Smeh nikada nije ništa koštao.

Danas sam čuo da je neki japanski štagodveć, objasnio krizu na najbolji mogući način (makar za mene). Kaže ovako - zamisli da imaš jednu sveću, i da je upališ. Ona ti je izvor prihoda, novca, fondova. E sad, zamisli da stave mnogo ogledala oko te sveće. Sva ona prave neku svetlost kao odraz, ali nisu izvor. No, zbog svih njih izgleda da je svetlost mnogo jača i da je ima mnogo više. Poneko od njih može i da pukne, ali ništa bitno neće desiti, no kada se ugasi ta, jedna jedina, sveća - onda nastane mrak.

I zaista, kada sam se malo

листам дневникми из 2005 те набасам на прибелешку . . . . . ' за разраду '

(краниста)

1997,мај .Ј.сам затекао на градилишту новог хотела хилтон на малти.ћера крана. ожењен.немају дјеце.она М.конобарише по кафејима .избјеглице су из сарајева.исчекују папире за канаду. посао нас повезао па се дружисмо пар година.

Prilikom svoje prve posete Finskoj, ima tome već 17 godina, imao sam i prvo iskustvo sa saunom. Negde u okolini Turkua, na obali nečega što više nije delta reke a još uvek nije ni more, na malom drvenom keju nalazila se drvena kućica sa samo tom jednom prostorijom. Prvo moje iznenadjenje desilo se kada su se svi domaćini poskidali kao od majke rodjeni i hladnokrvno uši u saunu. Za nekoga ko je naslednik Balkanaca koji su se skidali goli samo na regrutaciji i subotom pored korita tople vode, začudjujuće je bilo videti kako se bez stida ljudi i žene, kolege i koleginice, prijatelji i prijateljice, oslobadjaju odeće i mogućih predrasuda i ne obraćaju pažnju na golotinju. Posle polustanog oparavanja u prijatnoj atmosferi, domaćini ustadoše, krenuše napolje, uhvatiše zalet i poskakaše u vodu. Ej, bre, krajem maja, na severu Evrope, dok je temperatura nepolju bila negde oko 10 stepeni. U sred našeg orijentalnog okruženja ja ne ulazim u vodu pre druge polovine juna, i to ako je prethodno temperatura barem dve nedelje prelazila 30 stepeni. Šta je - tu je. Kad mogu Finci, može i hrabri Srbin. Zalet i buć. I, umeto smrzavanja i šoka hladnoće, osetio sam divno opuštanje i lagodnost. 

Putujući Amerikom na sve strane sam vidio simbole koji danas obilježavaju istoriju i napredak ove zemlje, poduhvati u kojima su ljudi pobijeđivali prirodu i često ono najteže - sami sebe...

    Tri sata leta od Atlante do Phoenixa prekratio sam filmom The Express, snimljenom po istinitoj priči o životu Ernie Davis-a, prvog velikog crnog igrača američkog fudbala.

Talentovani mladi sportista je sa navršene dvadeset tri godine umro od leukemije.

Na sahrani je pročitan telegram Predsjednika

    Dobro, šta smo sve imali:

- babe (moja je bila grozna, gora od Lepine)

- kćeri i sinove (moji su još mali, ko zna šta će sve tu da se ispostavi!)

- muž mi je zabranio da pišem o njemu (a ja uvek slušam svoga gospodara)

- roditelji su mi umrli i o tome nemam snage da pišem.

    Dakle, o svekrvi. Zakonski sam se obezbedila sa usmenom dozvolom i dva svedoka.

    Kad pomislim na svekrvu uvek je vidim sa punim tanjirom, kako kaže - Uzmi još malo, zdravo je. Mislim da je prvih godinu dana zabavljanja sa njenim sinom

Nedavno mi je na jednom blogu rečeno da pišam uz vetar. Ne, nisam se uvredio, naprotiv, jer sam u istoj rečenici upoređen sa Don Kihotom (voleo bih da verujem da poređenje stoji), pa mislim da autor te rečenice nije hteo da me uvredi ili možda i jeste ako se rukovodio onom sada na blogu često raubovanom o ponosu i stidu. No, to uopšte nije bitno. Bitno je da sam se, razmišljajući o pišanju uz vetar, setio Brajana.

