Da li znate Imreta? Onaj sa bradom, snimatelj.
   Onaj što je njegova keva jednom rekla: "Imam dva sina i jednog što radi u televiziji".
   Jeste, onaj što po hodnicima uvek urla : Kokane, ovaj kako se zove, jebem ti božija boga, gde si pobegla... Jel ti moraš uvek da pišaš kad treba da idemo na snimanje.

 ...so it doesn't go.

Nedavno je B. stigao kući s osmehom na licu i prolećem u koracima. Kaže, sreo je K. (poznatog novosadskog arhitektu u penziji, još radi! vitalnog osamdesetogodišnjaka, koji je novosadska atrakcija, jer još uvek zna da zavesla na rolerima kroz grad), pa su bili na degustaciji u novootvorenoj vinariji.

"Zamisli neumornog čoveka! Pita me hoću li da se učlanim u njegov novi klub," priča mi B.

Pa, nadalje...

"Kakav sad opet klub osnivaš?", pita ga.

" Klub Osamdesetogodišnjaka, i svih drugih koji su odlučili da žive najmanje do 120," smejao se  K.

"Ok, upiši me,  govorim stalno da ću  do 110, (istina! primedba moja), a ovo je još 10 godina plus, eeheej..."

Ovakve crtice iznedrene uz šankove  novosadskih aj-malo-da-dangubimo-i-kerimo-se-usput-i-zajedno mesta,  su baš prpošne, i odišu umećem življenja. Treba ponekad opravdati i pokazati praktično la vita è dolce krilaticu ( grrrr...ok, to ja škrgućem zubima)

To,  i neki članci o dugovečnosti, Metuzalemstyle, pa i večnom životu  koje sam čitala po netu,  povod su za temu  mog današnjeg posta.

Povodom izložbe Nova religija u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine

Dugo najavljivana izložba Demijana Hersta, jedne od najkontroverznijih umetničkih zvezda današnjice, otvorena je u MSUV uz podeljene reakcije javnosti — od odobravanja, pa do oštrih protesta kojih nije manjkalo ni tokom samog čina otvaranja izložbe.

Saglasimo li se da je kontinuirana proizvodnja i konzumacija spektakla dominantan ideološki, ekonomski, pa i medijski obrazac po kom funkcioniše svet u kom živimo — Herst u Novom Sadu mogao bi nam zaista zaličiti na onaj monolit iz Kjubrikovog filma koji se, neočekivano i ničim izazvano, spustio među (da ne kažemo baš majmune) umetničke i medijske domoroce — kako je pojavu ovog umetničkog čuda u našoj sredini opisao jedan od viđenijih protestanata okupljenih ispred MSUV. Naravno, ovakvom stavu prirodno se suprotstavlja tvrdnja da je za našu umetničku sredinu iznimno važno da vidi izložbu jednog velikog umetnika današnjice. Apsurdno ili ne — oba ova naizgled suprotstavljena stava su potpuno tačna.

Mi oduvek izgleda imamo problem sa istorijom ili je sami ne razumemo ili mislimo da drugi ne razumeju, pa tako unapred brinemo kako će iduća godina biti sva u znaku revizije istorije s ciljem da će neki “radi svoje amnestije” optužiti Srbiju kao krivca za 1.svetski rat, a Gavrila Principa kao teroristu i izazivača rata. A onda, imamo kao zabrinute političare, istoričare i javne radnike kako se moramo pripremiti za odbranu od još jedne agresije, a oni su upravo ti koji će nas odbraniti.

Nadam se da u Evropi ima dovoljno ozbiljnih istoriča i obrazovanih političara koji znaju kako je došlo do 1.svetskog rata, a verujem da ne postoji nikakva zavera da se Srbija ponovo optuži kao eto imperija koja je izazvala rat. Polazeći od tog ubeđenja, mislim da Srbija uopšte ne treba da obraća pažnju na pojedinačne manje poznate istoričarei i medije i njihove meditacije o tome. Takođe mislim da ne stoji teza da je npr. Nemačkoj baš stalo da se toliko kao država blamira da, “radi umanjenja odgovornosti ondašnje Nemačke”, zvanično udari medijsku i političku hajku na Srbiju kao krivca.

Jednostavno, Srbija nije krivac već žrtva tog rata, Gavrilo Princip nije terorista več pripadnik jedne oslobodilačke organizacije koja se zalagala za oslobođenje okupirane zemlje.

Svakome kome nije jasno o čemu se radi poslao bih tekst koji je napisao akademik Muhamed Filipović - em je čovek naučnik, em Bošnjak, em Sarajlija, em nije Srbin, em je naučno i istorijski pošten i objektivan. Evo tog teksta:

Veći deo popodneva proveo je u kupatilu, izazivajući podsmešljive (šta  se pirkaš ko neka fufica) ili ljutite ( `oćeš da mi se vežu creva) komentare svoje braće; majka i tetka su samo značajno ćutale. Nije mu bio prvi put da izlazi sa devojkama, ali ovo..

