Mrzim sneg, naročito kad krene da se topi. Mrzim kišu, naročito kada duva jak vetar. Mrzim i jake vrućine, naročito kada moram da radim. Jedino volim proleće, koje više ne postoji. Zato sam iskoristio današnje relativno lepo i relativno sunčano vreme da se sa svojom unukom prošetam gradom. Šta vas boli uvo odakle meni unuka?! Za potrebe ovog teksta imam unuku. Umetnička sloboda! Elem, gde sam stao? Da, izveo sam malo unuku po ovom relativno lepom i relativno sunčanom vremenu u park. Sedi dete po ceo dan u stanu i uči, te je rad da malo protegne noge i da se nadiše relativno čistog vazduha. Bila je i penzija pa možemo posle i na kolače. Šetamo se tako parkom i gledamo kuce koje veselo trče parkom i zapišavaju teritoriju, penzionere koji igraju šah, mlade ljubavnike koji se grle i ljube... Idemo tako parkom i naiđemo na jedan čudan ljubavni par.

 

Mladolika zvezda u usponu web sajta pure18 Alexis, smedja, plavih očiju sa licem nevinog izgleda, s ponosom mi daje flajer sa adresom njenog tek uploadovanog sajta. Promenila je ime u Alexis Anderson i odlučila je da zagazi dublje u porno biznis, ma šta to značilo. Na njenom reklamnom materijalu vidim da je razgibana i da ima vešte prste.

"Mala nema biznisa za tebe dok snimas scene samo sa svojim momkom." Kazem dobronamerno, jer znam iz ličnog iskustva da je dosadno gledati je uvek sa istim tipom.

"Raskinula smo. Sada sam slobodna. Bas sam jutros snimala grupnu scenu." Vidim ponos mlade nade porno industrije.

"Pa čestitamo. Radovaćemo se dok gledamo. Obećavam." Priznajem da ću sigurno posetiti njen sajt.

Okrećem se prema Megan i u šali se uozbiljim kao latino zavodnik

"Kad ti raskineš s dečkom ja sam tu... da te utešim... koliko mogu."

 

Kriza je uzela maha i ljudi počinju da haluciniraju. Ovu su žalosnu nagradu već (mrtve 'ladne) primile glumice koje verujem jesu bile značajne za ovdašnje pozorište poslednjih decenija ali barem nisu bile značajne za ovdašnju političku scenu poslednje dve decenije. Bio bi zaista pravi horor kada bi i Mirjana Karanović mrtva 'ladna zasela u tu meanu samozavaravanja i proračunatog zaborava. Imajmo u vidu sve one situacije u kojima je Mirjana Karanović pokazala kako se poznata i uspešna umetnica nikada i ni po koju cenu ne otuđuje ni svojim radom niti svojim javnim nastupanjem i ponašanjem

Čim se rodimo babica nam izmeri težinu i dužinu. Dok smo bebe, isto merenje se ponavlja na svim kontrolnim pregledima kod dečjeg lekara.

Mame mere koliko, i da li smo iz obe dojke sisali podjednako.  Kasnije odmeravaju da li smo do prave crte na flašiici popili mleka, a zatim mere koliko smo spanaća i mrkvice poruckali.

Ako se razbolimo mere nam temperaturu i po više puta dnevno.

Čim malo porastemo i sami počinjemo da merimo. Dečaci mere redovno dužinu, a ponekad mere i obim one

Nek uljeze i  ta luda k nama

Da nam kuću napuni smijeha (Njegoš)

 

Kažu za tog čoveka da je, prosto rečeno, bio inkarnacija španskog duha.

Naravno, govorim o Don Kihotu  (Don Quijote, por favor), junaku istoimene knjige, čiji je prvi deo obelodanjen daleke 1605. godine, a drugi desetak godina kasnije. 

Pesnički rečeno, plamen njegove velike duše zasvetleo je na zemlji, dakle,

Prethodno veče, nakon napornog radnog dana na plus beskonačno, odem sa dve poznanice na kolače i kafu. Raspričamo se sve u 16 i dođemo do priče o tri nama poznate dame koje nisu među živima. Sve tri su bile smatrane moćnim ženama, i sve tri mučno nestajale i nestale iz života. Jedna je 4 godine nepokretna i u bolovim čekala sudnji dan... druga se za dva meseca istopila a onda još deset meseci u polusvesnom stanju čekala svoj kraj, a treću je brutalno ubio neki ludak.

