"Dem a loot, dem a shoot, dem a wail,
A shanty town..."

Reggae muzika je direktni dokaz da smo svi mi dosli iz Afrike. Ne sa Kosova, nego iz Afrike. Ali i da smo svesnost konacno stekli tek kada su nam poslednji ostaci vode Sargasso mora poceli da hlade obraze uzavrele od hiljadugodisnjeg bunila, dok smo se polako budili na pescanim plazama karipskog arhipelaga. Iako jos uvek nisam stigao da iz prve ruke vidim Jamajku, zivot na ovom ovde ostrvu pruza i tu mogucnost da se moze imati najbolja moguca zamena. U to ne ubrajam Notting Hill karneval, iako ni on nije za bacanje. U to ubrajam setnju od Brixton Akademije do jedne picerije-udzerice, koju drzi jedan italijan (veliki navijac Intera iz Milana), a u koju se prolazi pored nekoliko radnjica sa svim i svacim, a izmedju ostalih i jedne prljave, zapustene prodavnice ploca u kojoj se ne putuje samo kroz vreme, nego se direktno penje unazad gore uz planetarnu pupcanu vrpcu.

Dragi Dnevniče,

Jutros sam ustao prilično uznemiren. Usnio sam noćas čudan san…Ja kao stojim na vetrometini,  a iza mene neki prelepi  beli konj, evro me oprosti, kao da će da progovori. Okrenem se ja, kad odjednom sve ono što sam stekao mukotrpnim radom za godinu dana netragom nestade. Nema mi kuće od 600 kvadrata, nema mi bazena, nema m nii Audija A400 XL I Turbo dizel-benzin na turbo pogon nitro. Gleda me batler onako mrko i  sve mi, evo vako preti prstom…A ja ga pitam - Pobratime pa šta ovo bih?, a on onako šapatom sve mi ponavlja - Vučić, Vučić, Vučić …..Probudih se unezveren i znojav, pošto sam  takav i legao  zbog kasnog basketa sinoć, a moja Ljudmila mi reče - Spavaj, spavaj bio je to samo ružan san.

Ustajem iz kreveta I puštam svoju omiljenu  Rusku himnu, sa kojom uvek započinjem dan. Inače ovu stvar sam zavoleo još dok sam kao mlad obilazio striptiz klubove, gde sam i upoznao moju Ljudmilu, zanosnu plesačicu. Odmah zatim sam pustio i sledeću meni omiljenu stvar (Marširala Kralja Petra garda ) jer Kosovo je za mene srce Srbije što mi inače  piše I na kamionima.

 

 

fed je osigurao okruglu brojku danas.

iskreno, meni deluje nestvarno da neko može tako dugo
da dominira tako zahtevnim sportom, koji se uz to
stalno menja i mnogo zavisi od tehnologije,

što  mnogo ubrzava promene, skraćuje vreme za prilagođavanje
i mnoge talente ostavlja daleko iza.

"So far I think I've done so well," Federer said at the Shanghai

(Илити: Не волим да причам о себи, али узмите мој случај)

Gost autor: Tasadebeli

 

Када сам започињао своју просветарску каријеру, непрекидно сам понављао у себи: „Ти сада радиш са живим људским бићима. И то малим људским бићима. Деца нису истоветни шрафови на некој покретној фабричкој траци, а ти ниси Чарли Чаплин у Модерним временима који те шрафове треба да заврће на исти начин по читав боговетни дан толико да ти руке понављају исти покрет чак и када престанеш да радиш на траци. Деца нису шрафови, људи нису шрафови,...“ И тако стално, ево већ двадесет година понављам то себи.

Autor: Rodoljub Šabić

Danas sam iz Prekršajnog suda primio jedno baš „zanimljivo" rešenje. Nije me ni malo obradovalo ali sam se, kada sam ga pročitao, ipak nasmejao.
Dakle, Prekršajni sud doneo je rešenje koje glasi:
„Prekida se postupak pokrenut protiv (ime i prezime) iz (naziv grada) ulica (ime ulice i kućni broj).
1. jer se ne zna boravište okrivljenog - nalazi se u inostranstvu na duže vreme-nije dostižan sudu.
2. jer je kod okrivljenog nastupilo privremeno duševno oboljenje - privremena duševna poremećenost,
3. jer je za isto delo protiv okrivljenog pokrenut krivični postupak.
Postupak će se nastaviti kada prestanu smetnje koje su prekid izazvale."

Ne mogu ni da zamislim kako se osećaju roditelji Dražena Milovanovića i Dragana Jakovljevića, vojnika ubijenih prilikom služenja vojnog roka u kasarni na Topčideru. Ne samo da su ostali bez svojih sinova, nego moraju da se suoče sa tim da državni funkcioneri kriju ubice njihove dece. Dva vojnika naše vojske ubijena su zato što su videli ono što nisu smeli da vide, a većinskoj Srbiji to ne smeta, jer valjda veruju da je bolje nešto sakriti nego dozvoliti kaljanje ugleda vojske. 

