U Zagrebu je juče održana Parada ponosa zbog koje cela zemlja može biti ponosna. Sve je proteklo bez incidenata, u mirnoj i tolerantnoj atmosferi, uprkos činjenici da je jedna minorna desničarska stranka u vreme trajanja parade održala svoj protestni skup. Hrvatska je pokazala da se i na Balkanu mogu poštovati ljudska prava, da se može ići u korak sa civilizovanim svetom.

Sasvim suprotno, Srbija je prošle jeseni, uoči beogradske Parade  ponosa, koja je kasnije odložena, u svet poslala poruku da nije bezbedna zemlja, da je nasilje na njenim ulicama pod zaštitom

Šefica poslaničke grupe DS-a, Nada Kolundžija, uplela se kao "pile u kučine" braneći neobranjivu normu iz Zakona o elektronskim komunikacijama, onu da BIA po vlastitom nahođenju može kontrolisati sve komunikacije koje mi građani imamo tim putem. Slaba je uteha to što se obećava da oni neće slušatii ili čitati sadržaje tih komunikacije. Kako god, to ustav Srbije, ovaj isti sa sto mana, ne dozvoljava, a postoji i presuda evropskog suda za ljudska prava. Kolundžiju, njenu stranku i njene koalicione partnere to uopšte ne zanima. Oni misle da je to u redu i kriv je svako ko drugčije

AleXandar Lambros

Pokrenuti ovu temu zaista pomalo jeste kao pisati o sigurnoj kući za muškarce u zemlji u kojoj je nasilje nad ženama toliko deo folklora da se u najvećem broju slučajeva niti prepoznaje. Ili, recimo, ozbiljno raspravljati na temu diskriminacije belih anglosaksonskih protestanata u Americi.

Ali, prvih par dana leta s temperaturom preko trideset stepeni i meni postaje nemoguće a da ne negodujem protiv pandemijskog zlostavljanja muškaraca. Maltretiranje o kome je reč, do te mere se prećutkuje i podrazumeva da nisam ni znao kako se to stručno zove te sam na internetu morao da potražim koji je to izraz pandan svima poznatoj judeo-hriščanskim kulturnim kodom uslovljenoj mizoginiji. Reč je o mizandriji.

Kada me na šalteru, dok registrujem kola ili u sličnim prilikama, službenica upita za profesiju, obično odgovorim uopšteno i neodređeno, najčešće kažem da sam službenik. Na pitanje: “Gde radite?” izbegavam odgovor, a ako baš moram promrmljam nešto kao: “U jednoj državnoj agenciji”. U kojoj agenciji radim, nikada i nikome ne govorim.

Zgrada Agencije je smeštena u mirnom delu grada, okružena ograđenim parkom od nekoliko hektara. I pored toga, zidovi i vrata moje kancelarije su debelo tapacirani, a roletne na prozorima uvek spuštene.

 

Situacija u Kirgistanu/Kirgiziji gubi od Svetskog prvenstva u fudbalu sa 0:1. Ovo je lepo primetila Ms Milić (koleginica blogerka), a ja mogu samo da dodam da su čak i oni malobrojni koji prate šta se dešava u svetu, ovoga puta fokusirani na fudbal. U toku je tumačenje kako je to Srbija izgubila od jedine države u grupi koja nije priznala Kosovo (Ghana),

Svakih šest sekundi od posledica gladi umre jedno dete, kažu oni koji su zaduženi ili samoprijavljeni da nam kvrcaju po savesti. „Kako je to strašno... I kako daleko!" - pomisliće prosečni konzument ovakve vesti, pre nego što se, šćućuren među sopstvena ramena, preda svom omiljenom TV programu, uzgred lažno pateći kako on tu (ionako) „ne može ništa". A i to samo nakratko, dok

Neko mi je poslao video klip u kome korpulentni čovek maltretira svoju ukućanku, moguće je i majku. Koliko vidim na snimku prisutni ljudi gledaju sam čin nasilja kao pozorišnu predstavu.  Bojim se da sam čin nasilja nije izolovani incident i da se matrica nasilja ponavlja iz dana u dan. Žrtva nema gde da pobegne iz svoje kuće.

 

 

Smatram da

Autor: Rodoljub Šabić

Danas popodne sam trebao da učestujem u „Stanju nacije" na B92, ali neću. Juče pre podne me pozvala Antigona Andonov i zamolila da učestvujem, jer su predmet emisije otvorena pitanja u vezi sa Zakonom o elektronskim komunikacijama. Prihvatio sam, ali me opet pozvala predveče i sa žaljenjem me obavestila da te emisije neće ni biti. Razlog je prost - emisija koncepcijski nije „solo", a baš niko sa „druge strane" nije prihvatio poziv da učestvuje u emisiji.

Dakle, možete reći da sam čudak ali to je za mene prosto neverovatno. Imamo situaciju