Ili: Kako u jednoj zemlji žive tri različite rase, tri naroda, tri veroispovesti? Šta se vidi na površini a šta se sazna slušajući priče njenih stanovnika? Kako vlada rešava multietničke sukobe i probleme? 

*

Po dolasku u Maleziju turista će odmah primeti da tu zemlju naseljavaju Malajci, Kinezi i Indijci. I brzo će shvatiti da žive izmešano - u kući do kuće stanuju pripadnici različitih naroda. Jedino u velikim gradovima postoje etničke četvrti koje su više turistička atrakcija nego etnički i religijski - jer reč je i o tri religije: muslimanskoj, budističkoj i hinduističkoj -- čiste oblasti. Obično se zovu Mala Indija, Kineska četvrt,i Malajski market.  Turisti se tako čini da svi Maležani žive u idealnoj slozi. I neretko, u blogovima putnika mogu se pročitati hvalospevi tom prvom -- i površnom -- utisku o upešnom miksu tri naroda, tri rase, tri vere.

Ako posetilac obrati samo malo više pažnje, primetiće da među njima gotovo da nema mešanja. Devojčice sa pokrivenim glavama idu u istu školu a verovatno i razred sa devojčicama crne ravne kose podšišane u paž i tamnoputim drugaricama sa tikom između obrva. Ali van školskog dvorišta, retko će videti da se druže ili igraju zajedno. U vreme ručka, u malajskim uličnim restoranima sede Malajci i njihove porodice, u kineskim - Kinezi, u indijskim - Indusi. Nema mnogo slučajeva mešovitih parova, osim onih između zapadnjaka sa lokalnim stanovništvom. Jednom sam videla Malajca sa Kineskinjom, a čula sam priču o Kinezu i Malajkinji koji su se venčali. Roditelji navodno nisu bili protiv te veze ali su sumnjali da će opstati. I s pravom - jer zbog pritiska okoline, brak se raspao posle nepunih šest meseci.

Gost autor:  stefan.hauzer

Superbowl XLIV stiže u nedelju, osim najskuplje sekunde na televiziji – imamo okršaj Patriota i Sihoksa. Trenutno, bez sumnje, dva najbolja tima u ligi. Na poluvremenu zabava će biti u vidu Keti Peri i Lenija Krevica, dok između zabave i gomile reklama, očekuje nas utakmica, koju je verovatno svaki objektivni fan američkog fudbala priželjkivao. Mi subjektivni smo hteli u finalu svoje timove – ili makar Indijanapolis Koltse. Više sreće (od Luck-a) sledeći put:)

"Mislim da nije u dovoljnoj meri poštovan, mislim da je to pravi izraz", izjavio je pre neki dan Boris Beker u intervjuu za ATP, govoreći o Novaku Đokoviću. Beker, naravno, nije ulazio u razloge tog nedovoljnog poštovanja prema neprikosnovenom prvaku sveta u belom sportu. Zaista, zašto Novak Đoković i pored vrhunskih rezultata koje je postigao, a i dalje postiže, u jednom od napopularnijih i najplaćenijih sportova na svetu, ne uživa adekvatno poštovanje i ko to ne poštuje Đokovića?

     За савремену Венецију гондола представља, поред Трга и цркве Светог Марка, најзначајнији симбол града, а сваки амерички туриста који држи до себе, обрадоваће своју изабраницу романтичном пловидбом по Каналу Гранде, док распевани гондолијер весла и изводи сладуњаве серенаде. Они сиромашнији, а кичу наклоњени, купиће украсни модел гондоле, која се окреће и свира...

Bob Živković piše priče crtajući. Ponekad, retko ali ipak, Bob se vrati rečima. Ovo je njegova priča koja se, kako to obično biva u svetu koji je često tako mali, dešava upravo u ulici u kojoj sam i ja rasla. Jedino što na Bobovoj mapi našeg kraja još uvek nema moje zgrade, na njenom mestu piše »Gradilište«. Bob i ja se nismo tada poznavali, ali je Bob izgleda u pravu kada tvrdi da smo nas dvoje delili dečiju sobu, a da to nismo ni primetili. I gledali istu, novobeogradsku, na ivici Zemuna, strašnu Šumicu šumetinu, s desne strane puta ka školi...

DVESTOTINEIDVAIPO KORAKA

Nikad mi nećete poverovati, ali ja sam rastao odmah uz divlju, močvarnu šumu.
Moja šuma se zgnječila između dve opštine, nedovoljno ćoškasta da bi bila jedan od parkinga Novog Beograda, a previše divlja za pitome parkove Zemuna. Dunav je probao da je prisvoji i odmah se popišmanio. Ostao je samo trag reke, velika bara, taman tolika da ste je mogli smatrati za jednu malu, takoreći džepnu močvaru. Grad je prezreo tu neplaniranu, mokru i bezobraznu šumetinu, i otišao svojim poslom. Kad već niko drugi nije imao vremena i strpljenja da se bavi njome, prisvojila su je deca prozvala „Šumica“.

Знаш, она комшика, са петог спрата,
она до лифта, бре, што су јој врата,
с кером је прошла ту, пре пола сата,
-- хеј, сине, цигаре! моли те тата --
јој, тебе, изгледа, кречана хвата,
што има код пумпе снајку и брата,
ма знаш је сигурно, још од пре рата,
одсвир'о си сад -- шах! -- потез до мата!

