Svoju impozantnu karijeru u javnosti Angela Merkel je počela...

Aleksandar Makedonski dolazi na vlast smrću/ubistvom njegovog oca Filipa 336. godine p.n.e. Već 335. godine je, u želji da učvrsti granicu na severu, započeo borbe protiv Tračana i Ilira, koje je uspešno završio. Za vreme njegovog "bavljenja" na severu, Atina i Teba, koje je još Filip stavio pod kontrolu Makedonije, se pobune. Aleksandar je na to reagovao munjevito i razorio celokupan grad Tebu – jedino je ostala kuća pesnika Pindara da stoji, sve ostalo je bilo sravnjeno sa zemljom.

Legenda kaže da je potom tebanka Mnesarete prešla u Atinu, gde će, zbog bledoće tena,

Први пут сам почео озбиљно да размишљам на тему пензије. Изгледа чудно да је то дошло тек са 37 година, али је уствари логично да је то дошло тек сад кад сам почео да уплаћујем озбиљније суме у фонд. Потпуно свестан колико сам досад из разних фондова и буџета добијао, прихватам обавезу и част без трунке задршке, али како год да гледам на све то пензија као институција изгледа као реликт прошлости од којег ја, сва је прилика, нећу имати ништа, јер ће дотад већ сигурно бити успостављен неки нови друштвени договор. Ако је мени и мојој генерацији то било очигледно мање-више још пре почетка радног века, ранијим генерацијама није и многи су узалуд пројектовали свој живот и планове везане за ту врсту обавезне штедње и солидарног осигурања од неизвесности коју старење носи са собом, и сад се прилагођавају суровој реалности свако на свој начин. Та прича не може да се прича без освртања на тренутне демографске пројекције и њихове импликације. То је најгушће посејано минско поље у политици које (мудро) избегавају сви који се њоме активно баве, а тема је више него битна.

U Moskvi je napisan sporazum u šest tačaka, Sarkozi ga nosi u Tbilisi. Predlažem da bude svečano potpisan u Kumanovu. Šesta tačka ovog sporazuma je posebno zanimljiva, govori se o budućem statusu Abhazije i Južne Osetije. Zvuči poznato? Mada mislim da Rusi nisu glupi da otcepljuju te dve paradržave i od Gruzije naprave definisanu zemlju. Njima Gruzija treba baš ovakva kakva je sad.

Apdejt: Sarkozi sleteo u Tbilisi i kaže da se budući status ne spominje u šestoj tački, javio malopre AFP.

Ovaj rat (prvi koji Rusija vodi još od Avganistana) nagoveštaj je novog međunarodnog poretka. Nakon gotovo dve decenije bliži se kraj unipolarnom svetskom poretku sa Amerikom kao hegemonom. Ali američki neokonzervativci i naši radikali greše kada pominju novi hladni rat. Svet u XXI veku neće biti bipolaran nego multipolaran, ko ne veruje neka pogleda još jednom prenos otvaranja Olimpijade u Pekingu (a bogami pročita i Maljkovićev post na tu temu).

Novim svetskim poretkom ćemo se baviti u septembru, kada na ovom blogu kreće nastavak serijala "Suočavanje s budućnošću". Sad je prilika da se za trenutak pozabavimo Gruzijom.

Sada imam 140 a tada sam bio 120 kila, verujući da sam najkrupniji čovek na planeti, i sa tim osećajem samouvereno ulazim u kafić i stajem za šank. Kič atmosferu zamislite da ne opisujem nego da opišem radnju. U kafiću 3 stola zauzeta, plus sto gde sede konobarica i šanker. Ja nalakćen na šanku sa dignutom nogom na onoj mesinganoj šipki naručujem brzinski espreso. Dok čekam lagano se okrećem da snimim situaciju. Gde god se okrenem ljudi me gledaju sa osmehom i ja kao "planetarna zvezda" ljubazno klimnem glavom.

 "U jebo te al sam poznat u Prokuplju"

Popijem taj pa još jedan espreso dok gosti lokala, očigledno moji fanovi, ne sklanjaju pogled sa mene. Smeju se, pa se sve nešto gurkaju. Valjda im milo. Da bi ostavio još bolji utisak ostavim debelu napojnicu.

Na moje:
"Do viđenja"

Čuh nešto prigušeno kao "do viđenja" i smeh. Veseli neki ljudi. Baš dobra fora što sam ovoliko poznat u Prokuplju.

Diplomirao je! Desetkom! Prestolonaslednik, vidi levo, je diplomirani politikolog Bečkog Univerziteta! Javilo mu jutros. Od tada sam u stanju euforične sreće u ime koje je stradala jedna činija, kvaka na balkonskim vratima koju sam snagom oduševljenja iščupala, nek je šrafi ko ume, briga me i za balkon...Srećna sam tako da mi nikako ne uspeva da zaustavim saseckani film koji mi se vrti po mozgu...Patetično? Možda. Možda čak i sigurno. Ali, to je jedino o čemu sad mislim. Uspeli smo jednog da izguramo, jeste da su ostala još dva komada, ali sad smo i mi iskusniji.

I bez obzira što mi basira u slušalicu i ima dva metra, i akademski je građanin sveta i svemira, ja još uvek ne mogu da zaustavim traku sećanja po kojoj on mili na sve četiri, tražeći zgodnu priliku da pojede ostatak pomade za ruke i slične ekstremitetne delove tela.

Ovako me ispratilo  iz neurohiruške klinike... "50 posto umre, 40 posto ostanu invalidi, a samo 10 posto prođe kao ti... zašto?... ja ne znam..  to zna samo "onaj gore". 

