...da razdragano bacam konfete, grlim ljude i poželim svima sve najbolje u 2017. godini. Ali nisam. Ne zbog toga što ne želim ljudima sve najbolje, već što to nije ograničeno na 2017. godinu. A i osim te sreće, želim im mnogo više pameti.

ili - Bull's eye Slaviše Lekića

Uz Nikolića, Vučića,  Dačića i Vulina imali smo sreću da nam iz Beograda 31. decembra 2016. srećnu novu '93 poželi i Bogoljub Karić. Kao slobodan čovek, biznismen i Srbin koji je dočekao da Pravda ponovo pokaže svoje čisto lice.

To svakako nije ni najznačajniji događaj 2016. niti iznenađenje za one koji u Srbiji žive ovih godina. Ali je izvanrednai ilustracija i metafora za hroničare ovog vremena i vlasti. Oslobađanje od optužbi pravosuđa koju sprovode SNS tužitelji i sudije, Karićev povratak i Vučićevo čuđenje nad takvim razvojem situacije sveto su trojstvo ovakvih događanja u Srbiji od 2012. naovamo. 

I toliko što se tiče uvoda. Sve ostalo rekao je Slaviša Lekić u svom tekstu u Danasu kome se nema bogznašta ni oduzeti ni dodati. Svakako nisu navedena ni sva dostignuća ni sve laži - ali malo je za to i jedan život, kamoli jedan novinski tekst. Svako bi sad mogao da se seti i doda bar tri neistine za koje smatra da su najveće ili bar veće od nekih navedenih, ili neko od ludovanja glavnog junaka ove priče i njegove vašarske družine kojoj je data država na upravljanje i uživanje. No nema potrebe za time, rekoh, jer ovo je izvanredan portret političkog i psihološkog lika čoveka koji je progutao Srbiju.  

Voleo bih da sam ga ja napisao, a neskromno bih, možda, promenio naslov. Zvao bi se Razobručeni na(r)cizam. 

A pitanje je ovde: šta nas zaista čeka u ovoj godini: obećani berićet ili gubljenje onog tako nepostojanog "r"? 

Tekst ovde prenosim u celosti:

Dnevni list Danas 

Srbija u magli malignog narcizma

SPIN GODINE: Aleksandar VučićOd onog časa kad se sredinom 2012. pred novinarima pojavio prvi put sa naočarima na nosu, manje oko lika, više oko dela Aleksandra Vučića pletu se različite retoričke zavrzlame, verbalne konstrukcije i pravi mali ratovi reči!

Piše: Slaviša Lekić

03. januar 2017. 

 ... izgleda da je došla godina i vreme za novu kapitalnu investiciju ... da najzad proširimo ovu baru ...

Sasvim sveži dan, onaj koji miriše na čekani praznik, počinje sveopštim ljubljenjem i grljenjem. Nastavlja se otvaranjem šampanjca, sa posebnim aspektom na cilj da se tim slavnim činom ne osakati neko od prisutnih slavljenika ili ne razbuca lomljiva okolina materijalnog karaktera. Onda se još jednom jede sarma i sve ostalo po spisku, ono što se mumalo u ime dobrodošlice Novoj godini. Posle se još neko vreme demonstrira veselje, jer niko neće da prizna da je umoran ko pas od priprema za doček i da bi najradije legao na pod, pokrio se tepihom i mnogo radije družio sa Morfejem nego sa svima prisutnima. Naravno da nije red ići odmah posle ljubljenja u krevet, iako bi to verovatno pomoglo borbi protiv bele kuge, zato se svi trude da ostanu što duže budni u noćnom početku Prvog dana. Dok ne iznemognu načisto i odvuku se matičnim stambenim jedinicama.

Jedan od većih “faula” Imre je napravio negde oko Nove godine. Bio je tako nakresan da je ispred vrata sopstvenog stana zapišao dečije cipele koje su bile uredno složene.

Vrata mu otvorila lično tašta.

Nekoliko priča jednog mog (bivšeg) kolege

*

I ja sam bio ulični muzičar. Neka od najboljih sjecanja su mi ostala od tad. Doduše, ja sam "radio" u Europi uglavnom. Bilo mi je neugodno to radit u rodnom mi Zagrebu.

