Gledam nešto svoje foto albume iz vremena kada sam još trenirao košarku i zapažam da sam na fotografijama nestvarno manje konstitucije nego sada. Prvo što upada u oči i meni i mojoj supruzi da na slikama iz prošlosti nedostaju vrat i ramena. Naravno ima ih ali su bitno manji.

Za vizuelni utisak veličine i krupnoće jedna od najbitnijih mišićnih particija su svakako ramena. Dobro je što su masivna i jaka grupa mišića pa mogu da podnesu vrlo ozbiljan trening čime mogu da se uvečavaju i oblikuju u željenom smeru.

Post-izborna aukcija koja se upravo sprovodi u Srbiji me inspirisala da napisem par recenica o jednoj pojavi kojom se ovde zezamo gotovo svakodnevno...

Da li kupujete na eBay-u?
Da li prodajete na eBay?
Koliko imate feedback-ova? Da li ste na zutoj, plavoj, ljubicastoj zvezdici? Ili ste vec "shooting star"?
Ukucajte bilo sta i naci cete to na "i-beju"!

Elem, vec nekoliko godina groznica kupo-prodaje polovnih (i novih) stvari na eBay

Testo noći spustilo se nad letnji grad. To je ono vreme kada svi osećaju da se nešto lepo mora dogoditi, jer je to pravo stečeno petkom. Čak i ako počne kiša, ona ostaje topla, narandžasta, letnja noć.

A letnji grad pun je letnjih ljudi. Ugrejani, oslobođeni slojeva odeće, svi kao pomalo raspušteni,

  “Ne idemo redom kojim se reklo, već kako je se u sećanju steklo.To jesu znane zgode i lica, a ipak sve tek je obična skica…”      Savremeniji administrator… Razumećete… nisam bio na licu mesta… opisane događaje znam samo iz priča, tračeva, delimično i na rumunskom jeziku, koji sam skoro potpuno zaboravio. Gde god je ostalo nepopunjeno tekstom, gde god su iznete neke pogrešne informacije

 Ja nemam reč dovoljno široku da obuhvati ovaj gest.

Čekam evo već dva dana da Jelica okači ovaj klip koji sam joj ukrala na FB. Pa rek'o - ja ću. Zato što je ovo nešto što me pomerilo na sunčanu stranu i više od ovog dugo čekanog proleća. Zato što je jedan drugar na FB ispod klipa ostavio komentar – "Ipak ima nade za ovaj svet" ...  a nije neki cveće-ptičice-mala deca-ludi optimizam lik.

Dođu tako pogana vremena, vremena duža no što bi smela da budu, kada bi čovek dušu đavolu prodao samo da ne misli o onome što mu je jedino u mislima. Tada sebe lažeš da misli mogu da putuju, da prejašu planine i pregaze reke, da mogu da pokucaju na prava vrata i sednu pored onoga kome su namenjene. Da mogu da ga uhvate za ruku, pomiluju po glavi i samilosno podmetnu leđa ne bi li se patnja i strah lakše podneli. A znaš da su misli slabašna stvar koja najdalje do napisanog može da stigne, mada i tada njena nada još uvek laže i vara da može više.

To vreme čoveku na koga je nasrnulo dugo traje, svaki tren se razvuče u nedogled, uvredljivu beskonačnost...jer, tamo gde bi trebalo dugo da traje on prolazi brzo i nemilice, krateći i ono malo kratkog vremena prekratko odmerenog. Lepo osećaš kako se grebe o staklo sata svako zrnce peščanog vremena, survavajući se na gomilu, gradeći sobom skori vrh kraja. Posle njega više ničega biti neće, ni u laži, ni u snu.

