Bracu Strahinju i Boshka znali su svi u tom novijem delu male Panonske varoshi, sastavljenom od paralelnih ulica sa imenima iz starog kraja. Mahom zbog obichaja da se u prednjem dvorishtu punom ruza, nevena, prkosa i nocnih frajli, ispred slichno izgradjenih jednostavnih kuca, leti sa komshilukom pije kafa i kibicuju prolaznici, a delom i zbog nekih drugih specifichnijih okolnosti.

Njihovi roditelji su sa dva zavezljaja i staramajkom obuchenom u crno stigli sa ostalim kolonistima, u ono chudno vreme promene stanovnishtva u Vojvodini, dobili od drzave parche zemlje i pocheli vredno da

vest glasi ovako:

Prihvaćene primedbe LDP-a

GRESKA

ili pozadine nema ili je ima
ako je ima ona je ili sakrivena ili otkrivena
ako mi ne znamo za nju ili je nema ili je pak ima ali oni koji je žele sakriti su u stanju da to urade
ako je tačno da pozadine ima ali je ona sakrivena od nas onda ne smemo odustati od toga da insistiramo na tome da je otkrijemo

ako nam je stalo
.........................................................................

Bio je to kraj marta kada zamolih društvo blogersko da mi pomogne u sastavljanju liste na strane jezike neprevodivih, odn. teško prevodivih uzrečica, ili bolje - idioma, zajedničkog nam Jezika. Vaši odgovori su po brojnosti i žestini kojom ste se bacili na traganje prevazišli sva moja očekivanja.

Bila sam mišljenja da je ovaj Blog najbolje mjesto za traženje kompetentnih su-tragača. Nisam se prevarila! Bilo mi je veliko zadovoljstvo čitati vaše

ako imate decu ili planirate da ih imate.

U jugoistočnoj Albaniji, na visoravani sa zapadne strane Korčanske kotline, na mestu gde se nekada uzdizalo Svetlo Moskopolje, sada više niko nije stalno nastanjen. Od Slavnog Moskopolja ostale su samo ruševine, u korov zaraslo i mnogo puta oskrnavljeno groblje i pet crkava, oronulih i sklonih padu, a na njihovim zidovima izgrebane i oljuštene freske s likovim svetitelja ljudskom rukom iskopanih očiju i unakaženih lica. Samo onaj ko ume

[Сваки човек је важан]

мојој куми

Ми се налазимо у свим временима, у свим нацијама, међу свим годиштима и у свим класама. Постоји прећутно разумевање између нас када се сретнемо. Неки кажу да ми представљамо трајну победу настраног човечанства над окрутношћу и хаосом. Хиљаде нас нестају у анонимности, неки од нас су велика имена.

Ми смо „другачији" и ми то знамо. Ми смо биолошки различити и наш нервни систем функционише другачије. Ми живимо аутентичан унутрашњи живот. Ми живимо интензитет. Ми трпимо велики бол, али са малим последицима по наше унутрашње биће. Ми смо способни да уронемо у наше унутрашње богатство и духовност.

Наша посебност је ретка па смо често у немилости јавности и личних мишљења да смо - погрешни. Наша посебност је само још једна од особина као што је и бити висок, леворук или црноок. Она је урођена, трајна и непроменљива.

Изузетно је важно да ми сами прихватимо себе и да нас прихвати окружење. Прихватање нам помаже да се ослободимо осећаја „уврнутости" и изолације. Нама је потребно да нам окружење пружи могућност да живимо оно што волимо, да живимо своју страст.

  Dole u sahtu bilo je zagusljivo i vlazno. Mirisalo je na krpe i kartone pokupljene iz kontejnera, na pacove i kanalizaciju...ali bilo je za nijansu toplije nego napolju gde je kosava vitlala liscem i udarala ledenim dahom. Na drhtavom plamenu svece jedva se nazirao bledi lik devojcice koja je lezala na krpama u uglu, ulepljene kose, i tiho jecala povremeno.

  - Mozda joj treba lekar? - zabrinuto ce Milos, Mirin brat, mrsav dvanaestogodisnjak. Njegove krupne oci uplaseno su sarale polumrakom, od Mire na lezaju do Vlade koji je cucao u suprotnom uglu malog podzemnog skrovista.

