Pročitah nešto sad skoro, pa me zaintrigiralo...

Elem, usred kuknjave oko ekonomske krize i poziva vladama (raznim) da uliju u ekonomiju para, smanje poreze, podstaknu potrošnju kako bi nam ekonomija rasla itd. nađoše se i oni koji kažu da ovo što nam se dešava nije anomalija već teaser/preview onoga što će nam se desiti u dogledno vreme. Ukratko, postoje ljudi koji veruju da ekonomija zasnovana na rastu mora jednog dana izazvati nestašicu svega i svačega, jer ćemo bukvalno pojesti-popiti-potrošiti sve što Zemlja može da da i onda će biti kuku i lele... itd.

Jedan

u Srbiji:

"Sklupčan, izgladneo, polunag, težak svega 30 kilograma, ležao je na podu Dragiša Đorđević (56), bivši radnik „Zastave", u momentu kada je prekjuče u njegovu garsonjeru u Kragujevcu ušla policija po pozivu komšija. Pomislili su da je mrtav i pozvali su mrtvozornika, ali kada je sevnuo blic fotoaparata, nesrećni čovek, pred šokiranim policajcima i lekarima, podigao je glavu." (BLIC, danasnje izdanje)

"Nisam mogao da ustanem na noge da kupim hranu. Nisam mogao"

U martu ove

Nije mi se pisalo o tome, ali vidim da je situacija takva, pa osecam da mi je duznost da napisem nesto, ukratko, o tome kako obicni gradjani uticu na formiranje zdravstvene politike zemlje, iako nemaju neophodno strucno znanje.

Pocicemo od pretpostavke da je zdravstvena zastita obavezna i da se sredstva za nju obezbedjuju izdvajanjem zaposlenih, a raspodela vrsi prema potrebama i kolicini sredstava kojom se raspoloze. Ostavicemo po stani nacin raspodele, o cemu cu rado diskutovati sa Vama u komentarima, ako nekog zanima.

Zdravstvena zastita je jedna gorucih tema u predizbornim

Otvoreno pismo gradonačelniku Novog Sada Igoru Pavličiću

O ODGOVORNOM DRUŠTVU


Poštovani gospodine Pavličiću,

poslednjih meseci u našem gradu, kao krucijalno i suštinski određujuće nametnuto je pitanje sudbine spomenika Jaši Tomiću – nažalost tome ste i sami značajno doprineli. Kažem nažalost zato što je u celoj stvari sa suštinskih i za grad bitnih tema priča skrenula u ravan dnevnog politikanstva, na momente grotesknog, u svakom slučaju za utemeljenje principa i izgradnju ili revitalizaciju narušenog vrednosnog sistema sasvim neučinkovitog. Prevashodno, propuštena je prilika da se javnost podseti na koji način je navedeni spomenik postavljen. Takođe, dopušteno je da u gradu koji ima toliko nerešenih problema spomenik postane politički dominantno pitanje.

Opet jedno pitanje koje me u mom nasumičnom razmišljanju saleće. U poslednje vreme sijaset tumača majanskog kalendara, skoro sladostrasno nam saopštava - džaba ste krečili ! Složićemo se u jednom, da ništa ne traje večno. Bilo da su to planine, mora , svetovi, ili udaljene zvezde. Sve to bledi i nestaje , sooner or later. Mi, kao bića koja takođe nisu večita, prihvatamo to kao činjenicu.  Jednoga dana nestaće naša rodbina, prijatelji, političari, pa i mi sami, a i zemlja će jednoga dana prestati da se okreće oko svoje ose.

Pitanje je "Kada?"

 Po

Pre neki dan, dobila sam (zaslužene!) kritike zbog sasvim neprimerene neaktivnosti na Blogu.

Naravno, bilo mi je neprijatno (mada su razlozi za nejavljanje bili sasvim realni). Osećala sam se kao dete koje je nedeljama kenjkalo što "samo ono od sve dece u komšiluku" nema bicikl, a kad ga je (konačno) dobilo, ostavlja bicikl da čami i skuplja prašinu u nekom hodniku/garaži/šupi, umesto da ga vozi ...