Despite what appears to be a space which is reserved for a person with some kind of physical disability, in reality it is merely a metaphor for the various societal woes which beset the citizenry and therefore is open to wide and (sometimes) poetic interpretation.

29.01.1934., rođen je Branko Miljković, Pesnik, Čovek koji je živeo metafore, Pesma koja je živela čoveka, jedan od najvećih pesnika našeg jezika, jedan od onih Pesnika o kojima se skoro samo ćutalo i koji je baš tom tišinom uspeo da dopre do mnogih od nas, jedan od onih Pesnika koji je svojom poetikom učinio da se mi, njegovi poklonici i poštovaoci osećamo kao članovi kakvog "tajnog, zavereničkog kluba" koji se prepoznaju retkim citiranjem njegovih stihova i nemuštim deljenjem njegovih neukrotivih reči.

Pre pet godina sam pisao o Starom sajmištu, pisao sam i pre dve godine, pa eto tog teksta, opet da podsetim jer se u međuvremenu ništa tu nije dogodilo. Gradonačelnik Beograda je neki dan rekao da se na uređenju Starog sajmišta radi i da će uskoro tu nešto da se dogodi, pa ako tako zaista bude grad će odužiti svoj dug prema ovom prostoru i onima koji su odatle otišli u smrt. To je dobra vest. 

Možda i ne postoji drugi način. Usisani smo toliko precizno da kolege oko mene nisu svesne u kakvom kurčevom sistemu radimo. Valjda velike korporacije tako funkcionišu. Stvorene da od prvog časa uvuku polu poraženog čoveka, predstave svoje čiste etisone, velike prozore i stolove od po tri metra od kojih je jedan uvek tvoj i od drugog čoveka te deli zid u visini glave, obojen u zeleno radi navodnog odmaranja očiju, a ti jadnik pomisliš kako su fini uslovi rada. Na kraju si kao spermić, isturene glave i vrata. Neko te izdrka – prsneš, najradije bi izvršio ritualno ubistvo

Povodom Međunarodnog dana sećanja na žrtve Holokausta naš gost bloger je Džejms Mej (James May), koji radi na projektu "Portreti i sećanja Jevrejske zajednice Srbije pre Holokausta".

Međunarodni dan sećanja na žrtve Holokausta se širom sveta obeležava 27. januara, čime se označava godišnjica oslobođenja koncentracionog logora Aušvic-Birkenau od strane sovjetskih vojnika 1945. godine. Svi Evropljani imaju dobre razloge da se sećaju Holokausta, jer predstavlja jedno od najmračnijih poglavlja naše istorije. Milione ljudi su nacisti i njihovi saradnici širom Evrope, u periodu između 1933. i 1945. godine, progonili, tretirali ih krajnje neljudski, lišili ih dostojanstva i na kraju ih ubili. Iskazana brutalnost i razmere zločina i danas ostaju duboko šokantne. Veoma važan element obeležavanja Holokausta čini čuvanje sećanja na žrtve. To i jeste tema jedne aktuelne inicijative na kojoj radi Savez jevrejskih opština Srbije.

Grupa privatnih lica ušla je u Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo Univerziteta u Beogradu tvrdeći da ta zgrada pripadanja njima.

Od kada je sveta i veka ljude je zanimalo sta se desava posle smrti. Da li postoji nesto "iza"? Kako izgleda ta "druga strana"? Da li smrt boli? Da li postoje raj i pakao? Da li je smrt zaista kraj?

Od najumnijih filozofa do najprizemnijih secikesa niko na to pitanje nije umeo da da odgovor. Ali, evo, kao gost autor (u intervju formi) se na blogu pojavljuje duh jednog pokojnika (koji je, inace, izrazio zelju da ostane anoniman) da nam iz prve ruke pruzi informacije o tome sta sve nas (manje-vise) ceka jednog dana... Intervju je vodila nasa renomirana novinarka Mirjana Bobić Mojsilović...

Ja se zovem Jelica. Kako se prezivam, to nisam baš najsigurnija. Zapravo, do udaje sam znala, a od udaje se prezivam kako kad. Od zemlje do zemlje.

Sve je počelo srećnim krajem u kom su glavni junaci bili moji budući svekar i svekrva, koji su do sada avanzovali u zvanja Baba i Deda. Baba je bila plavokosa Slovenka, a Deda Hrvat na belom konju. Različita nacionalna pripadnost je tada, u vreme bratstva i detinjstva, bila poželjna kategorija, a za ovu priču je bitna prezimena mog radi. Nego da se vratim princu na belom konju. Konji su tada bili kao besni kabriolet danas, beli tek. Zato nije ni čudo što su se pregovori  pomenutog dueta vrlo brzo okončali i dogovoreno je potpisivanje bračnog stanja pred matičarem. E, tada je sve počelo malim prstom, nekontrolisanim, dežurne činovnice. On je, umesto slova ć na kraju Dedinog hrvatskog prezimena, otkucao č kojim se slovenačka prezimena završavaju. Deda nije uložio primedbu, bilo mu je svejedno. Od tada se prezivao Greganovič.