Ne razume se u to: priznala je. U tajnoj poruci.

Mnogo mu je lepo ali ona ne zna šta je

kako se zove

ima li još negde da se vidi

Možda joj bude lakše da prepozna

TEMA NEDELJE

Uvrede dozvoljene, jaukanje zabranjeno

U porodilištu žena biva potpuno dehumanizovana, postaje broj, ne pita se ni za šta, ne informiše se ni o čemu, od nje se očekuje da samo raširi noge i ćuti, tvrdi Branka Stamenković, pokretač građanske inicijative "Majka hrabrost"

Bilo je vike i u operacionoj sali, porodilja to čuje i krene u plač, takvo ponašanje niti ću praštati

Nista mi nije sada jasno sa ministarkom Malovic i RIKom, milionima i moralom.

Ako dobro razumem vlast - Malovic je radila sve po zakonu. Sedela je u RIK-u i u Ministarstvu i to je sve u redu. Po Jeleni Trivan. Dobila je RSD 2 miliona, dakle, po zakonu. Nije nikog prevarila, po Jeleni Trivan, nije nigde ukrala, po Jeleni Trivan - sve je bilo doslovce posteno - po, naravno, Jeleni Trivan.

Ako dobro razumem Malovicku, svaki dinar u tih 2 miliona ju je boleo kao klinac pod nokat jer je imala te neke moralne dileme, sta li su. Prevrtala se po krevetu nocu, znojili joj se dlanovi

 10 do 13% svetske populacije ima poremecaj ličnosti, a procenat onih koji znaju o čemu se ovde radi u generalnoj populaciji je skoro jednak nuli.  Mnogo lakše je nekog opisati kao „ludog", „histeričnog", „pretvara se", „labilan je", „čudak", itd.  Ovakve osobe funkcionišu u društvu često dobro, pa mala, nekad i veća pomalo čudna odstupanja prokomentarišemo „takve je prirode", ne sumnjajući u dubinu i isprepletanost

Ponekad se jednostavno zapanjim kada shvatim koliko nismo svesni šta smo sve sposobni da uradimo. No more needless comments.

Nekada su se Novogodišnje želje ispisivale na (s)nežno dizajniranim čestitkama, koje su danas ne samo dirljiva uspomena, već i deo porodičnog blaga, imajući u vidu šta se u medjuvremenu ispodešavalo sa nama i u nama.

Danas se Novogodišnje čestitke ne pišu, već ukucavaju, bilo u tastaturu mobilnog telefona ili kompjutera. Ukucane želje su poput prepariranih leptira

Agencija Rojters je krajem septembra prošle godine objavila da postoji mogućnost da Rusija zabrani crtane filmove South Park i popularne Simpsonove. Obrazloženje nadležnih je bilo da serije loše utiču na mlade i da bi umesto njih trebalo emitovati programe koje kod mladih promovišu patriotizam (jes mi to poznato od nekud, al ko će da se seti).

Prva na udaru

Dok sam išao u osnovnu i srednju školu jako su me radovale ekskurzije, jer su bile najlepši i najzanimljiviji deo školske godine. Na njima smo se družili, opijali, drogirali, tuckali, jebuckali i pravili razna sranja. Sve nam je bilo oprošteno jer smo bili mladi i ludi. Bio sam jako tužan kada su ekskurzije otkazivane zbog ratova ili loše ekonomske situacije.

I dan danas se radujem ekskurzijama i za njih imam vremena bez obzira na obaveze, posao, porodicu, decu... Nije bitna destinacija, niti da li je organizuje planinarsko društvo, klub penzionera ili skupština, važno je da je dobro društvo i da je dobra zeza. Apsolutno je razumljivo što sam sa velikim oduševljenjem prihvatio poziv da sa mojim drugarima iz DSS i NS i ostalim patriJotama odem na jednodnevnu ekskurziju do Zvečana. Nije mi čak ni smetalo što sam morao da ustanem jako rano.

Nažalost, uspavao sam se pa sam u žurbi da stignem na autobus zaboravio da ponesem sendvič, grickalice i sokiće. Dobro je da sam se toplo obukao, umotao u šalove, stavio kapu i rukavice, jer je juče baš bilo hladno. Kada sam stigao na dogovoreno mesto, već su svi stigli, a ja sam onako zadihan od žurbe i hladnoće imao crvenije obraze od Andrije Mladenovića, a zbog neispavanosti veće podočnjake od Aleksandre Janković.