E, u to ime, rešila sam da se opravdam/izvinim/zamolim za oproštaj/pokažem da me ima/kažem da vas sve na blogu volim (mislim ozbiljno, mada priznajem da je neke ljude

ili opet zamajavanje?

http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2008&mm=12&dd=04&nav_id=332178 

Ne pamtim vise koliko puta sam pocinjala  pricu o hapsenju Mladica. Pratila sam i sudjenje jatacima koji su oslobodjeni. Pre nekoliko godina sam bila u okolini Divcibara kad su ga navodno tu jurcali. Da ne pominjem svima poznate istine i traceve o VMA i JNA.  Sa Karadzicem tako i bi, sve sto pricalo nije bilo tacno osim onoga sto nam je bilo ispred nosa. Razgovarala

AUTOR: Prof. dr Dušan Stanojević, načelnik GAK Narodni front

Gospodjo Krugolina, ovo je moje poslednje pismo upućeno vama, jer nemam vremena da se sa vama zamajavam. Imam utisak da sam izigran. Da je izigrano Ministarstvo i da je izigrana javnost Srbije. Ja lično osećam veliku uvredu koju ste naneli meni lično i svim zaposlenima širom porodilišta Srbije. Kada sam vam napisao ono o robinjama i te kako se nisam debelo prevario kako vi kažete.

Ko je bio najvažniji na svadbi?

Kada su na svadbu dolazili prijatelji?

Zašto mlada nije smela da jede prasetinu?

Zašto su mlada i mladoženja spavali odvojeno prve noći?

Ko je dolazio na svadbu a ko na igranku?

Evo kako su pre pedesetak godina izgledale svadbe u Kolubarskom kraju, kraj Lajkovačke pruge, po kazivanjima moje majke Radmile rodjene u Bogovađi i brata od tetke Miloša iz Donjeg Lajkovca.

Nadam se da najava gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa. da će "na sednici Skupštine grada predložiti smenu direktorki domova zdravlja Palilula i Zvezdara zbog kršenja zakona o javnim nabavkama", predstavlja veliki napredak i želju da se neke stvari u gradu ispitaju i promene. Rad raznih sekretarijata i njihove veze sa opštinama ili opštinskim jedinicama: kao što je Sekretarijat za zdravstvo i Domovi zdravlja ili Sekretarijat za socijalnu i dečju zaštitu i Predškolske ustanove, zatim građevina, i mnoge druge stvari... Nadam se, isto tako, da to nije rezultat pritiska LDP-a,

Operacija visokog rizika ušla je u svoj deo drugi kada su Naši: Šefik, Nermin, Jasmin, nepoznati moler i hevimetal plakardžija priveli kraju aranžiranje budućeg gnezda za bivanje Babe i Dede. Od tog trenutka počinje akcija visokog napona, u kojoj ja i dalje dužim ljudski faktor, pre svega objekte seljenja, a Žmu se povlači u filozofske dubine razmatranja tog jezičkog i demografskog pojma.

Postao sam ponosni vlasnik najnovijeg biometrijskog pasoša svoje najnovije (biometrijske?) države. Bilo je reči da je rok za izdavanje novih pasoša mesec dana. Na izradu svog pasoša sam čekao svega nedelju dana ali sam zato čekao čak 5 (slovima: pet) nedelja da dođem na red za predavanje dokumenata, uzimanje otisaka prstiju, fotografisanje i sve ostalo što prati tu rabotu (da se sve ovo ne dešava na brdovitom Balkanu,

Najskuplju srpsku reč definsao je pesnik Matija Bećković već u naslovu jednog svog predavanja održanog 1989. godine na Makvori univerzitetu u Sidneju, a u povodu proslave šestogodišnjice Kosovskog boja. Predavanje je imalo niz repriza u crkvenoškolskim opštinama u Melburnu, Džulongu, Kanberi, Adelaidu i Brizbanu. Iste godine, na istu temu i pod istim naslovom Bećković je, onako kako sam on to ume, govorio na vidovdanskim svečanostima u Dizeldorfu, Osnabriku, Parizu, Bermingamu i u mnogim mestima diljem Jugoslavije. Tekst tog svečarskog govora objavljen je u Književnim novinama,

ljubitelja režiranih snova

Za danas preporučujemo ljubičaste škorpije.
Nikako žute.

Krevet?