Uskoro ce godinu dana, kako se TO desilo. Vratio sam sa službenog puta, oko ponoći. Jeziv bol u glavi. Znao sam odmah "šta je po sredi", naročito kad me je levo oko „otišlo".
Nije bitna bolnica, nije bitna Hitna pomoć, nije bitno što se dva dana nije znalo na koju ću stranu, nije bitno kako sam ozdravio.
Ne volim da pišem o sebi, ne umem da pišem o sebi. Još manje umem da govorim o sebi. Posao mi je da pišem o drugima, i šta se drugima dešava.

"Vi sta jako težak pacijent", rekao mi je profesor koji se borio sa mojim pritiskom. "Ništa ne govorite o sebi, ne znam kako Vam je."

Nije on jedini koji mi to govori. Pokušavali su i drugi, neki su odustali i otišli.

Ali sad mi je potrebno da govorim o sebi.

 Ali pre nego sto nastavim pricu  o ostalim drangulijama koje je zgodno imati na sebi kad se uputimo u brda, samo da raportiram da je posle prvobitnog neuspeha, konacno i Pikes Peak savladan. Nakon sto smo ga "preplasili" penjanjem u jednom danu na tri vrha u komsiluku, od kojih je svaki ponaosob visi od njega, nije se mnogo otimao. Slike mozete videti ovde: Mt. Lincoln i Pikes Peak. Ovo je i manjevise kraj sezone laganih pohoda na fourteeners-e jer se u septembru vec ocekuju prvi snegovi a vreme se uveliko ponasa kako to dolikuje visokim planinama – krajnje nepredvidivo.

Osećam potrebu da vratim dug Draganu Đilasu. Bilo je to ovako.

Vreme: negde oko početka poslednje decenije prošlog veka. Ja sam još studirao, Dragan Đilas je radio. Odnosno, imao je zvanje studenta-prodekana na fakultetu na kome sam studirao, Mašinskom. U dekanatu su izmenili uslove upisa u narednu godinu nakon što je ispitni rok već prošao. Tada sam još bio nezreo i nisam shvatao da sam sam kriv što sam knapirao uslov. Osećao sam se pogođen nepravdom. Pomislio sam kako se ona može ispraviti kroz institucije sistema (kao što rekoh, bio sam nezreo), i tako sam se obreo

Ovih dana baš nešto razmišljam kako mi je ovaj naš blog nasušni, blog b92,  postao dosadan.  Nit šta čovek  interesantno, a da ne pominjem provokativno, ima da pročita, niti da komentariše. Svaka čast, naravno, najaktivnijim VIP i prostim  blogerima, a još više upornim komentatorima, moderaciji, logistici i urednici. Ipak,  ne znam šta da kažem. Ne bih da nekoga uvredim, a moram biti iskren. Nekako mi se čini da je sve to, u poslednje vreme,  postalo dosadno. Bio  sam ubeđen da je to zbog ove blogovske  beline, a onda su mi naučnici, a ko bi drugi, otvorili oči.

*update: Danas smo saznali da nije Ministarstvo obrazovanja naložilo povratak učenika u školu,već je to učinio Sud, najverovatnije po privatnoj tužbi roditelja izbačenih učenika.

IZVINJAVAM SE MINISTARSTVU I SVIM BLOGERIMA.

Nastavničko Veće je ponovo jednoglasno glasalo za izbacivanje učenika.

Nisam roditelj.

Verovatno nikad neću ni biti. Biološki.

To me nikad nije sprečavalo da imam roditeljski

Uskoro će predsednički izbori u SAD i interesantno bi bilo videti koliko su osnovne poruke Trampove predizborne kampanje ostale slične onima iz prethodnih izbora 2016. godine. Doduše, danas u tolikoj meri verovatno više i nema direktnih ksenofobičnih ispada, kao ni otvorenog raspirivanja straha srednjeg i siromašnijeg belog sloja od komšija druge boje. Jer, ovog puta Tramp ipak nastupa sa pozicija predsednika, a ne nekakvog političkog autsajdera, a opet, možda se to desilo i pod neočekivanim pritiskom političke i ekonomske krize izazvane pojavom koronavirusa.

Ovih dana mi neprekidno zvoni telefon, sa fax masine lete papiri, email inbox mi je prenatrpan, zaustavljaju me ljudi na ulici, u samoposluzi, autobusu, zele, traze, zahtevaju, kazu sto si neki, napravio si listu domacih albuma, a gde su ti strani, zasto si nas zaboravio, sta smo ti mi uradili... Nisam obracao previse paznje na sve to, ali mi se jedno vece, da li zbog po koje kapljice viskija previse, ipak na kraju otjelotvorila odluka da stavim i to na blog, pa sta bude nek bude... Stoga evo, dajem na uvid, pa koga interesuje da vidi kojih 10 najboljih stranih rock albuma se valjaju vinilnim

Povodom godisnjice smrti i objavljivanja knjige  Dejana Nebrigica "Buntovnik sa razlogom" (Zbirka Dejanovih tekstova koju je priredio Milos Urosevic, u izdanju Zena u crnom, Beograd,TEKST KNJIGE PDF u attachmentu)

dejan

Dejan Nebrigić je bio gej muškarac, homoseksualac, peder. Reč peder smo preuzeli

Izbori u Srbiji održani su 2012. godine. Oni važni, presudni, predsednički. Na njima je odlučen put zemlje u drugoj dekadi ovog veka. Naglo urušavanje DS, formiranje nove većine u Skupštini i nove Vlade samo su njihova posledica. Sve što je usledilo - do danas, nije mogao da predvidi onaj ko nije hteo. I politički analitičari. 

Izbori u 2014. samo su operetna faza u ispunjavanju zadataka iz ugovora sa doktorom Faustusom.