Dosta dobro sam ih poznavala. Jednu čak mnogo volela. Moj zaključak je bio da su sve tri bile

 

 

 Ovo je tekst ostavke Saše Radulovića na funkciju ministra privrede Srbije.

Nadam se da mi Saša neće zameriti što sam ga ovde objavila jer mislim da je sad pravi trenutak da se o svemu navedenom u ovom tekstu raspravlja i da ljudi kažu šta misle.

 

 

 

 

Danas, oko 16.00 sati, student Milan Kundera, rođen 1. aprila 1929. godine u Brnu, došao je u ovu stanicu kako bi saopštio da jedna studentkinja treba da se tokom večeri sastane sa izvesnim Miroslavom Dvoržačekom. Potonji je pobjegao iz vojske, a lani u proljeće je ilegalno boravio

...eko-turizam ima potencijal da otvori četiri puta više radnih mesta od lovnog turizma i da donese dvostruko veći prihod...

Rano popodne novembarskog dana, stižem do ribnjaka u Barandi da utvrdim koje su vrste ptica i u kom broju prisutne u ovoj fazi jesenje migracije. Poput guštera uživam u jednom od poslednjih sunčanih dana ove godine, iako me sunce istovremeno ometa u radu: bije mi pravo u oči, pa je površina vode sva u zlatnim odsjajima. Da tu ne bude kraj, ribnjak je prošaran lavirintom tršćaka koji dodatno skrivaju ptice.

A ptice, naviknute na sportiste, nervozno poleću čim izađem iz kola. Isprva uočavam dve-tri vrste i svega nekoliko desetina obližnjih ptica. U daljini, sporim zamasima velikih krila leti siva čaplja i čini se da je to sve što ću videti.

Prošle nedelje, grupa stručnjaka iz oblasti veštačke inteligencije i robotike pozvala je na zabranu ofanzivnih autonomnih oružja (engl. offensive autonomous weapons), tvrdeći da bi globalna trka u razvoju oružja baziranih na veštačkoj inteligenciji (engl. Artificial Intelligence) mogla dovesti do jeftinih robota koji se mogu anonimno angažovati da ubijaju hiljade ljudi. Međutim, drugi kažu da bi zabrana autonomnih oružja bila uzaludna, jer neće sprečiti postojanje takvih sistema i, štaviše, određena robotizovana oružja bi mogla zaista ostvariti bolje rezultate od naoružanih ljudi u borbi, što bi rezultiralo manjim brojem žrtava.

Prošla je ponoć. Kroz oblake se gura pun Mesec, sjajniji od tepsije, nabubreo grđe od prezrele dinje. Vampiri peru zube. Iz dečije sobe se čuje krik koji Ikara Varvarina dovodi u stanje nervne neuravnoteženosti iskazane urlikanjem primerenim psu bar nekoliko puta većem i opasnijem. U polumrak hodnika, tutumraka idealnog za rane renesansne slikare, ispada Mali Sin i, jedva artikulisanim krikom, mi saopštava:

-       - MaaaaaaaMaaa! Pukla mi raaaaaaaannnaaa!

-        Crno dete, je l te boli?..

-        Boooliii! MaMMMaaa!

-        Polako, stani...pokaži mami...

 

Mislim da nema čoveka koji u nekom životnom dobu nije gledao crtane filmove. Kada sam ja bio klinac, vreme za crtane filmove je bilo u 19:15h. Tačno pred Dnevnik. Onaj Dnevnik, najvažniji, kada smo nakon bravura animiranih junaka, odlazili da ne smetamo odraslima koji zabrinuto pilje u ekran, pokušavajući da između cenzurisanih misli pronađu suštinu trenutne situacije i događaja koji nas okružuju. A baš u tih petnaest minuta pre Dnevnika, mogli su da nađu ključ po kome se vesti vešto servirane mogu protumačiti.

Skorašnje snažno involviranje nekih nezapadnih zemalja na balkanski prostor nagoveštava da ove spekulacije nisu bez osnova.

1. Ja sam levoruk. A nisam Rafael Nadal.

Moguće je da neki blogeri na ovaj moj post olako reaguju: "Pih! Šta je bitno da li je čovek levak ili dešnjak. O tome danas retko ko razmišlja". Ja bih voleo da je u životu tako, da činjenica što je neko levak nema nikakvog značaja, ni za njega ni za njegovo okruženje.

Medjutim, od kako je veka i sveta, postoje