Pošto naše zdravstvo nije u nekoj tamo trećoj ligi, već u Ligi šampiona, sasvim je logično, jel', da nam ministar zdravlja zaobiđe lokalne zdravstvene ustanove i šampione, te odluči da probleme sa kičmom reši operacijom u Minhenu.

O sopstvenom trošku, naglašava se.

Šta

Deficit republičkog budžeta u prva tri meseca ove godine iznosi preko 600 miliona evra. Ako nastavimo ovim tempom, deficit će na kraju godine iznositi 2.5 milijardi evra.

Zbog političke krize u Srbiji došlo je do trenda se sve više ljudi beži iz sela u grad, a posle beže dalje. Na kraju završe u nekoj zemlji zapadne Evrope. Takav je slučaj i u selu Vladimirovci kod Skupštinevca. Veliki broj ljudi je pobeglo od mukotrpnog rada, nemaštine, bede, nemanja struje, vode, telefona… Ali to nije najveći problem Vladimirovčana. U selu trenutno živi šest momaka spremnih za ženidbu, ali udavača skoro da nema. Ostala je samo jedna. Marica Dačić zvana Bucka.

Bucka, od oca Slobe i majke Mire, živi u staroj trošnoj porodičnoj kući napravljenoj od blata. Sama se brine o imanju i stoci jer joj je otac skoro umro u zatvoru, a majka pobegla sa švalerom u Rusiju. Bucka je, iako nije završila ni osmoljetku, veoma mudra devojka koja je odlično iskoristila svoju stratešku poziciju jedine cure u selu da sebi digne cenu i olakša život.

Kad je došlo vreme za ženidbu momci su danima obilazili oko Buckine kuće, pevali joj pod prozore, kroz tarabe posmatrala dok je u dvorištu grudi prala i preko plota joj dobacivali: „Bucka, hoćeš li za me poć?!“. Svi osim Čedoslava. Čedoslav jedino nije bio zainteresovan za Bucku, pa je po selu počelo da se priča da je od onih, dok su ga drugi branili da jednostavno ne voli punačke. Ostali momci su to jedva dočekali jer im je to povećalo šanse da će baš oni biti izabrani.

Šta smo? Lisice ili ježevi? Da li znamo mnogo manjih stvari ili jednu veliku stvar?

Pitanje bi, verovatno, većini nas promaklo, kao i većina drugih pitanja, da nas ne podsećaju kako ono ima mračniju i setniju stranu - umorni od površnosti svaštarenja umemo s tugom da se sećamo propuštenih prilika da se nečemu potpuno i iskreno prepustimo, da bi drugi među nama tugovali za šarolikim svetom i životom kroz koji su provukli jednodimenzionalno vreme neke uže strasti.

Često imamo osećaj da smo u pogrešnoj koži, i često izgleda da je naša potreba da se zašijemo u pogrešnu kožu iskonska, deo azbuke ljudskog karaktera.

 

 

(Baš u vrijeme dok je trajala rasprava oko događaja u vezi sa Šarlijem, ja sam bio odsutan ... pa eto ako nije problem iskoristio bih priliku da u vezi svega togaponešto   kažem)

 

 

Opšteprihvaćenoj tezi po kojoj je obuzdavanje i porobljavanje nagona jedan od pred/uslova (postojanja) civilizacije - Marina Abramović suprotstavlja umetnost zasnovanu upravo na oslobađanju i artikulisanju istih. Umesto da ilustruje ili prikazuje - ona deluje i preobražava. Kao u reality programu, umetničin život - kroz postojanje (postajanje) umetnošću - istovremeno postaje povlašćeni prostor i javno dobro. Frustriranom pojedincu današnjice Marina pruža ogledalo. Kroz prelamanje ličnih (individualnih) i kolektivnih (istorijskih) trauma i identiteta, njeno telo samoostvaruje se kao multiidentitetsko telo današnjice: pored toga što je artističko (istorijsko-umetničko) to telo istovremeno je i socijalno (političko i ideološko) telo. Njeno telo postaje javno telo.

Vreme prošlo i vreme sadašnje,

Oba su sadržana u vremenu budućem – T.S. Eliot

 

Od kada postoje, ljudi su razmišljali o prirodi vremena i njegovom načinu proticanja. To je pitanje koje se nekako prirodno nameće: postojimo u svetu u kome nam je na korišćenje dat praktično neograničeno veliki prostor - ceo taj kosmos koji nas okružuje - ali samo ograničen interval vremena da u njemu boravimo. Naše uobičajeno

 

 

U Felinijevom filmu "Amarcord" pojavljuje se u više navrata jedan tajanstveni lik, čija je uloga u ovom filmu o prošlosti ...nekako ... felinijevska, da tako kažem. To je, naime, onaj vozač motocikla, pomalo sličan provincijskom Betmenu-entuzijasti, koji povremeno na motoru prohuji kroz kadar niotkuda, velikom brzinom okrene par krugova na gradskom trgu, i ponovo nestane u nepoznatom pravcu. Nikada nisam sasvim dokučio pravi smisao tog lika - on je kao

I tako sad ode i Strašni Krstić napustivši Vučića Mekog Srca. A šta kaže Mekosrci Vučić na to? Kaže - Krstić je potpuno u pravu!