Uglavnom

Čekao sam trenutak da se pokretne stepenice pokrenu. Bio sam nepokretan. Nepokretan kreten, rekao bi neko ko bi gledao sa strane, jer dok se stepenice nisu pokrenule mogao sam da savladam taj sprat koji je preostao. Ne, ja sam čekao. Da me je neko ćušnuo da se sklonim, verovatno bih krenuo da preskačem po dva nepokretna stepenika pokretnih stepenica. Međutim, svi su mirno čekali, tamo gde su se zatekli. Niko nije žurio, svi su bili zaleđeni u mestu. U mestu sadašnjem, vreme prošlo. Davno prošlo vreme. U nedostatku sebe, vreme je nestalo. I prestalo. Prestalo je da postoji. Dakle, u ovom bezvremenom momentu na nepokretnim pokretnim stepenicama bila je ispisana jedina istina koja mi je ostala.

Vreme nakon Drugog svetskog rata kao vreme „velike sinteze" protivrečnih tendencija epohe će zapravo biti vreme geopolitičke ravnoteže i balansa među svetskim silama, što je konačno rezultiralo politikom detanta (franc. détente - opuštanje) među velikim silama koja je na snazi bila u centralnom delu ovog perioda - od sredine šezdesetih do početka osamdesetih godina 20. veka. Državnici koji će obeležiti ovaj period će više biti skloni pregovaranju nego konfliktima, koristeći same konflikte uglavnom kao sredstvo za jačanje pregovaračke pozicije, a ne kao cilj sam po sebi. Možemo reći da je, nakon pola (dvadesetog) veka u kome su takt događaja određivali neuravnoteženi destruktori poput Vilhelma II i Hitlera, nastupilo vreme u kome će takt određivati uravnoteženi državnici u najboljem maniru bizmarkovske diplomatije.

WWF Srbija, 28.12.2016.   |   Ornitolozi Lige za ornitološku akciju, u saradnji sa Zavodom za zaštitu prirode Srbije, organizovali su i ove godine prebrojavanje malih vranaca i potvrdili da uz obalu reke Save u Beogradu sada zimuje 3.700 jedinki, što predstavlja 5,3 odsto evropske, odnosno oko dva odsto ukupne svetske populacije. Brojnost malih vranaca je skoro ista kao i prošle godine  kada je izbrojano 3.800 jedinki. Relativno stabilna brojnosti i stalno  prisustvo ovih ptica i dalje pokazuje veliku vrednost i značaj rečnih staništa u užoj gradskoj zoni. 

Mali vranac u Čukaričkom rukavcu, foto Maciej Syzmanski 

“Meni je sada već okruglo 20 godina kako pratim male vrance na zimovanju na Savi, počeo sam još 1996. Vranaca je tada bilo dvostruko više nego što se znalo, bilo ih je već 1000 u gradu, a to je nakon odsustva od pola veka već bilo uspeh samo po sebi. Tako je počelo. I evo nas sada, 20 godina kasnije kako pratimo  ovu vrstu na zimovanju u Beogradu. Svaka populacija koja prelazi 1 procenat regionalne se smatra međunarodno značajnom i nameće obavezu da pospešimo njen opstanak, a mi i ove zime imamo 5% evropske populacije malih vranaca usred glavnog grada. To nije samo obaveza da ih zaštitimo, već i potencijal za razvoj eko-turističkog proizvoda Beograda jer se ova vrsta sreće samo od Jadrana do Kaspijskog jezera, i njeno odsustvo u Zapadnoj Evropi je čini jako atraktivnom za tamošnje posmatrače ptica. Ono što su za Kikindu sove, za Beograd je mali vranac“, izjavio je Dragan Simić iz Lige za ornitološku akciju. 

ana ivanović je objavila da je završila profesionalnu tenisku karijeru.

Piše: Rodoljub Šabić

Početkom novembra sam u pismima upućenim ministrima nadležnim za telekomunikacije I državnu upravu upozorio na, sa stanovišta bezbednosti, zabrinjavajuće stanje  naših državnih elektronskih portala. Pisao sam o tome i post ovde na blogu.

Pitanje bezbednosti ima mnoge aspekte. Meni, kao Povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti je, razumljivo, bila pre svega zanimljiva bezbednost ličnih podataka građana koji se radi