- Ništa, dušo, ljubim te. Neću da te zadržavam. Valjda ćeš ovih dana imati malo više vremena pa da se lepo ispričamo - kaže Vanjina mama posle sat i tri četvrti razgovora sa sinom preko kompjutera. 

 

Ima ljudi, i nije ih malo, što su u stanju da drve satima o nečemu što znaju ili što ih zanima. Specijalnost Vanjine mame je sasvim druga, ona, naprosto, ume da razgovara.

урадио сам свој први домаћи

Suma sumarum petog oktobra nam nije dato nešto kapitalno. Vraćeno je ono što nam kao ljudima pripada. Vraćena su nam naša prava, nada i vera u budućnost. Kao da nam je neko vratio novčanik koji nam je ukraden pa nam je milo jer smo povratili svoje. Dragoceni predmet spokojno je stavljamo u džep, dok u mislima već pravimo planove šta ćemo da kupimo deci i gde ćemo da izvedemo ženu. Danas, ovog petog oktobra 2011. sasvim jasno kapiramo da nam je vraćen potpuno prazan novčanik, bez novaca, dokumenata i kartica. A računi koji su napravili oni koji su preuzeli naš novčanik od poštenog nalazača, koristeći kartice svih nas, stižu i tek će da stižu, a mi nemamo ni za leba.  

 

 

Celokupna istorija ljudskog roda bila je znaku večitog sukoba između zla i dobra, a i zlo i dobro se nalazilo u ljudima.Čak ni napredak civilizacije ni istorijska iskustva i pouke nisu uspele da promovišu razum kao vrhunski princip odnosa među ljudima. Ne treba  mnogo mudrosti jer je golim okom vidljivo da su ljudska pohlepa, zavist, mržnja, laž, prevara, kriminal, korupcija i mnogo toga što ljude čini neljudima zahvatili sve pore društva i kod nas u Srbiji , agresivno preteći poštenju, časti, dostojanstvu i slobodi i sigurnosti građana.Fascinantno je da to mnogo bolje vidi i razume jedan dvanaestogošnji dečak nego političari, stranake, verski velikodostojnici, kulturni, prosvetni i ostali delatnici koji se hvale kako im je jedina misija usrećivanje naroda.

Učenik 6. Razreda Nikola Borovčanin je napisao otrežnjujuću poruku celom čovečanstvu, mada je neki nepravedno kvalifikuju kao poruku srpskom narodu.

Pročitajte njegovu “Bajku o Časti”, razmislite i zamislite:

“Bаjkа o Čаsti”

“U nekа dаvnа vremenа živeše ljudi bistrog umа i plemenite duše.

 Onaj ko hoće da usvoji sistem vrednosti čiji je amblem bio turbo folk, neće to učiniti zbog turbo folka. Muzika je devedestih bila samo mazivo, a bez mašine mazivo nije ništa više od gomile sluzi koja neprijatno miriše.

Šta čovek da misli o tim devedesetim? Zavisi koji čovek i zavisi kojim devedesetim. Devedesete su imale mnogo slojeva. Osim toga su, kao srednjoškolska pisana vežba, imale početak, razradu i kraj. Razrada je naravno bila najveća

 

Kako se stvari komplikuju spolja, tako postaju sve jednostavnije iznutra.
Što ljudi oko mene više viču, zahtevaju, mole i naređuju, to ja više šapućem, odbijam, radim i odmahujem glavom...
I slušam Belle&Sebastian.
Nije to nikakav isprazni eskapizam, ni kukavičluk, ni lenjost.
Prosto više nemam vremena za velike reči.
Samo sitna dela.
I poneko zadovoljstvo.
U datim okolnostima
to se čini
kao
svakodnevno
čudo.

Dragi moji i drage moje, svi vi koji ste nekada išli u osnovnu školu „Pero Popović - Aga", ovo je poziv za vas.

Na FB se okupila grupica negdašnjih drugara, malo ćaskala, onako komšijski, preko pola sveta, i na kraju se dogovorila da se okupimo u školskom. Bez obzira na generaciju.

Možda sretnemo nekog poznatog - a možda i ne.

Kako god, ideja je da pokušamo da se sretnemo.

Iz dana u dan pažljivo pratim gradjansku pobunu u Njujorku, uz pomoć interneta, na adresi http://occupywallst.org/, kao i njeno širenje na druge gradove Amerike.

Rukavica je bačena, i to preko pločnika WALL STREET-a, direktno u lice bezdušnoj, alavoj i korumpiranoj finansijskoj eliti i njenim agentima u civilu - političarima!

