Svako od nas ima u svom zivotu neku osobu ili vise njih koji su deo naseg zivota u svakom trenutku naseg postojanja. To su one osobe na koje mislimo 20 milisekundi pre nego sto utonemo u san i cija je slika prva pred nasim ocima 20 milisekundi pre nego sto smo definitivno budni. Oni se uvek nalaze u tim nedefinisanim prostorima izmedju jave i sna. To su oni ljudi koji nas vole bezuslovno i koji su tuzni i srecni zajedno sa nama. Oni su svedoci svih nasih uspona i padova i cuvari nasih uspomena. Vrlo cesto poseduju fotografije iz nase daleke proslosti za koje ste zaboravili da su ikada napravljene.

Priča o vrednosnom sistemu kao ključnoj izbornoj temi u našem društvu nije previše popularna. S izuzetkom Liberalno demokratske partije, pojedinih nevladinih organizacija, par novinara, lista Republika i našeg Bloga njom se gotovo niko ozbiljnije i ne bavi. Naravno, priča o vrednosnom sistemu je priča o odgovornosti i to o onoj vrsti političke odgovornosti koja ne dopušta uzmak niti pak ikome pruža mogućnost za aboliciju ─ bilo za činjenja ili pak nečinjenja, bilo za koalicije, kohabitacije ili pak neprincipijelne ustupke.

                                     Od radjanja svetlih svetova iz tame, do survavanja svetlih svetova u tamu, i opet iznova, i svugde, svakad, kroz večnost, prisutan ČOVEK. (Isidora Sekulić: Njegošu knjiga duboke odanosti)

                                     Mi smo narod nejaka života, ljudi koji najmanju pobunu glave ili barikadicu srca plaćamo jakim ličnim potresima, bolom koji dolazi od brzog shvatanja pojava, i od sporog shvatanja onoga što je ispod pojava (Isidora)

                                Za onoga koji misli, svet je komedija, za onoga koji oseća, svet je tragedija (Isidora)

Kad srce može da preskoči liniju, zašto ne i mozak? (Isidora)

Novak Đoković – stvarno najbolji!

"Ne verujem da će predsednik Milošević dobiti zasluženu Nobelovu nagradu. Tu nagradu, iako je zaslužio, neće dobiti, iz prostog razloga što voli svoj narod i državu. Sve dok Nobelovu nagradu dobija najsramnija organizacija, `Lekari bez granica`, a Pulicerovu nagradu najveći tvorci laži, ne verujem da će je dobiti oni koji su branili svoju zemlju i narod." - Ivica Dacic, 23. decembar, 1999.

"Nesumnjiv je doprinos Dačića u formiranju proevropske vlade i viznoj liberalizacij.Kad se pogleda njegov politički put, mogu da kažem da je Dačić najzad

Gost autor: Stjepan Mimica

Razmisljam nesto ovih dana koliko ljudi nemaju osecaj za prostor i druge ljude. Vecina hoda brzinom i zauzimanjem prostora onako kako njima odgovara.

Vozim ovih dana ozloglaseni skuter i obozavam ga, dobila sam na poklon. U toj voznji ponasam se na sledeci nacin i sta mislite da li bi to moglo da postane neko pravilo? Ako naidjem na pesaka ispred, nebitno da li je na biciklistickoj stazi u zanosu razgovora sa odsustvom svesti gde se nalazi, smanjim brzinu i ljubazno zamolim da se pomeri LEVO ili DESNO, zahvalim se i odem dalje. Zasto ovo pisem? I biciklisti i sad ovi skuterasi kojima

Šta ti je život. Malopre sam pazario za oko 4 soma dinara u IDEA marketu  koji mi je najbliži i deluje jako uredno i čisto. Malo sam zabušavao dok smo Jovana i ja ređali stavri u frižideru i gvirkao na Facebook. A kad tamo video snimljen pre desetak dana u nekoj od radnji IDEA-e. Na snimku se vid da u rashladnim vitrinama stoje proizvodi na kojima je prelepljena originalna etiketa na kojoj je rok trajanja u pluskvam perfektu, to jest davno istekao. I kao kruna kasirica rutinski pokušava da ukrade,  provlačeći karticu na uvećanu za 1000 dinara.

