Ovde sam tek nešto više od dva meseca, a već mi je palo na pamet da prepišem jedan svoj blog. Razlog je taj što je sad dobio na aktuelnosti, a ako računam da ga je malo ljudi pročitalo (zvanično samo Mashha, ne znam da li je još neko) neće biti problem da ga ponovo objavim

Dakle:

E, ovo jeste dno

Za sve nas koji smo znali da kritikujemo Grand parade, razne Talk Show emisije tipa "Draga moja, sta si danas kuvala?" i mnogobrojne licencne programe u kojima smo gledali anonimuse zeljne slave i novca, jedna velika televizija pruzice nam iskustvo istinskog prosvetljenja.

Ovaj blog pišem po Pižonovoj «porudžbini» na temu svetske ekonomske krize...

Poslovni poduhvat se može finansirati na dva načina. Svojim novcem i tuđim novcem. Ako nemate svoj novac, tada vam ostaje samo jedan način finansiranja. Ali kako naći nekoga koja će da vam da novac da biste započeli poduhvat? Tako što ćete da mu obećate da će da zaradi dovoljno na tome da bi prihvatio da uđe u rizik, ili ćete da mu ponudite nešto kao obezbeđenje i da mu tako smanjite rizik na nivo koji je prihvatljiv za njega. Vi ste početnik i niste poznati u poslovnim krugovima, tako

Svako od nas ima različit skup  kriterijuma  i polaznih repera na osnovu  kojih procenjuje u kom se pravcu  Srbija kreće. Kolektivni  društveni i politički akteri, takođe, na različite načine i iz različith perspektiva skuplju činjenice i utiske na osnovu kojih daju izjave i procene, pišu izveštaje ili daju predizborna obećanja. U blogosferi ili na forumima  teško je naći dva komentatora koji imaju zajednički stav o široj slici o situaciji u kojoj se Srbija nalazi, kuda se i zašto kreće, te  kuda bi po njima trebalo  da se kreće, kojom dinamikom i  po koju cenu.

Jedni moji, neki, dragi drugari su me onomad prijatno oduševili kada su mi za rođoš poklonili sabrana dela...

Ne znam čime sam to zaslužio.  Možda zato što sam stalno ponavljao... ovo je mnogo dobra priča, tako se nekada živelo i odrastalo, znao se red, a znala su se i pravila.  Radilo se o ljubavi, prijateljstvima, malim zavistima ponekad, ali se znao red.

 Kako god bilo, stvari su se uvek poravnavale na viteški način.

A ako je pravila nekada trebalo i prekršiti... znao se način kako... i kako su se za to dodeljivali krediti.

E,

Slucaj napada na sajt Pescanika, automobil Pescanika, telefonske pretnje upucene Cecama nije iznenadjenje. Hocu da kazem, nije za iznenadjenje. Vece iznenadjenje bi bilo recimo - predsednik Srbije pozvao Cece i zahvalio im se na deceniji promovisanja kulture kritickog misljenja.

Kazem nije iznenadjenje jer je takav splet dogadjaja postao normalan za Srbiju - jednostavno postali smo drustvo u kojem je Drugi dolazak izvesniji od pristanka na civilizovan i argumentovan dijalog bez pesnichenja i verbalnog silovanja sputanog neprijatelja neistinama i spinovima.

Slucaj napada na Pescanik zapravo je najvise spomenik sumi gradjanske nemoci na koju smo svedeni, jer koliko god blogova pisali, koliko god shaljfni teksta izbacili, svi mi koliko nas je, Cece ce i Pescanik, i dalje biti prepustene na milost i nemilost, kako koordinisanih, tako i ad hok siledzija, grubijana i kojekakve bagre koja misli da ima monopol nad definisanjem Ispravnog.

Pokazuje se jos jednom da nakon desetljeca otpora jednokrevetnoj diktaturi, drustvo u nas ostaje i dalje nesposobno da se institucionalno zastiti od samovolje mocnika - ekonomskih i/ili politickih.

ili novinarstvo je mrtvo, živelo novinarstvo!

Svestan da ću možda razočarati neke moje čitaoce (posebno one koji su pročitali tekstove sa mog privatnog bloga), recikliram jedan tekst sa istog. Dva razloga postoje za to. Jedan je da se i dalje krpim od boravka u Srbistanu i mixed emotions koje uvek uslede praćene blokadom koja traje dok se te ambivalentne emocije (i sećanja) ne slegnu i sortiraju. Drugi? pa biće jasno kad pročitate (nadam se – vidi podnaslov).

Tekst koji sledi je star tri godine (minimalno sam ga apdejtovao) i pokušaj je (moj prvi u životu) prikaza knjige. Radi se o knjizi Ne govori mi laži: istraživačko novinarstvo i njegovi uspesi [Tell me no lies: investigative journalism and its triumphs], koju je uredio Džon Pilger, novinar i dokumentarista koji uživa moje veliko poverenje i poštovanje.

Novi Sad - Na zidovima Univerziteta u Novom Sadu, najverovatnije u noći između četvrtog i petog februara osvanule su šovinističke poruke. Poruke poput "Srbe na vrbe", "Srbi marš odavde", "Novi Sad - Novi Jasenovac", "Srbi pu....te ga", potpisane su sa Hrvatska mladež.

Na zidovima prestolnice severne srpske pokrajine takođe se mogu pročitati poruke slične konotacije, poruke poput "Srbe pod Dunav", "Srbi dođoši prođoši", "Srem hrvatskoj", dok se u delu Novog Sada koji je naseljen prevashodno mađarskim nacionalnom manjinom mogu naći grafiti za koje se predpostavlja da su

Bas smo pre neki dan zavrsili sa gledanjem serije vratice se rode. Meni
se svidela dok je Marco imao primedbi na sve osim na kameru
(fotografiju) i na glumu Mirjane Jokovic. Gledacu je opet. Nego ja bih
sad o jednoj rodi koja je otisla. O Marcu...

Danas mu je ugasen nalog. Dobio je izbor da ili dozvoli adminu da postavi
nazad sve tekstove (da ne bude zabune, Marco je sam obrisao svoje
blogove, nije brisan) ili ce mu ugasiti nalog. On je rekao radite kako
mislite da je najbolje, posle cega mu je nalog ugasen. Marco je udaljen
sa bloga zbog nepisanog

da li je liberalizam umro? ne pitam za svet. tamo nije. niti ce. a i ako je ranjen, glas razuma se cuje.

 kako je kod nas?

prvo, da se razumemo. za potrebe ovog teksta liberalizam nije

U situaciji uzavrelih emocija, riječi koje pozljeđuju, nadmetanjima u anti-protivnosti i mom osobnom osjećaju nedostatka orijentacije kamo i dokle, obhrvala su me sjećanja na jednog malog, ali veoma važnog pratioca vlastitog odrastanja.

Taj mali, bezazleni stanovnik šume, simbol generacijskog pamćenja onih koji - baš kao što za sebe reče istočno-njemački dramatičar Thomas Oberender - dva života imaju, ali jednu biografiju.

Ježurka Ježić!

prvi dio

drugi

     ових дана на блогу...