Ne znam za vas, mene kao građanina Srbije je sramota.

 

...kada govorimo o bajkama

2-5. septembar 2012.

Moja domaćica u Biškeku, trideset-deveto-godišnja Poljakinja Renata, učiteljica jezika u kirgizijskoj prestonici, otvarala je vrata svog jedno-sobnog stana svim putnicima koji bi joj se javili preko Kauč surfinga. I sama je mnogo putovala, uglavnom u ličnoj režiji -- nema kontineta

Beograd je stari grad, kažu preko hiljadu godina kako se spominje i za to vreme nastala je kroz bezbroj promena urbana matrica, prvo po grebenu od Kalemegdana ka Terazijama i posle sve do Vračara i nazidalo se unutar nje tušta i tma zgrada, rušilo se vremenom samo od sebe ili se neko oko toga pobrinuo, milom a bogami bilo je i sile. Uprkos svim turbulencijama i pošastima koje su se oko Ušća nadvijale mnogo toga je preteklo i grad je to nasleđivao vekovima kao svoje sopstveno nasleđe i zaostavštinu. Nekada o zaostavštini nije vođeno mnogo računa, uglavnom su vlasnici, bilo da je to država, grad ili domaćini, određivali šta je za čuvati a šta može da se promeni i grad je rastao podstican uglavnom njihovom voljom i potrebama. Posle je nadošla nova forma civilizacje znatno uznapredovala, pretežno sa zapadne strane i ustanovljeno je da u nasleđu postoje neki arte facti čija pojava prevazilazi uobičajene i stereotipne arhitektonske ili urbanističke vrednosti, uočeno je da se može pročitati iz toga šta se i kako tokom istorije događalo sa gradom i u njemu, pokazuje vrednost pregalaštva predaka i lokalni kulturni model po epohama. Onda je sledilo kanonizovanje zaštite delova nasledstva za koje je ocenjeno da zavređuje i tako sve do danas.

Na izmaku je dan kada se obeležava sto dvadeseta godišnjica njegovog rođenja. Najkraće rečeno – Nobelovac. Duže...jedan u nizu pisaca čija smo kapitalna dela morali da pročitamo. Po programu lektire. Onome ko ga do tada nije čitao, postao je jedan od pomenutih pisaca knjiga zbog kojih se jedva čekalo da prođu časovi analize i prežvakavanja sa legendarnim ciljem – Šta je pisac hteo da kaže?

Danas će valjda konačno hrabri Feliks Baumgartner pokušati da ostvari svoj san: da skoči sa granice svemira.

Imajući u vidu izjavu predsednika Srbije, Tomislava Nikolića koju je dao za talijanske novine Corriere della Sera u kojoj predsednik ne samo da negira presudu Međunarodnog suda pravde već svoj stav poistovećuje sa celokupnim srpskim narodom, može se sa razlogom postaviti pitanje u čije ime on daje ovakve izjave? Da li po tom silogizmu "Srbin" koji priznaje presudu Međunarodnog suda pravde izdaje svoj nacionalni identitet? Govori li on to u ime svih nas ili zapravo u ime onih koji uporno odbijaju da se suoče sa prošlošću, koji haške optuženike vide kao heroje umesto kao utelotvorenje jedne pogubne politike koja nas je odvela u krvave sukobe devesetih?

BELGRADO-«L'Europa non dovrebbe metterci di fronte a questa scelta: o essere membri dell'Ue o riconoscere l'indipendenza del Kosovo». Tomislav Nikolic, presidente serbo, l'ha detto il giorno dell'insediamento, e lo ripete seduto sui divani bianchi del suo ufficio a Belgrado, in quest'intervista al Corriere. «Non ho cambiato idea: ho detto "se dobbiamo rinunciare al Kosovo, meglio dimenticare l'Europa" e per me vale ancora».

È alla vigilia della partenza per l'Italia, il primo Paese Ue che visiterà, e nei corridoi gira voce che voglia portare

Sada već daleke 2008.godine sam napisao tekst Liberalna ekonomija - prvi deo. U njemu sam napravio kratak uvod u evolucionu biologiju, sociobiologiju i evolucionu psihologiju, pregled "novih" saznanja o čoveku i prirodi. Nisam iz ovi saznanja izvlačio nikakve zaključke. Samo sam ih konstatovao.

Do sada su nas zivkali ovi ili oni, u vreme i nevreme, s obaveštenjima o "nagradama", "promocijama"... Samo se šuškalo otkud im podaci -- na kraju krajeva, mogli su da kupe običan papirni imenik, mada se pričalo da su u prometu CD-ovi s bazama podataka o adresama građana.