Krenuo je pre pet. Od Neimara do Ruskog cara mu treba tri frtalja sata ali je išao polako, da ne stigne zadihan i znojav. Iako je od Moskve do Albanije detaljno proučio sve izloge, stigao je da vidi kako  velika skazaljka na satu Ratničkog doma ulazi u poslednju četvrtinu kruga. Sad mu je ostalo samo da čeka.

Prvi deo 1939. prošao je u procesu u kome su Rada i Bane postali BANEIRADA. Stalno zajedno, gospodja-Olga je, uz karakteristično krivljenje usta, za to govorila vuku se k’o svinjska creva, uvideli su i da im koncentracija opada kad uče svako kod svoje kuće pa su do naučne istine stizali u Radinom stanu. Banetova majka je na to samo prevrtala očima i proganjala sina ključnim pitanjem malogradjanske svesti, šta će svet da kaže?  Radina majka nije imala pojma o celom tom aranžmanu pa i nije imala  neko mišljenje a sestra joj, Nada,

Fotograf, foto-ovo, foto-ono i ostalo

Kada se dođe do ovih umetnika, nije lako da se probere kvalitet od onog ostalog. S obzirom da nemamo pojma ko nudi usluge ove sorte, opet moramo da se raspitujemo kod naših lokalaca. Dobijemo ti mi tu nekih par komada fotografskih radnji koje su "najbolje" (kod nas samo najbolje, jelte) i krenemo da zivkamo. Tu sam inicijativu prepustio gospodži. Ona je krenula da gleda tu detaljno ko kakve ekspozicije hvata, na koliko je kome blenda nameštena kao i da li se blic ispravno upotrebljava, naravno. Našlo

"Ako riječi život, sloboda, potraga za srećom ne uključuju pravo na eksperimentisanje sa našom sopstvenom svjesnošću, onda Deklaracija o Nezavisnosti nije vrijedna konoplje na kojoj je napisana." - Terence McKenna

Rebel, rebel, you've torn your dress...

 Aj’ da pokrenem diskusiju ovde, da li nam treba nova luka, deset puta veća od sadašnje (s planiranih skoro 900 ha, približno površine Novog Beograda) ili nam je potrebniji već predložen pa potom stopiran zaštićeni rezervat prirode i plavno područje koje prima višak vode i ublažava i visinu plavnog talasa i brzinu kojom udara u beogradske obaloutvrde?

Piše: Rodoljub Šabić
Nedavno sam ovde na blogu pisao o slučaju u kome je Poverenik za informacije naložio Gradskom zavodu za veštačenje u Beogradu, da na zahtev dnevnog lista "Danas" dostavi spisak predmeta u kojima je veštačenje bilo povereno veštaku M.L., veštaku čije su kompetencije i formalne kvalifikacije dovedene u sumnju javnom objavljenom kopijom diplome u kojoj su pogrešni naziv univerziteta koji je izdao, i imena i prezimena dekana fakulteta i rektora univerziteta.
Gradski zavod nije postupio po rešenju koje je, po zakonu konačno, obavezujuće

Autor: Rodoljub Šabić

„Opštenje u pismenom obliku obuhvata opštenje papirnim i elektronskim dokumentom."
Citirani tekst je prvi stav člana 67. (odeljak „Opštenje organa i stranaka") predloga Zakona o opštem upravnom postupku (ZUP). A njegov boldovani deo mogao bi da ima istorijski značaj.
Prvi put se u ZUP-u, zakonu od ogromnog značaja, čija sadržina direktno ili indirektno uređuje postupanje manje više svih organa vlasti, eksplicitno otvara mogućnost da se pravno validna komunikacija između građana i organa vlasti odvija elektronskim putem.

Pre nekoliko nedelja, reka se čudno ponašala: niotkuda vetra, a uzvodno idu neki niski talasi... Da sam na moru, rekao bih 'mrtvo more', poslednji dah neke, u daljini prohujale oluje, ali ih ovde nisam umeo objasniti. Svejedno su moj kanu nosili uz reku.

S veslom u ruci, bio sam kod Ratnog ostrva. Sunce je bilo blago, miholjsko, ono na kome postajete pospani. Da li od sunca ili...

 Čast mi je i zadovoljstvo da ugostim gosta autora pod nadimkom Shmoo.

Uživajte!

Мислили сте да нећемо одржати тај ритам од два лингвистичка блога недељно?

Е па преварили сте се.

Слушајући последњи лингвистички видео прилог блогоколеге Драгана