požar

Partizan dva, Prva (ako dozvolite -sedi) jedan, Crvena zvezda nula. To bi, ukratko, bio bilans našeg večitog fudbalskog derbija, retke stvari koja traje i izaziva, kakvu-takvu, emociju kod širokih narodnih masa. No, kako to biva sa institucijama u državi, koja je sve manje država, kvalitet fudbala konstantno izostaje, divljanje je postalo obrazac navijanja, a sportski maniri, onih, koji bi trebalo da nas uče tome, ostali su na kravatama skupih odela, sakrivenih ispod klupskih šinjela i pravoslavnim brojanicama besnih centarhalfova.  Uz medije, sportske novinare sa manirom svojih kolega iz političkih redakcija, koji su simulirali ratno stanje, brojali uhapšene, slomljene stolice i vreme za koje spetljani vatrogasci savladaju vatrenu stihiju i smeste je u koficu sa vodom, sve je poprimilo obrise potpunog debakla, možda malo manje za one, kojima je još uvek satisfakcija „silovanje komšija“, a letnje rane od irskih konobara, zaceljene...

Moj grad je pun mega marketa; Praktično, koji god vam padne na pamet, možete ga naći u Čačku. Imamo pride i jedan lokalni, inače jako voljen, jer nosi ime jedne stare, isto tako jako voljene prodavnice, koja više ne postoji. Ne može se reći da ovo nije otvoren grad, ali to nije ono o čemu bih želeo da pišem.

Kada je prvi među njima došao, bilo je stvarno zadivljujuće: veliki prostor, puni rafovi, puno svetla... znam i decu i njihove roditelje koji su ga posećivali samo da bi, eto, izašli iz kuće. Rekao bih da je zadao domaći zadatak potonjima koji su nameravali „u

Људи којима су хашки богови надгласавањем опростили злочине над другим људима и тако их овластили да на нашим атарима наставе по своме, приредили су нам изненађење. Из затвора не излазе крвавих чељусти, какве су их тамо увели, него као доброћудне, плишане меде. Пљуште поруке мира и позиви на праштање и помирење. И ето знака за узбуну: надају се статусу очева својих нација.

Ne želim da stavljam slike. Koga zanima i može da podnese neka ukuca u google search - somali children.

“Videti stvarnost gradilišta i način na koji mu radnici pristupaju – to je za mene oduvek bilo krajnje dirljivo. Zgrada se podiže zahvaljujući njihovom neposrednom radu, pod njihovim direktnim nadzorom. Gradilište pripada njima. Zgrada pripada njima. Oni su zapravo ti koji ju stvaraju. Oni su u stvari pravi heroji.” 

Santiago Calatrava Valls u dokumentarnom filmu “EXTREME ENGINEERING - UNDER CONSTRUCTION” govori o “herojstvu” građevinskih radnika - izvođača radova prilikom realizacije njegovog projekta oblakodera “Turning Torso” u Malmeu (Švedska).

BAC DE RODA BRIDGE (3/x)

(1984-1987) Barcelona

-          Año, hurry up, por favor! It’s only a el tonto puente (stupid bridge)!– uzviknuo je Pedro sa igrališta ispod mosta.  

Već je gubio strpljenje. A napravila sam tek pedesetak snimaka.

Opet MUST WATCH video i opet prvi objavljujem :-)

U susret lokalnim izborima, da iznesem moj slučaj...

U poslednje tri godine, ovog bržeg, boljeg i jačeg poretka, za brigu o 3 stare osobe i  osobi sa invaliditetom, dve sahrane, dva ostavinska postupka, prodaju dva stana i vikendice (doduše oronulih) i kupovinu jednog stana, država nam je pojela oko 4000 evra i saplitala nas na svakom koraku kojim je raspolagala.

Kisa i dalje pada, sada nekako drugacije""""""""

12 dana.

Ne zove on nju, ne zove ona njega. Prkos, inat, dostojanstvo prizvano iz nekih davnasnjih ubedjenja. On zatrpan poslom, ona dobija snagu svakim danom koji prodje.
Necu ja prva(prvi) Misli pred drugima skrivene, o njemu, o njoj. Tisina.

Ulica, blizu njegove. Kisa rominja. Ona treci dan zaredom u blizini poslom, ne javlja mu se. Istrajava.
Hoda  uzdignute glave, polako (sa namerom) i odjednom ga ugleda. Zove ga. On staje, zatecen, ne mrda. Prividno miran.Prilazi mu.

Poljupci izmedju