Овај текст је Даглас Адамс објавио у секцији News Review у The Sunday Times, 29. августа 1999. (копија је доступна овде). Иако је прошло 13 година, што је за модерну комуникацијску технологију читав један век, и иако је писан пре Фејсбука, Твитера и сличних друштвених мрежа, текст је непогрешиво актуелан. Мајстор је ипак мајстор, не зато што је разумео технологију, већ зато што је разумео људе.

(Ако нешто и не звучи добро, није до текста, до превода је. Унапред се извињавам.)

* * *

Пре пар година сам био гост у Start The Week где сам био ауторитативно обавештен од стране веома истакнутог новинара да је цео тај Интернет само блесава мода као аматерско радио педесетих и да сам, уколико мислим другачије, стварно помало наиван. Веома је британска та црта - природна, можда, за земљу која је изгубила империју и добила господина Блобија - бити сумњичав према промени.

Izbori za odbornike Skupštine grada Beograda održani 4. marta završili su eru DOS-a. Svojim ukupnim rezultatom od oko 3,5% odsto , bar u Beogradu, su na duže vreme sebe sklonile sa političke scene. Možda će se jednog dana te stranke i vratiti ali kao organizacije sasvim drugih ljudi i drugačijih programa i prioriteta.

Ovo je pozitivno gledanje na stvari a mogu i da prođu kao SPO, Nova demokratija, Srpska liberalna stranka... Mislim na DS i derivate (SD,NS,

Zatvorio a... avliju.

Jedan bezobrazan

Sakri se za kazan,

Pa mu popi ra... akiju.

Edit: JAVIO SE TEČA!

(Vidi novi komentar) 

Pronađite grešku: 

Ove nedelje je održan Mobile World Congress 2012 (MWC) u Barseloni (Fira Montjuïc). Skup je ove godine okupio rekordan broj posetilaca. Organizatori kažu da je broj premašio 67.000. Kada se ima u vidu da značajan procenat posetilaca čine C-level rukovodioci (CxO), predsednici, vlasnici i drugi slični najviši nivoi upravljanja u značajnim firmama, onda kongres još više dobija na značaju.

Bio sam tamo, prisustvovao i učestvovao u nekim od događaja, pa ću ovde pokušati da prenesem i moje utiske i podelim informacije koje vas mogu zanimati.

Povodom 101. godišnjice objavljivanja pesme "The Road Not Taken" Roberta Frosta, dajem svoju varijantu prepeva na uvid  ljubiteljima poezije i celokupnoj javnosti.

Staza kojom ne ide niko

U žutoj se šumi račvaju staze,

Žao mi je što ne mogu svima

Izabrah jednu, a sve mi se gaze

Dok vijugaju kroz čestar gusti

Pitam se gde bih stigao njima;

Sećam se našeg prvog crvenog gramofona. I sećam se nekih prvih ploča i njihovih omota. San Remo, Arsen Dedić. Leo Martin... I naravno, prvih dečijih vinila. Mama nam je kupila Priče za decu na koje smo mi manje više ostali ravnodušni, jer je brat već jurio T Rexe i Čildren of d revolušn, a meni je bila zanimljivija Tereza Kesovija i 'Nono, dobri moj nonooo' jer sam mogla da ispoljavam sve svoje glasovne mogućnosti, verovatno nervirajući

Neću reći ništa novo i nepoznato, ovo je samo prosto upozorenje da su država Srbija i njeni građani sve ugroženiji, do beznadežnosti, zbog javašluka, mita, korupcije, opšteg bezobrazluka, alavosti i odsustva svakog profesionalnog i poslovnoh morala, a bogami i ozbiljnog urušavanja moralnih i civilizacijskih vrednosti uopšte. Jednostavno, postoje neki kojima niko ništa ne može i mnogi koji ništa ne mogu osim da trpe i ćute.