Da li je bilo za očekivati da će mladi BK stručnjak sa Harvarda, ili čega već ono beše, prvi da utekne sa ove raspale dereglije koju zovemo Vladom Srbije? Pa ne. Bar ja to nisam očekivao. 

U moru afera poslednjih nedelja moralo je nešto da ustalasa i „kulturni" život Srbije. U Matici Srpskoj u Novom Sadu održan je naučni skup o delu Petra II Petrovića Njegoša, na kojem je prisutni naučnik episkop bački Irinej, kao što znate, okrenuo Njegoša u grobu rekavši u kontekstu rasprava o Zakonu protiv diskriminacije da bi i Njegoš bio optužen kao zagovornik diskriminacije i netolerancije i da bi, štaviše, možda završio kao „pustinjak haški".

Ideologija

Ono što je mene zaintrigiralo nije pitanje da li je episkop u pravu, nego komentari ovde na Blogu, koji pokazuju da je ideološki aspekt Njegoševog književnog dela bitniji od svega ostalog.

"Ana Karenjina" nalazi se u lektiri za drugi razred srednje škole, dakle predviđeno je da je čitaju šesnaestogodišnjaci. Uopšte ne ulazeći u to da li i koliko klinci sad i čitaju lektiru, ili umesto toga odgledaju film ili ni toliko, pokušavam da raspetljam šta sam ja sa šesnaest godina mislila i na koji način sam razumela Anu. I odgovor je – ništa i nikako. Ana kroz svoju aferu sa Vronskim upoznaje strast, upoznaje sebe kao ženu.

******

Певушиш? Бацио си токсичну зомби-шалитру у вис, хладњак копма је почео да ради унатраг, усисао то, консултовао матичну плочу, скривену жеравицу и саветника, напунио је аудио светлом, потерао процесор јаче, и напослетку избљунуо све то гадно и отровно варничење у етар и сажео у виртуелну слепу улицу пуну контејнера и бачених лутки које „певају“ 

 

Zaštitinik građana/građanki je nezavisna institucija (često se zove i "ombudsman") čije su nadležnosti određene odgovarajućim zakonom, a osnovni cilj mu je zaštita građana (građanki, dece, poreskih obveznika, svih) od loše državne uprave.Ova institucija  postoji u 130 zemalja sveta, a njihova funkcija je da ispituju "da li je državni

Kada sam pre dosta godina bistrila sa drugarom iz kraja, Aleksandrom Gavrilovićem, koje su teme najpopularnije u Srbiji, i Gaca i ja nismo imali sumnje da je to seks, lova i politika. Danas mislim da su se stvari preokrenule, da je seks pao na treće mesto, a da se politika i lova tuku za prvo.

Bilo kako bilo, pred novu godinu izašla mi je knjiga "Srpski domaćin u raljama seXa".

U poslednje vreme kolaju glasine koje su kanda tačne – SPC je bacila oko na plac Narodne Biblioteke Srbije, na Kosančićevom vencu 12. Odnosno, SPC ima inicijativu da tu sagradi patrijaršijsku biblioteku. Baš tu, na tuđem bi da zidaju. Odlično. Ako takve incijative mogu da prođu, onda i ja imam inicijativu da i meni država pokloni plac u centru grada, a pare za građevinske ideje ću lasno da nađem čim sednem na skupocenu lokaciju. Mislim, ako je rezon da se plac da onome ko ima para da na njemu zida. A opet, kako Crkva ima para da zida, a nema para da kupi plac na kome će zidati? I što je baš zinula na plac u centru Beograda, a ne u Ovči ili Zaklopači? I kome to uopšte može da padne na pamet da Crkvi išta poklanja u ovo vreme nemanja i krize? Da nije Crkva možda sirota, nema para da kupi...iako ima para da zida? I ne samo da poklanja, nego tuđe da poklanja. Ako iko misli da je »inicijativa« Crkve vredna poklanjanja, nek sam, iz sopstvenog džepa i dobrog srca kupi plac, pa neka ga Crkvi zavešta, sigurno će u'vatiti mesta duši svojoj pantokratorskoj.