  -

Kao da je bilo nekad..., ili: da li je pobedila narodna muzika[1] 

U filmu Geto – tajni život grada, autora Ivana Markova (produkcija B92) glavni junak-narator Goran Čavajda – Čavke kroz ličnu, emotivnu istoriju, govori o istoriji najodvratnijih godina između 1991 i 1995.godine:  

Čavke je roker. O sebi govori kao o pripadniku jedne izgubljenje i potrošene generacije. Ima trideset i tri godine i oseća se prestar da nešto novo započne a premlad da se pomiri sa onim što se dešava. Luta gradom (Beogradom), u koji je pre nekoliko godina beskrajno verovao, posećuje mesta gde se još uvek svira prava muzika, lamentira nad potrošenom energijom i vremenom... Glasno se pita kako je moguće da pobede oni koji nisu bili ni pametniji, ni lepši, ni talentovaniji, pa čak (u početku) ni brojniji. 

Pri kraju filma Čavke odlazi na jedan koncert tzv, narodne muzike. U sportskoj hali, na čuvenom “Poselu ”, okupilo se desetak hiljada ljudi. Bez mimike, bez ikakvog gesta, Čavke stoji okružen čudnom mešavinom veoma mladih i sredovečnih ljudi, dok najstrašnija muzika pokreće tela lica i gomile. Dok nije došao među njih Čavke nije bio svestan brojnosti i energije ovog paralelnog sveta. Osećao je kako se grad u koji je verovao topi i nestaje...[2] 

Jutros je 70 rudara slovenačkog rudnika Trbovlje-Hrastnik sišlo u jamu sa namerom da iz nje izađe tek kada država ispuni njihove zahteve. Rudari štrajkuju i ne traže mnogo. Kao što nikada mnogo nisu tražili, niti su imali. Samo zahtevaju da im se isplati cela januarska plata i da 135 rudara koji su postali višak dobiju obećane otpremnine.

Razgovori sa resornim ministrom više nisu pomogli, rudari su odbili da odlažu svoj štrajk, traže ono što su zaradili i ono što im je obećavano. I dok njihovi zahtevi ne budu ispunjeni, rudari će ostati u jami. Sa sobom su jutros poneli, kako kažu »prnje« i »nešto malo za jelo«. Mnogo više od malo i tako nemaju.

Razmisljanje o starenju pocinje relativno rano - kad smo prvi put svesni smrti bliske osobe, zabrinuti pojavom prvih bora oko ociju, kada nismo u stanju da bez posledica probdijemo noc, kada nam telo ne oprasta sto ga ne hranimo, vezbamo i uspavljujemo koliko trazi…

Bioloski, covek je na vrhuncu u 25oj, sa malim individualnim i maksimalno 2godisnjim medjupolnim odstupanjem. Polse 25te, opada lucenje hormona rasta, smanjuje se reproduktivni potencijal, gustina kostiju, kolicina vode u tkivu, visina…  Reparacija na celijskom nivou nije vise tako efikasna. Postoje 2-3 tkiva

Sve je pocelo krajem februara, "neocekivano toplog za...", i  Milosevom odlukom da "mobilnost" zameni stalnim prisustvom u selu. Prostrana kuca, velika basta, skoro duplirana plata, divota...Istina, sad je Gospodja morala da putuje na posao ali je dete moglo da zameni plisane igracke zivim.

I, tako su stan u Beogradu proglasili za vikendicu a seosku kucu za domicil, bar do zime, i poceli da uredjuju novi zivotni prostor. Unutrasnjost kuce je bila, pomalo, stilski neujednacena, starinski svapski stolovi i stolice naknadno, posle preuzimanja od proteranih vlasnika, prefarbani

Jedan Vladimir, izuzetno zanimljiv i višestruko obdaren čovek, mnogo je voleo leptire. Najpre iz hobija, da bi, s vremenom, to interesovanje poprimilo naučničku dimenziju (lepidopterologija).

Taj samouki lepidopterist bavio se, u dokonosti, i pravljenjem šahovskih problema (znate ono - mat u dva/tri poteza, bez mogućnosti odbrane!). Međutim, imajući u vidu da se od nečega mora živeti, jedno vreme (dvadesetak godina) radio je kao profesor svetske književnosti na nekim američkim univerzitetima, na kojima se proslavio svojim književnim (ne)preferencijama. Istovremeno, pisao je knjige, i to dobre knjige, a bavio se i prevođenjem, tako da je ostvario značajno književno delo.

Ama, moram to od početka, a ti kad pričaš recept za kolače jel' kažeš muti jaja i brašno ili prvo veliš kakva jaja, kolika, pa koliko komada, pa koje brašno, koliko... Mora od početka!

Gost autor: baka Evdokija

Dakle, ja sam se rodila oko Nove godine 1919. ili 1920, kako računaš, jer ti jedan pop piše po starom a jedan po novom kalendaru... A kuća je imala dva domaćina. Moga oca, Jevrema i njegovog brata Dušana. E, taj je Dušan preživeo rat i glad i Albaniju, i Albance, da su im duše u paklu a deca na robiji, daće višnji!