedjenje na kamare, policija, zandari i puchanstvo u gomilama ... TV 3 soma, DVD 1500 dinara, secer po ovoj ceni, sokovi po onoj... pa ti vidi... OK

Udjem ja u City na ulaz za robu, od pozadi, pusti me se jedva - jer na glavni ulaz samo ako si cekao u redu... Razumem ih , da vide da me se pusta preko reda napravili bi Bejrut...I odem gde je trebalo, primim se posla, uzmem to za sta sam

Sedim ja tako u banci, čekam i nešto mislim, sada kad bi me bacili u Tokio ili u Peru ili u Ganu, lakše bih se sporazumela. Sto posto. Japanci bi se trudili da objasne i rukama i nogama šta već imaju da objasne, bankari u Srbiji se sve trude osim da ih ja razumem. Na granici sam da uvalim sebe u neku opasnu teoriju zavere kao odgovor na pitanje: Zbog čega oni neće da ih ja razumem kako bih eventualno koristila njihove usluge? Na ovo pitanje jedini odgovor i može da bude - zavera.

Kada sam ga poslednji put videla, 15. okotobra, kod njega u stanu u Zemunu posle privatnih dogovora i planova, pitao me je dok smo se oprastali onako mangupski veselo, kao nekad, kao da je zdrav:
Kako je bilo u Koreji?
Bolje nego u Srbiji!
Pa zar Srbija postoji?
Pa zar Zemun postoji?
Nasmejao se i omdhanuo mi je umorno rukom, okrenuo se na drugu stranu u krevetu, da se ne bi zagrcnuo...
Prisla sam mu i pomilovala ga po kosi a on mi je stegao ruku. Razumeli smo se.
Rasa je bio apokaliptican pesnik i mislilac, pretpostavljam da shodno tome ovaj silazak

Kao što sam i obećao, "specijalno" za B92 zaputio u ove krajeve sa namerom da vam dočaram ovo mesto i opišem utiske i doživljaje o ovom šik okupljalištu bogatih i moćnih. To je barem bila početna namera... 

Dan prvi

Sve je spremno i čeka se avion koji će nas prevesti do Oklanda, gde presedamo za Papeete na ostrvu Tahiti, glavni grad Francuske Polinezije. Ko god od vas je leteo (ili bilo kako putovao) sa malom decom će razumeti zašto nas je hladan znoj oblivao pred let koji traje neka 4 časa, ipak dvogodišnja ćerka je odlučila da poštedi ostale

Dragi moji blogeri,

Rastacemo se na neko vreme,ne nije strajk(Vasovic) niti neki drugi razlozi (D.Nedeljkovic),vec to sto je mene vaspitalo da ako radim za jedno firmu,onda joj u potpunosti pripadam.Secate se,dosao sam medju vas kad sam se razveo od  predhodne ,a sad odlazim jer sam sam se vezao za  novu.Ne bi bilo korektno da radim u jednom mediju,a ovde koristim prostor koji pripada drugom mediju- B92. Prijalo mi je malo da ne radim.U medjuvremenu bilo je mnogo prica,traceva,novinskih natpisa,po njima sam bio priman,pa nisam,nudilo mi se mnogo i nista.Jedino sto sam znao,sto veci

Trofim Denisovic Lisenko ispituje zito.

Povremeno se na blogu pojave diskusije o vrednosti ponekih novih ili revolucionarnih teorija, ponekad ljudi izadju sa tvrdnjama koje su sokantne, blago receno. U nekoliko navrata se, na primer, diskutovalo o Inteligentnom Dizajnu i osporavala teorija evolucije. Takodje, tu sam skorije imao razgovor o potpuno novoj vreziji istorije, i hronologije uopste, prema kojoj se danas prihvacena istorija od 3-4 hiljade godina unazad zapravo desila

Veekend dodatak: Da li važno stići ili je važno voziti se? 

U ovoj sekciji nećemo obraditi sva prevozna sredstva, već samo ona koja nas zanimaju u sklopu analize običaja i modela ponašanja u Srbiji i njenoj okolini s kraja 20. i početka 21.veka.  

Bicikl u Srbiju nije - kako se to često pogrešno misli - uveden sa dolaskom Kineza u ove krajeve. Na slici

Svoje mišljenje nisam  promenio poslednjih 15 godina, pa neću ni sad. Čak sam  ga usavršio.“ Vojislav Šešelj u svom uvodnom izlaganju na suđenju u Hagu  

Jedan od prioritetnih zadataka ovog ovog saveta jeste da pokrene i objedini energiju koja postoji kod svih koji žele promene i koji nisu zadovoljni postojećim.“ Milka Forcan u pismu ministru Bubalu   

Vidim nešto nemaju prođu oni EU blogovi, pa da udarim jedan kežual frajdej post sve se tržišno ponašajući. Sledi nastavak o rasprodajama

Evo promiche mi pored prozora u padu lagane zavese, kao naivno i nesigurno, a znamo se mi dobro,kada krene jednom ovde, do maja ne odustaje i samo lepi novu glazuru na prostirku, koja u debelom sloju obavija sve, slepljeno k'o zauvek da ce ostati, bez paranja.

Neumoljive su zime na ovom kontinentu, surove u svom minusu i agresivne u svom vetru, a tako shkrte u svom suncu. Teshko je to savladati jedan na jedan, kad izadjesh napolje, pa ochi u ochi kada se pogledate, ti odmah vidish da nemash shanse, ma shta da si na sebe natuk'o,unterciger, gace sa rol kragnom, 3 potkoshulje, dzemper,

Oduvek sam smatrala da je automobil sredstvo koje sluzi da se dodje iz tacke A u tacku B. Vrednost mu sa godinama opada. Priznajem, volim sam cin voznje (uz muziku). Imam svoje male fantazije: da sam Francesco da Mosto vozila bih retro crveni alfa romeo kabriolet, da sam Hank Moody vozila bih crni razdrndani porsch, da me nije briga za zivotnu sredinu vozila bih teget jaguar x sa bez sedistima... Ovako, do skoro sam prkosila klasnim zakonima svoga sela Bowdona vozeci najmanji auto u kraju. Prve komsije, Mercedes-Bentzovi (tata vozi CDI, mama vozi

I was out the other night in Belgrade when I found myself listening to a language I didn’t understand and a conversation about which I had no clue. It wasn’t the first time that this had happened to me here in Serbia, but after three years in the country I thought that the worst of it was behind me. The strange thing was, I wasn’t missing out due to my far from perfect Serbian, but because when I’d chosen a language at the Institute for Foreign Languages I’d evidently picked the wrong one. Apparently, I should have chosen Italian.

It was a very strange experience, sitting