I tako - ona meni pečenje, i to 'ladno, a "ja" njoj - prostor za blog...

Gošća-autorka: zilikaka 

- Šta to gledaš?

- Evo, neka emisija o... (zaustih da kažem)

- Ma to je bezveze. Gde je daljinski?

Ripanje od most u reku duboku do kolena punu s kamenje je jedna od tradicija koja je ovde prisutna od davnina. Čovekoliki majmuni ovih krajeva negujući ovu tradiciju svakodnevno isprobavav gravitaciono ubrzanje na mostovi sa namerom da ostatak leta provedev umotani u gips na ortopediju kude će da pijev sokovi u tetrapak i gledav u duvar po cel’ dan.

With the spate of price increases here and there of excises and specific taxes which was landed on our collective heads in Serbia this week - cigarettes, bus tickets, fuel, heating costs, and VAT which affects almost everything else - the government is showing us that they are fresh out of fresh ideas.

Da pojednostavimo stvari, danas je zabranjena Parada Ponosa i ja tu zabranu smatram ograničavanjem i moje slobode. Sloboda jednog čoveka seže samo do slobode drugog čoveka, a sloboda onih koji vole ljude istog pola ne ugrožava slobode drugih ljudi. Može da ugrozi, naizgled ili zaista, samo neke od njihovih moralnih normi i shvatanja koje su takođe vrsta slobode, ali opet – slobode koja seže samo do slobode drugog i drugačijeg čoveka, slobode koju mu garantuju Ustav i zakoni.

Goran Savić – Savke (1973-2012)

NAPOMENA: šta mislim o udesu aviona Lasta, ponašanju medija, odlikovanju Vrhovnog komandata, neukusnom pi aru i traženju heroja kao leka za apatiju što pojedinca što društva u celini, napisao sam u nedeljniku Vreme i u posebnom postu na b92.  Tekst koji sledi je lični doživljaj ove medijski preeksploatisane smrti koji potpuno ironično delim upravo

Pre nedelju dana, prošle srede (26. septembra) u padu aviona „Lasta“ poginuo je Goran Savić (39), major, pilot Vojske Srbije. Tek po pogibiji, saznali smo mnogo o ovom čoveku vredom svakog poštovanja. Poštovanja ne samo zbog toga što je poginuo i na koji način već  zbog toga ko je i kakav bio. I ostao. Saznali smo i kad je rođen i gde, da je ostao bez oca kao dečak kada je ocu bilo – o toliko omiljene ironije sudbine – 39 godina, kao i njemu u trenutku pogibije. Da je majka ostala sa njim i sa bratom, isto kao i sada njegova supruga sa dva dečaka, da žive trošnoj i iznamljenoj kući... i još mnogo toga, uglavnom tačnog, ponešto i netačno. Mediji su se prosto utrkivali ko će doneti što više detalja, makar i banalnih koji će na svaki mogući način pojačati osećaj tuge i žaljenja za poginulim pilotom, oficirom, ocem, sinom, mužem. Pa se tako u želji da čitaocima ponudi što više patnje i herojstva – psiholozi bi verovatno rekli kako bi skrenuli pažnju sa svojih odnosno čitaočevih problema i apatije – jednom dnevnom listu omaklo da na naslovnoj pored udarne vesti naslovljene HEROJ – Poginuo da bi spasio druge objavi fotografiju obnažene lepotice-zečice. I sve to, plus Dulić, Đilas, Tadić i Prosinečki na istom komadu roto papira za 20 dinara.

Ponesite dvogled (ako možete) i pridružite se Evropskom vikendu posmatranja ptica na Avali u organizaciji Lige za ornitološku akciju Srbije . Priručnik za identifikaciju ptica ćete dobiti od organizatora.

U Markesovom romanu Jesen Patrijarha opisuje se događaj iz Generalove (partijarhove) mladosti, kada se zaljubio u lepu ali sirotu Manuelu Sančez, i njegovom pokušaju da je osvoji.  Nevičan udvaranju i stvarima ljubavnim, General pribegava jednom skoro mađioničarskom potezu ne bi li pridobio Manuelinu naklonost. Naime, pošto je devojka živela u siromašnom delu grada, diktator naredi i organizuje, tokom samo jedne noći, temeljito preuredjenje ulice u kojoj je devojka živela. Razjurio je pse lutalice, sredio i ulickao travnjake, drveće potkresao, kuće popravio i obnovio – rečju, pretvorio taj siromašni i oronuli deo grada u pristojan i udoban životni prostor.  Kao iz bajke, može se reći.

Znači opet parada ponosa u Beogradu. I opet iste priče. Muka mi je ...

Mada neke stvari bi vec trebalo da smo apsolvirali:

U šturom i lapidarnom saopštenju sa svoje 18. Sednice, održane 27.09.2012.g. Ustavni sud Republike Srbije je, u svega desetak redova, stavio tačku na sve pravne rasprave i polemike o tome da li je četnički ravnogorski pokret antifašistički i oslobodilački ili nije. Prema nalazima Ustavnog suda, nije.

Crkva je jedna od zgrada u gradu, Beogradu ili drugde, u bilo kojoj naseobini i kada se, ako može ikako, samo tako gleda nije na odmet da se misli i o njenom izgledu. Dakle, u urbanoj matrici crkva jeste jedan od identifikacionih znakova koji je obeležavaju, ima i da se grad po takovom zdanju prepoznaje, posebno kada se radi o onima koja su odvajkada i utiču na stvaranje u nekoj meri mentalne gradske mape. U proteklih nekoliko godina u Beogradu se na raznim stranama javljaju mnoge nove crkvene tvorevine, nije na odmet reći da su jednoznačne, posvećene jednoj veroispovesti, istina preovlađujućoj, bez obzira na to što država deklariše multikulturalnost  posebno kada je reč o ravnopravnosti i jednakosti verskog opredeljenja građana. Oni što se klanjaju drugim idolima kubure trajno sa lokacijama, urbanističkim papirima i dozvolama pa to što država proklamuje biva pomućeno u stvarnosti. 

Na ulasku u megamarket stoji polica za novine i na njoj najnoviji broj Vremena (to su one novine koje su do skoro nešto i vredele). Na naslovnoj strani Najbolji Gradonačelnik i veliki naslov: ZAMERAJU MI ISTO ŠTO I... Ne vidi se poslednji red, jer je zaklonjen drugim novinama, ali mi je sasvim jasno šta piše ispod. Ipak, da bih otklonio svaku sumnju priđem i pogledam šta piše. Naravno, ono što sam i očekivao. 

proces pridruzivanja evropskoj uniji nije uslovljen privatizacijom.