City Lights

Drugog dana sam otisla. Knjizara je bila blizu onog mog prvog svratista, na koje iz sujeverja nisam htela ni slucajno da naletim opet, jer nista mi nije garantovalo da se necu odjednom probuditi zatvorena unutar istih zidova. Jedna polu-ulicica polu-sokak odmah iza ledja zgrade se sada zvala po Jack Kerouac-u. Dosta pateticno, ali osim novih ulica u predgradjima, ovde stare ulice nisu cesto menjale imena, i to je u sustini bio dobar znak. Ovako su knjizara i Jack mogli skupa da se podsmevaju neizbeznoj sudbini koja zadesi svakoga kome ime zapocne nezavistan zivot, daleko uspesniji od originalnog.

Autor: Rodoljub Šabić

Šetajući po Internetu, juče ili prekjuče, na sajtu B92 pročitao sam jednu, za mene vrlo asocijativnu vest. Ukratko, ona je govorila o tome da je broj činovnika u kragujevačkoj lokalnoj samoupravi daleko, daleko veći od potrebnog, optimalnog broja zaposlenih. Gradonačelnik Kragujevca je za B92 izjavio da ih ima „više od 750", a predstavnici opozicije tvrdi da ih ima bar 850 i navode da je pravi broj „pod velom tajne". Ipak, i jedna i druga strana se slažu da je broj prevelik, da je pretežak teret za budžet lokalne zajednice i da

Ово је моја улица, јутрос око пола осам(могла сам и да избегнем ову уличну светиљку, да просте ваша светла лица, не замерите)

Моја пролећна леја са нарцисима и зумбулима, под снегом

 Za wua,  filvasa, inner party i jos neke .... dušebrižnike  zabrinute za formu pa od te "zabrinutosti" nisu u stanju  da vide ili namerno zaobilaze suštinu. Po tome su vrlo slični, isti u stvari, kao država Srbija kada su svi dole nabrojani slučajevi u pitanju. Kao i za one koji smatraju da NVO "zloupotrebljava/manipuliše " roditelje...

U prilogu su dva teksta o skupu koji smo u okviru projekta STOP ZABORAVU odrzali 7.2.2009. kao i zvanični zapisnik sa skupa. I boldovi, ma koliko se oni  nekima ne sviđali, ima ih ovde koji smatraju da su 40 rana možda 

Желим да вас овим блогом подсетим на неке од најлепших српских родољубивих песама, насталих пре Шешеља, Образа, ДБ-а, Радована, опсаде Сарајева, Слобе и Мире и свих оних и свега онога што је срамотило Србију протеклих пар деценија.

ЂУРА ЈАКШИЋ

ОТАЏБИНА

И овај камен земље Србије,
Што претећ сунцу дере кроз облак,

Tokom poslednjeg krvoprolića u Gazi sam bio u Srbiji. Usled nemanja smislene internet konekcije nisam se osećao dovoljno informisanim (TV? Novine? Are you kidding?) da bih pisao o tome tada, niti sam mogao da se uključim (opet smisleno) u diskusije na blogu. Ono što je bolo oči je da niko u medijima nije "pokupio" sličnost situacije pre napada na Gazu sa situacijom koja je prethodila izraelskoj invaziji na Liban 1982. No, da bi se to primetilo mora se: 1) znati novija istorija Bliskog istoka i 2) biti imun na histeriju koja ljudima privremeno blokira moždanu sivu masu pri pomenu terorizma i/ili u ovom slučaju Hamasa. Ta vrsta ljudi je tada sedamdesetih i osamdesetih, pretpostavljam, doživljavala epileptične napade na pomen Palestinske oslobodilačke organizacije (PLO). Doduše ne u nas, tada smo je (kao država) nekritički podržavali. Govorim o vrsti ljudi - binaroidima. Istorija učiteljica života? My ass...

Naravno, nisam u pravu kad kažem niko. Primetili su retki intelektualci i još ređi novinari, koji imaju pristupa mejnstrim medijima koliko prase džamiji ili sinagogi for that matter. Jedan od prvih je Norman Finkelstin (Finkelstein, dakle, moglo bi i Finkelštajn), čiji sam članak, star nešto manje od mesec dana, preveo.

Japanski ministar finansija Šoići Nakagava podneo je ostavku. Ne zbog financijske krize, ili neusvajanja budžeta, već zbog prehlade, tvrdi on, dok opozicija tvrdi nešto drugo. Procenite sami.

 
Iako je ministrov govor na konferenciji za medije na ministarskom sastanku G-7 u Rimu zvučao konfuzno, a oči mu se sklapale i glava klonula, Nakagava je negirao da je konzumirao alkohol, navodeći da je, zbog prihlade, uzeo veću količinu tableta.