(Dnevničke bilješke, 7. dio)

1. maja 1999. (subota)

Poslao sam Viktoru tekst o Havelu, a onda sam počeo pisati otvoreno pismo tom gospodinu, koji se nevjerojatnom brzinom uspio pretvoriti od najvećeg propagatora liberalne demokracije u najvećeg podržavatelja ove vojne intervencije. Njegova je pozicija indikator da je ova intervencija - bar jednim dijelom - inspirirana ideologijom. Problem je u tome što je Havel predsjednik Češke Republike, koja je i sama imala vrlo loše iskustvo s ideološki-inspiriranim vojnim intervencijama. Doktrina „ograničenog suvereniteta",

Kad je bog stvorila zemlju i ptice i mobilne i komunisticku partiju shvatila je, da joj je dosadno.

I onda je u sred Srbije stvorila Red za cekanje. Do tad su postojali krugovi za cekanje ili su ljudi jednostavno trcali na sve strane kao gomila veverica na koksu dok ne docekaju svoj red. To je bilo zanimljivo, ali nije bilo bas efikasno.

Odatle ceo pojam Haosa i Reda. Nazalost dobar deo sveta zivi u zabludi da je prvo postojao Haos i da je Bog u njega unela Red, Haos se zaljubio i stvar je otisla u k****. To je glupost, kao sto svi koji su procitali Bibliju znaju, Bog je drugog dana stvorila svetlost, sto znaci da je do tad radila u mraku. Dakle prvo je pravila gluposti a onda upalila svetlo i shvatila koliko sra*** ima na zemlji i naravno morao je tu da se napravi neki Red.

Tako znamo da je bog plavusa.

Poljske ševe u letu pevaju iz njiva, strmoglavo se obruše i, taman pre nego što će sleteti, ućute

A ždralovi, trubeći, lete na sever

Baranda

Prve seoske laste stoje na žicama

A bele rode dograđuju gnezda

Na vrhu stabljike trske stoji modrovoljka

Ćubasti

Na poslednjem sastanku s načelnicima porodilišta raštrkani u publici bili su i mnogobrojni novinari koji su svašta nešto od razgovora načelnika prisluškivali, pa mi posle kao pitanje u intervjuima servirali. Moja omiljena glasina svodi se na to da smo mi nevladina organizacija koja se finansira iz inostranstva.

Pa, ono - i jeste, u neku ruku.

Otkada je ova frtutma krenula, potpuno sam digla ruke od svoje međunarodne karijere koja je dete i mene izdržavala, zatvorila dopisnu školu, obustavila svaki rad s klijentima, počela da odbijam pozive da držim predavanja na inostranim

* - kao u "Ribanje i ribarsko prigovaranje", naslova fine knjige Petra Hektorovića iz 1568. (objavljene, naravno u Veneciji) u kojoj pripovedač sa još dva ribara tri dana čamcem ribari i obilazi ostrvlje Hvar, Brač i Šoltu i razgovara, peva, sluša, ćuti, zapisuje, ... uživa, ostavljajući nam knjigu punu dvanaesteraca koje je jako teško "ugurati" u bilo kakvu poznatu "kjniževnu formu", a tako je, otprilike i sa strategijama, i nauka i umetnost su i dovoljno su retke da bi ponekad izgledale kao pravo čudo i dovoljno smo im skloni da bi trebalo da budu česte i znanje o njima je dovoljno dugo među nama, pa zato mislim da zaslužuju malko razgovaranja -

Strategije, strateško mišljenje, strateški prilaz temama, problemima, planovima i ostvarenjima ciljeva poznate su ljudima otkad je i ljudi, a opet - izgledaju ponekad i vrlo tajnovito, magično, izgledaju kao kakvo "posebno znanje" davano samo odabranima.

Često se kod ljudi, zato što su im nepoznate nečije tuđe strategije javlja jedan oblik "magičnog mišljenja" koje svoje sopstveno neznanje o nečijim strategijama "upakuje" u "teorije zavera" (koje su inače vrlo prijemčive, slatke i lake za poverovati, što ljudi, mahom i - čine).

Poreklo reči "strategija" objašnjava se spajanjem dveju reči - stratos, što znači "vojska" i ago, što znači voditi, upućivati, kretati se.

Upravo sam gledala deo filma Savršena meta i ovo je jedan od onih momenata kad pomislis kako je zivot kratak i kako ti je zao sto ti je pola sata dragocenog vremena otislo u nepovrat na najgori moguci nacin. Ako to nije film na koji treba staviti upozorenje, recimo da se ne preporucuje deci, onda nije ni jedan. U ovakvim filmovima svi jako pate, a glavni junak, "pozitivac", kolje druge ljude sve vreme, pod parolom "Volim svoju Domovinu i verovatno i Boga, posle cu se pokajati i ja sam heroj." Takvi filmovi su jedan od razloga zasto ljudi gaje predrasude o Americi.