Zato mi je muka, kada gledam kako oni, koji nikada nisu imali ni truna sažaljenja, ni mrve ljudskog poštenja, ni traga srama, sada nas pokušavaju da nateraju da prema njima pokažemo osećanja, koja nas čine ljudima drugačijim od njih. Da se sažalimo, da i dalje verujemo da je svaki ljudski život važan, da pomislimo na njihovu decu i njihove porodice. Da nas nateraju da osudimo sebe, sateravši nas u ćošak iz koga ćemo izaći oprostivši im ili priznavši da smo isti kao i oni - bez samilosti. Da zaboravimo sve žrtve njihove politike, koje nisu imale ni toliko slobode odlučivanja o svom telu i životu, koliko oni sada i po zatvorima imaju. Da damo dobro u nama, za zlo u njima.

                                                              1.

               Primećuje sve češće kako se neprestano vrti u krug. Kao mače koje juri svoj sopstveni rep, ali bez tog zadovoljstva i razigranosti. Više nekako sa osećajem da je upregnuta u dolap, da je zarobljena u nekoj iščašeno mrzovoljnoj orbiti koju ni jedna sila nije u stanju da promeni niti izmesti niti zaustavi, da je vodenični kamen koji se okreće u prazno, bez prave svrhe i smisla, ali dosledno i uporno i nemoćno...
               Oseća se kao vetrenjača poludela od pogrešnih vetrova, kao izduvana guma primorana da se i dalje kotrlja na pokrivljenoj felni, kao kazaljka na satu koju niko nije pitao da li želi da odustane, da se predomisli, da barem na izvesno vreme promeni smer...

Jedan od mojih blogova sam poče rečenicom „Velikani srpskog analitičkog piskaranja, profesori s pedigreom, kolumnisti sa fobijama, nevladini zavisnici od sponzora i druga grebatorska bagra, ćute.“

Duboko sam uverene da ovaj moj zapis, ima vezu sa tada iznetom misli, koja je samo odraz slike iz ogledala naše stvarnosti.

 

Pre par dana pozvao me je umilan glasić, službenice

Čudiš se svemu što je sazdano od istih niti kao i ti. Što više ličiš na predmet svoje zapitanosti, podozrenje je veće.

Sa upitanošću raste i tvoja želja za promenom suštine datog. Hrabro stupaš u arenu i ne mariš za posle. Ono što je čudno, mora biti savladano i preoblikovano prema merilima iz tvojih snova, tebi jedino mogućim.

Bila bi velika slučajnost da sam pogodio njeno ime. Jagoda je zovem jer je riđokosa i nežno pegava baš kao što pamtim moju drugaricu Jagodu koja je trenirala košarku u vreme kada sam i ja bio košarkaš. Nisam siguran da li su joj dali to ime da bi uskladili list rođenih sa bojom kosice ili su samo tako hteli da je nazovu i pre nego se rodila.

Meni je ova druga Jagoda,o kojooj pišem, lepa. Nije lepotica ali je lepa. Onaj tip, malkice naglašenog ubrzanog starenja, koje je dobar standard zustavio. Ako i nije lepa barem je prijatna. Viđam je tu po parku u lakiranim najk patikama od 12 000 dinara, sa dve prelepe ćerkice, lepo odevene, umivene, lepo vaspitane, ... Kao reklama za kredit za neku banku.

 

Profesor Žarko Trebješanin je u razgovoru za jedan internet portal ocenio da je nostalgično vraćanje u devedesete sve samo ne bezazleno i da zapravo označava "neku vrstu provokacije, povampirenja one pseudokulture koja predstavlja najgore izdanje Srbije". Da li je reč o povampirenju ili samo jasnijem izražavanju nečega što je sve vreme bilo vitalno i prisutno, pitanje je koje može da pomogne u razumevanju te, nove nostalgije. Jer, ma koliko se trudili, ostaje čudno nejasno i na poseban način jezivo kako se može žaliti za tim vremenom mraka (eto zgodnog naslova koji je, od juče preaktuelni Dobrica Ćosić u svom opusu propustio, verovatno zbog drugačije "vizure" te iste decenije).

Jerina Branković (rođena Irina Kantakuzin, u narodnoj tradiciji poznata kao Prokleta Jerina) je bila srpska despotica, poreklom Grkinja iz porodice Kantakuzina, žena despota Đurđa Brankovića (vl. 1427-1456), za koga se udala 26. decembra 1414.

Ne zna se tačno godina njenog rođenja, uzima se približno da je to 1400, moguće je da je rođena i nekoliko godina ranije. Njen otac bio je Dimitrije I Kantakuzin, koji je imao titulu sevastokratora od decembra 1357. i despota Moreje 1383. Rođen je bio oko 1343. a umro između 1384. i 1420. Dimitrije je bio unuk