Da mnogo štošta smrdi u državi Srbiji to zna i oseća svako , samo se država ponaša neangažovano i nezainteresovano,  kao da se to dešava u Tajlandu ,a građani trpe dok moraju ili mogu. Smrad koji se pojavio u nekoliko zgrada samo je tu izbio i širi se a na svakom koraku ga ima, u svim državnim institucijama jer se nalazimo u najvišem stadiju razvoja ljudskog društva a to je burazerski sistem koji građanima osim sigurnog otimanja svega što imaju ne garantuju nikakvu sigurnost.

Već više od 4 meseca mediji uporno izveštavaju o “smrdljivim zgradama” u novobeogradskom naselju “Dr.Ivan Ribar”.

Da zgrade smrde to je evidentno i potvrđeno od stručnih institucija ali ko su smradovi koji su , zarad lične koristi i lake zarade izložili ljude , uglavnom mlade bračne parove i decu trovanju, i zašto državni organi nisu efikasno i brzo reagovali i utvrdili ko je dozvolio korišćenje po zdravlje štetnih materija, zašto ti već nisu u zatvoru, ko ih štiti i još mnogo pitanja.

U Kini su nedavno na glavnom trgu javno streljalji dvojicu projektanata zgrade koja se srušila. Nisam za streljanje ali nisam ni da ljudi koji truju građane ostanu nekažnjeni.

I ranije sam pisao o zulumu koji je naša država nametnula svim građanima bez obzira na versku pripadnost da plaćamo izgradnju hrama jednoj lopovskoj organizaciji zvanoj Srpska pravoslavna crkva. Opet imam potrebu da o tome pišem i pomognem ljudima koji imaju nelagodu kad im u pošti zalepe ovu doplatnu markicu i otmu 10 dinara. Mojoj organizaciji, Gej lezbejskom info centru, Srpska pravoslavna crkva je do sada otela nekoliko hiljada dinara.

Obratio sam se Pošti Srbije sa pitanjem da iz ličnih razloga ne želim da plaćam doplatnu markicu za Hram Svetog Save i da li postoji način da to izbegnem. Stigao je odgovor:

Pre dva dana, tačnije u Četvrtak, delegirana sam u ime Odbora da odem u Ambasadu Francuske i da prisustvujem okruglom stolu povodom "Prevencije seksualne eksploatacije i prostitucije u Srbiji". Bili su pripadnici vlasti, opozicije, NVO sektora, ambasade. Eto i ja operska  umetnica , dugogodišnja aktivistkinja, i profesor neko ko se davno još 2000 tih susreo sa decom ulice, radio sa njima i slušao najteže moguće priče. Neke od njih ste čitali.

Koji sinoć reče da je priča o opasnosti i zapaljivosti gasova opšte poznata, možemo da je ovde u miru i natenane ispričamo.
Možemo i da postavljamo razna tehnička i druga pitanja i tražimo imal ko voljan da odgovori.
Možemo i da temu o gasovima vežemo sa kuvanjem, jer nam to baš ide, al ovog puta bi stvarno bio red da se oni najistaknutiji praktično pokažu.*
Možemo i da drobimo o bilo čemu.
Možemo odmah da pozdravimo

epidemiji, vanrednom stanju, ustavnosti, zakonitosti, nezavisnosti, kršenju pravila o izolaciji i ljudskih prava.

Hvala domaćinu (gost bloger: ecce-florian) koji mi je omogućio da na ovom postu, i pored uvažavanja složenosti situacije, broja do sada otkrivenih zaraženih lica i činjenice da je danas preminuo i prvi oboleli od virusa, pokrenem raspravu o nekim od pitanja koja su gore navedena.

Danas je osvanuo drugi sunčani dan posle nekoliko dana slinavih kiša (ne onih lepih i uzbudljivih nego dosadnih sipkanja), pa sam umesto uobičajene rutine – priključenja na sokoćelo – odlučio da nastavim košenje trave započeto pre nedelju dana. Zahvaljujući obilnim kišama ove godine trava je mestimično dostigla visinu do struka i polako počela da preti da će nas progutati.