The instrument used to whack me was a nicely crafted bit of Consumer Nonsense such as often seems to happen to me. The attack was unprovoked (or not very much so) and left me in a bit of a daze for hours after. Let me explain....

Da li su gvozdena šuma, ogoljeno i erodirano zemljište, vlažna staništa uništena urbanizacijom, drenirana kanalima za kanalizaciju, vodosnabdevanje i električne vodove, ili isušena radi veštačkog snega, osiromašeni biodiverzitet i izumrle vrste zaista najbolje što ova administracija ume da ostavi naslednicima i potomstvu?

Shane Patrick Lysaght MacGowan je rođen na božić,
25. 12. 1957.

Godina koja je na izmaku bila je po mnogo čemu burna, sa mnogo događaja koji su je obeležili i dosta onih koje kao teret predaje u nasledstvo narednoj. Što se Srbije i nas njenih građana tiče i ne očekujemo baš previše jer znamo gde smo, a i kakvi smo.

 Ono što svakako svi želimo Srbiji je da ne bude ili u što manjoj meri bude država:

-kojа se grаniči sаmа sа sobom,

-gde se istorijа ponаvljа svаkog dаnа,

-gde svi preziru politiku, а svi imаju pаrtijske knjižice,

-gde niko ne znа nаpаmet držаvnu himnu,

-gde su nаjpаmetniji oni što se prаve ludi,

- gde sаmi sebi seku grаne nа kojimа sede,

-gde svi žure nа posаo, а ne stižu nа vreme,

- gde je više besposlenih nego zaposlenih,

-gde niko nemа pаrа а svudа se mаsovno kupuje,

-gde svi igrаju fudbаl, а pobeđuju u tenisu,

-gde je gorivo nаjskuplje i nаjgore, а svi se voze,

-gde što ih više stiskаš to su uporniji i otporniji,

-gde žive nаjlepše žene, а nаtаlitet opаdа...

Pre pet meseci, Brajan i ja krenuli smo zajedno na dugu biciklističku turu, s namerom da to bude put oko sveta. Nismo se dovoljno poznavali, zapravo smo se upoznali u martu ove godine, posredstvom jedne biciklističke liste. Nakon pet meseci, shvatili smo da dalje nećemo voziti zajedno i razdvojili se. Pošto ljubav nije bila pokretač ove zamisli, to oboje nastavljamo sami, svako svojim putem. Moj plan je da zimu provedem u Grčkoj i Turskoj, a na proleće ili najkasnije ranu jesen krenem Putem svile, na IStok. nadam se da ću za taj deo puta naći društvo.

Posle suza -- Sunce

Постоји јасан моменат кад журка почиње. Неки гости су стигли, неки још нису, светло је још увек прејако, ништа још није просуто или упропашћено, шавови на чарапама још нису пошли, жуљеви од неудобних ципела су тек у почетном и неприметном стадијуму, моја будућа девојка има у плану неког сасвим трећег ... и ту се негде прекидају звучне пробе, светло се пригушује, појачало одврће на праву меру (која је преко сваке мере) и пушта се прва песма, песма која отвара журку.

Моменат у ком журке завршавају је много мање препознатљив. Крај се обично развуче, у истом тренутку неки људи скупљају чаше и носе их према кухињи, љубе се у ћошку, љуљају се ван ритма на средини собе, разговарају и пуше уз прозор, повраћају у купатилу, навлаче капуте и полазе на бурек, моја нова девојка размишља да ли је било паметно што ми је дала прави број телефона, ... Делом због ове недефинисаности краја, а делом и због извесних хемијских и биолошких процеса који уз крајеве иду, много се слабије памте песме које су затвориле добре журке.

Ovaj grad je nekad bacao svetla daleko, ovaj grad bi mogao bolje...
                                                                                                     EKV

Nasuprot svim predizbornim frazama ili pak otrcano-patetičnih floskula o Srpskoj Atini - u Novom Sadu danas, više čini se no ikad u njegovoj istoriji, tako upadljivo nedostaju prostori adekvatni za (alternativne) kulturne i društvene sadržaje.

Želja je svake vlasti/ideologije/vladajuće elite da "poseduje" istoriju, jer kao što Orvel reče ko kontroliše prošlost kontroliše budućnost, ko kontroliše sadašnjost kontroliše prošlost. Znali ne znali za taj citat Orvela političari/vladari su svesni tog mehanizma, te "prirodno" žele da zapečate istoriju i predstavljaju je kao munjom u kamenu ispisanu. Istorija pak nije nešto što je lako mumificirati ili, možda bolje, kristalizovati. Bilo da je u pitanju friškija ili ona od pra vrste, bilo da ima novih činjenica ili se barata istim istorija je uvek podložna debati, reviziji, menjanju ugla posmatranja i to je ono što je čini živom i zanimljivom.

