.. ili, kako je sve lakse nego mucnuti sopstvenom glavom, makar i pogresno...

Evo, ima vec neko vreme, a bogami i duze, svi pljuju po kapitalizmu. Drvlje i kamenje na liberalnu ekonomiju, slobodno trziste, demokratiju, ljudska prava, istoriju, geografiju... Smetaju nam ujedinjene nacije, evropska unija, smejemo se pokretu nesvrstanih, preziremo arapsku ligu, gnusamo se cionisticke zavere u srcu Vatikana. Srcu su nam prirasle kvazi-revolucionarne-kvazi-intelektualne 'mislece' novokomponovane (i po koja starogradska) opoziciono-principijelne gromade koje redovno i nadasve konzistentno na sve te opasnosti modernog sveta ukazuju jos od svojih profesorsko-akademsko-lingvistickih dana.

Има још неких пола сата до краја овог првог дана новембра месеца. Прелетела сам нетом у потрази за чланцима, фотографијама, освртима и уопште, пригодним текстовима...1. новембра 1918. године Прва српска армија, на челу са Петром Бојовићем, је ослободила Београд.

 

 Evo me opet, šest mjeseci poslije porođaja lola. Za one brojne koji ne znaju o čemu se radi, u pitanju je društvena mreza lol - www.lol.rs, a porođaj je opisan u prethodnom blogu http://blog.b92.net/text/20152/Rodio-se-lol-doo/. lol, ukratko rečeno, povezuje ljude prema interesovanjima, spajajući one koji vole iste stvari. Napravio ga je Inbox, firma iz Beograda, lokalna ideja i realizacija.

 Beba (ljudska :-) za šest mjeseci već počinje da jede ozbiljniju hranu, prepoznaje mnogo toga, već pokazuje karakter i stav. lol je, da budem iskren (a moram jer sam to obećao kad sam počeo da pišem o tome na blogu) malo, hmmm, sporiji u razvoju...

Kada neko , kao na primer zdravstvene ustanove, napravi dugove u odnosu na dobavljače roba i usluga , a taj neko je u , zvanično, državnoj službi uvek se pojavi neki pijani baron iz vlade i kaže 'Mi to plaćamo'. Sve je to u redu ako bi se zanemarile neke sitnice kao što je da to u stvari plaćamo ti i ja i još nekoliko hiljada , ili miliona (optimista sam, takva mi narav danas) kroz poreze i doprinose. Zaboravi se i da postoje družine i pojedinci koji državi, u tu kasu iz koje se 'plaćaju dugovi', ne plaćaju ništa. I za koje se prave 'programi' da mogu dalje da prežive. Oni ne brinu znaju da će uvek njihove dugove na tebe i mene da prebaci neki pijani baron.

„Na pozive na SOS broj 0800 200 201 odgovaraće stručno lice Ministarstva prosvete i nauke, koje će primati i prosleđivati informacije na određene adrese, a urgentni problemi će biti rešavani odmah… Osobe koje će odgovarati na te pozive radiće od 8.30 do 16.30 sati, a van tog vremena sve pozive registrovaće telefonska sekretarica.“ Izvor: http://zviz.roditelj.org/2011/12/otvoren-sos-broj-za-prijavu-nasilja-u-skolama/

Pisao sam kojekuda o tome nekoliko puta ali moram još jednom, tek da se ne zaboravi.

Na ivici Trga Republike, usred Beograda, između ulica Despota Stefana, Braće Jugovića i Makedonske zatekla se čudna skupina zgrada nastalih u raznim vremenima i tih nekoliko zdanja čine neveliki gradski blok kao zgusnuto, nelepo do uvredljivosti ostrvo u gradskom moru. Uočljiv je, nezaobilazan, pokazuje svoju tužnu golotinju, onu građevinsku, arhitektonsku, prodire u okolinu gušeći je ali je vidljiva i ona nagost iznutra, primitivna, osiona, nekulturna ali istovremeno i tužna, obavijena nemirom zbog nebrige onih koji bi trebalo da bdiju a možda i nije nebriga već nemoć pred silama koje nadiru u grad i osvajaju ga neumoljivo. Urbani arte fact u sred grada jasno i nedvosmisleno pokazuje gde je Beogradski kulturni model stigao, kojim jezikom grad sada govori i šta će mu se desiti ako se ovakav govor u gradu nastavi i neko mu ne stane na put i zapuši usta koja izovarajući svoju mantru kojom zagađuje i unazađuje Beograd.