Zasto je Dinkic otpusten? .... Prvo se saznalo se da je do sada siroj drustvenoj zajednici nepoznata, ali zato nista manje izvesna grofica Lizelote von Nestojakonemacki u obrtu dostojnom najuzbudljivijih pasaza "Der Schwartzwaldklinik" poklonila El Povresitu nekakav Bentli jer joj je pricao sale i kapucinerima punim filantropije prekratio bolnicko jutro ili dva. Onda, mora da je Mladjan zbog poradi toga zezao Mirka pred trecim licima da, eto, El Povresito skuva dva kapucinera i dobije Bentli, a Mirko vec 3 godine sa kafe na espreso, sa espresa na nes i opet nista... I u tom nekom trenutku skapiranja

… ili kako se zanemariti, ili izbeći… ili kako se prepoznati…a, ne znati…

 Šta mi imamo sa sobom?

  Ništa, dok nam odozgo ili odozdo ili negde iz sredine ne zazvoni pulsirajući na kraju noktiju, na  završetku vlasi...u nesigurno-nevinom  pogledu, u najkrajnjijim  stanicama  tela…um, strast i duša što ga veličaju kao dobrog  domaćina čiji rođaci žive  u tihom disanju, šapatu na uvo, u nedodiru usana…

 Šta bismo mi sa sobom?

  Ništa, prepustiti se ćutanju i tihoj patnji, divljim  malim životinjama neprespavane noći što zvezde mešaju do besvesti i osvežavaju se u jezeru aždaja kojima kiseonik  izvire na uši i eksplodira u nepoznatom značenju.

Nekako na jesen većina porodica u Srbiji se prihvata posla oko strateških projekata (strategic project management) poznatijih jednostavno kao zimnica. A i strateški su onoliko koliko je krajnji rezultat projekta zimnica neophodan porodici (Project Management for Eating). Neki put se udruže porodice ili prijatelji, pa se to naziva izbor strateškog partnera i planski se utanačava zajednički nastup (Colaboration Challenge). Ima tu, nije da nije, i razvrgavanja ranijih godina sklopljenih porodičnih ili rođačkih preduzeća, a sve zbog ovih ili onih razloga (Creative Destruction).

Postoji veliki broj država koje imaju ‘neprirodne granice' koje su iscrtali kolonizatori. Neke od njih kao: Sirija, Irak ili Južni Sudan imaju trenutno vrlo ozbiljne probleme zbog toga. S druge strane, homogene evropske ‘regije' poput Škotske i Katalonije smatraju da imaju problem sa priznatim granicama iz kojih bi da izađu. Svim separatističkim pokretima zajednička je jedna stvar: oni žele da postanu manje zemlje. Sudeći prema analizama poznatih svetskih ekonomista čini se da su u pravu: biti manja ekonomija je bolje.
Pet zemalja s najvećim BDP po stanovniku (prema MMF-u) su Katar, Luksemburg, Singapur, Norveška i Brunej, od kojih nijedna nema populaciju veću od šest miliona. U stvarnosti, kolika treba da bude zemlja je vrlo komplikovana stvar.

Ipak je otišao. U osam ujutro već je bio obučen, starke, leviske, vijetnamka, u gornjem levom džepu farmacija, desnom gornjem, novčanik. U donjem levom cigarete i upaljač, desnom, flašica sa vodom i papirne maramice. U levom džepu leviski mobilni. Pre toga. Ozbiljno. Na terasi, neću da idem! Posle toga, isto na terasi, obučen, koketira sam sa sobom, ne ide mi se, šta ću ja tamo, mogu i bez mene...

Dva autobusa. Drage koleginice i kolege, poljupci, osmesi, teško mu je da stoji, ulazi u autobus, gornje desno sedište iznad vozača. Nije popio kafu, diuretik, lekovi sa malo,

Odavno  smatram  da Vukadinoviću i Antoniću "moja Srbija" , u koju svakao spadaju i sve leve NGO koje je Antonić uzeo u razmatranje u svom novom tekstu u Pečatu NVO Levica i "antifa" manekeni, koji je preno i NSPM,  daje suviše prostora i značaja.  

Ipak, osvrnuću se  detaljnije na spomenuti tekst,

PORUKA POTOMAKA

Takođe, burne se polemike vode o ulozi tzv. stranog faktora u izazivanju gradjanskog rata u ex Jugoslaviji, koji nas je civilizacijski i ekonomski devastirao,  donoseći sve ovo što danas