Često čujemo da su jedini pravi prijatelji, prijatelji iz mladosti. Vrti se ta izreka toliko dugo da se već sva izlizala, odronjavila, masna, zaprljana, raščupana i ni malo istinita! Slično je i sa onom, da se prijatelji ne mogu steći kad dođeš/zađeš u neke godine. Cvrc! Šta mi napriča? Nije nego! Mojne da njaške, đina kogne gogdru!

Upis'o sam se na B 92 blog 8. 09. 2008-me godine. Objavio jedan tekst u potpalublju i ende! Bavio se onim čime se inače bavim: slikao, štampao grafike, crtao, akvarelisao, čitao knjige, pecao, cunjao tamo i ovamo, naravno, porodica na prvom mestu i onda mi posle skoro godinu dana, pade na pamet da otvorim blog.

Ovaj tekst par godina čeka povod...
I trebalo je da započne sa
Naš* najbolji košarkaš ikada... (*exSFRJ)
Ali povrede su ga omele da to bude očigledno jasno i pučini jednoj grdnoj
(nešto slično se desilo i ove godine sa sezonom Novaka Đokovića, koja je najuspešnija ikada, ali o tome uskoro).
Ukusi su različiti. Moj omiljeni (domaći) košarkaš je Divac (je l' moguće da nisam o njemu ništa pisao? Auu!).
Omiljeni u exSFRJ je verovatno Kukoč, omiljeni u Srba su Bodiroga ("Bog") i Đorđević ("Sale Nacionale"), najveći respekt je prema Draženu...
Ne znam da li ću ovim tekstom uopšte pokušati da ubedim nekoga da je Stojaković najbolji, ustvari ne znam ni o čemu će konkretno biti tekst (:P),
kucam uživo (typoes included) kako mi šta padne na pamet (uz autocenzuru da se ne rasplinem mnogo).

"Najlepše molim idijota koji mi je blokirao karticu da je odmah odblokira"

Kao ozlojeđen korisnik usluga Raiffeisen banke i relativno čitan bloger i kolumnista, pre 8 dana, uputio sam otvoreno pismo banci na koje ni do danas niko od "nadležnih" nije odgovorio.

E, pa, evo me u knjižari Delfi, SKC. Medenjaci su tu. Kućica medena TakoDŽe. Mikele sedi s desne mi ruke. Ane još uvek nema, al samo što nije. Svi ostali ste u očekivanju, da se tako pesnički izrazim.

Moja nova knjiga je konačno napolju, lepa je k'o lutka, miriše k'o duša i sjakti :) I sad su već počeli učesnici da dolaze, tako da...trudićemo se da se javljamo za sve one koji neće doći...

Kutija sa medenjacima je već otvorena... 

Beograd je, nekada, jer ne živim u njemu, a dok smo bili gladni svega, mirisao na zemičke sa tvrdom korom i kožne cipele, na italijansku salamu i farmerke marke ''svinger'', na jeftini Mc Donalds. Na tortu Mona Lisa iz Ruskog cara. Na mirise knjiga iz poznatih knjižara.
Pariz je mirisao na kroasane i Senu, na Šanel 5, Atina na žuckastu prašinu Akropolja i ovčiji loj, na nešto što sebi nikako nisam mogao da definišem.
Venecija je mirisala na more, jod, so. Temišvar na uskršnja jaja.
Rim je mirisao na divan šampon iz hotela Gargantua. A Pešta na ljuti gulaš.

A miris Smedereva, oh, pa to može biti priča o čitavom jednom životu:

(немачки Божић из мизантропског угла)

Гошћа ауторка: jelena_radovanovic

    Божићни вашар у Брауншвајгу (фото: званични сајт града)

Лако је постати или остати пријемчив за све овдашње Божићне рапсодије.

Autor: Rodoljub Šabić

Da li su građani dužni da prilikom reklamacije ili vraćanja robe daju prodavcima na uvid svoja lična dokumenta i ostavljaju kod njih lične podatke uključujući i JMBG i svoj potpis? Koliko su opravdane oštre reakcije Pokreta potrošača na postavljanje takvih zahteva građanima koje ocenjuje kao neetične i neprihvatljive?

Te reakcije su više nego umesne, sasvim na mestu. Reč je o „obavezama" koje nisu samo kontraverzne sa stanovišta etičnosti i svrsishodnosti, nego su i očigledno nezakonite.

Naime, čime god da je motivisano prikupljanje imena, prezimena, JMBG, potpisa, to bez sumnje predstavlja obradu podataka o ličnosti. A kad je reč o obradi podataka o ličnosti svakako je nazobilazna odredba člana 42. Ustava Srbije u kojoj pored ostalog stoji: „prikupljanje, držanje, obrada i korišćenje podataka o ličnosti uređuje se zakonom".