 

Samhain. Noć Samhaina, kada umire leto i počinje vreme zimskog mraka, je svanula taman kako treba. Prvo je legla tama mračnija od mraka, u olucima je ledeno zvocala voda, počela je sitna novembarska kiša. Ledena i uporna, ona od koje se i zima zatrese jezom. Tu i tamo je promicala poneka pahulja u pokušaju. Krvavog meseca koji prati Samhain nije bilo, njegov impresivni nastup je sprečilo testo oblaka koji su rasli kao da su se kvasca najeli, usput siveći od muke. Ako do sada letu nije bilo jasno da je vreme da ode poraženo, ali još uvek sa prilikom dostojanstvenog povlačenja, onda je ova noć dala sve od sebe da mu to nacrta mokrim mrazom koji se uvlači u kosti.

Gde je istina o lekarskoj grešci posle više od četiri godine od smrti Anđelke Trifunović Popović, piše porodična prijateljica i naša koleginica stasava:

     Posetioci Krugolininih blogova se sigurno sećaju tragičnog slučaja smrti Anđelke Trifunović Popović, porodilje iz Čukojevca kod Kraljeva, koja je iza sebe ostavila troje dece. (Podsetnik za ministra i Otvoreno pismo dr Draganu Arsiću) Bilo je to 27. 9. 2008, a prisećanja radi, ni godinu dana kasnije, o čemu je opet Krugolina pisala, nije se maklo sa mrtve tačke (In memoriam: Anđelka Trifunović Popović)  i pored osnovane sumnje da je do smrtnog ishoda došlo zbog lekarske greške u kraljevačkom porodilištu. Prošao je i 27. 9. 2012, a predmet je još uvek u Osnovnom sudu u Kraljevu.

               Složila je tu malu, savršenu priču u svojoj glavi jedne od onih noći koje su je ispunjavale nedorečenim nemirima i nisu joj davale da zaspi. Bila je zadovoljna svakom rečju, svakim zarezom, svakom tačkom u njoj, što joj se inače gotovo nikada nije dešavalo. Prosto joj je zastajao dah od toga kako je, onako tanana, zaokružena, potpuna, ispunjavala svoj okvir određen naslovom koji je bio upravo onaj pravi i jedini i najbolji moguć.

 

Neeeeeeee! Neću pisati o nesumnjivim i opće poznatim prirodnim lepotama, šumama i gorama, brdima i planinčinama, gromadnim i ostalim, rekama, potocima i potočićima, jezerima, pećinama, vodopadima i slapovima, klisurama i kanjonima, cvetnim medonosnim livadama i pašnjacima, ne neću o njima pisati. Učlanite se u planinarska društva ili idite sami, obilazite, obiđite najpre najbližu, na dohvat ruke, okolnu prirodu.

Ja ću pisati, već pišem, o PRIRODNIM LEPOTAMA kojima kipi zemlja Srbija! Pišem o LEPOTI devojčuraka, devojaka, zrelih  žena, o PRIRODNOJ LEPOTI koju ceo svet đuture, nema po kvadratnom metru tla!

31. oktobar

(prekoredna priča, jer uskace pre drugih nenapisanih a koje su se zbile od Urumčija do danas kada se ovo desilo)

Počelo je kao ostvarenje kamperske noćne more: najpre gnevni udarac pesnicom u šatorsko krilo s moje desne strane, potom šut u uži deo, tamo gde su mi noge. I vika na nerazumljivom jeziku.

„Hej! Šta se dešava!" vičem iz sna.

Opet se ovih dana puno vozim busevima. Lica i glasovi. Priče. Ispričane, izmišljene, nadovezane, razvezane, bez početka i kraja.  Neke viđam češće od drugih. Polako sklapam priče. Izmišljam ustvari.Trudim se da gledam, ne da slušam.

Ne znam ni šta bih dodao. Mene je, lično, sramota kada se sretnem sa ovako nečim. I svaki put se iznova tako osećam - baš lično, i samo u svoje ime, ne petljam se u tuđa posla i tuđe glave.

Mržnja, zavist, ogorčenost... odabrati život u tome, uživati u zlu ... i ništa, baš ništa, ne raditi na sebi.