Postoji puno grupacija u Srbiji, na politickom, kriminalnom, ekonomskom, nacionalnom, verskom, i kom god hocete planu, ciji su se interesi poklopili pre 6 godina, a sto je rezultiralo egzekucijom premijera Srbije Zorana Djindjica. Poznata je uloga Kostunice i njegovih poltrona, poznato je sta su pricali i radili Seselj i radikali, poznato je sta je radio zemunski klan, poznato je kako su se ponasali mediji. Nije poznato sta su radile "Sluzbe", ali se i to moze prepoznati iz ponasanja mnogih navedenih.

Mnogi su ga mrzeli, mnogima je bio trn u oku, i pre i posle petooktobarskih

 

    Većina ljudi kao asocijaciju na Brazil ima plaže, karneval, sambu, mrdajuće guze prelepih meleskinja, fudbal, eventualno kapoera i, baš ako mora, favele. Valjda to zapadni turisti od Brazila jedino i vide. A tamo buja najčudniji svet greha, kriminala, zabave, agresije i ljubavi prema životu (kakav god da je). Da se ja ne pravim mnogo pametna (u Brazilu nikad nisam bila), pisaću vam o filmu i muzici sa tih prostora, pa ako oni lažu - i ja lažem vas.

    Milan Drča u časopisu Time out za baile funk ili funk carioca kaže da je jedan od najopasnijih muzičkih

Jedno vreme, nekako, se provlačilo da je atentat na Zorana Đinđića izvršen u 12.45, međutim u poslednje vreme, opet nekako, se iskristalisalo u medijima 12.25 (ovo vreme je pročitao Čović u zvaničnom saopštenju Vlade), što baš i nije tačno. Mnogo je priribližnije tačno da je pucano negde oko 12.42-43 (pa može da se zaokruži na 12.45).

Piše: Robert Matić

Dan jedan ili 365 il sest ili sto godina razliku nikakvu ne pravi. Srbija nakon dvanaestog marta dve hiljade i trece godine i pucnja u dvoristu zgrade Vlade nije ista i nikada nece ni moci da bude. Od trenutka kada je Zmijin metak pronasao put do srca prvog srpskog istinski demokratskog premijera nebo nad Srbijom ce uvek imati siv ton, cak i po najlepsem aprilskom suncu.

Nakon svetskih bestselera „Palma i Betoven", „Palma u ZOO vrtu" i „Palma u parku" autora Predraga M. Azdejkovića, u naše knjižare stiže četvrti nastavak ovog serijala „Baci Palmu iz aviona".

Nakon što je Palma u prvom delu prizvala duh Betovena i zajedno s njim svirala na humanitarnom koncertu za palme žrtve bespravne seče šuma, u drugom žirafu spasila od nehumanih uslova u beogradskom ZOO vrtu i s njom se u trećem ljubila u parku, Palma u četvrtom putuje avionom na odmor.

Posle tri meseca veze, Palma je uhvatila žirafu kako je vara sa nosorogom i sva skrhana je odlučila da ode na odmor, daleko, daleko, daleko.

Sve su žirafe svinje, - besnela je Palma dok se na brzinu pakovala.

Nije obraćala pažnju šta ubacuje u kofer, samo je želela da se što pre spakuje i pobegne. Žirafa je u tome nije sprečavala, čak nije ni obraćala pažnju na nju, već se i dalje ljubila sa nosorogom.

Palma je istrčala na ulicu, sva zadihana i u suzama. Od nervoze počelo je lišće da joj otpada i da joj se suše urme. Jedva je zaustavila taksi, da se odveze do aerodroma.

Trebalo je čitavih nedelju dana da nam SPC (pošto više nije sigurno koje sve verske zajednice zaista jesu sa njima) saopšti šta ustvari želi i da nam tu želju razjasni. Konačno je odabranom krugu postao dostupan prilično detaljan opis njihovih želja. Parola „ima se, može se" je došla do izražaja. Vidi se da je crkva zaista svesna svoje moći

Prolog:

Vozio sam se sa jednom starijom gospođom prema Novom Sadu pre nekoliko dana. U jednom od onih toplotnih talasa koji su trajali dva-tri dana. I baš konstatujemo koliko je zima trajala. I kako evo samo što nije proleće. I onda, negde iznutra, javi mi se preko poznat miris. Onaj koji mi svaku ćeliju prošara kada ga osetim u rano proleće. Onaj koji probudi drijade i nimfe iz zimskog sna. Prizove Sunce.

- Nije još uvek stiglo. Proleće, mislim. Znate, ima onog specifičnog mirisa u vazduhu kada osetite da je došlo. Možda je otoplilo, ali još uvek nije stiglo pravo

Ovo nije blog o nogometu, mada moram fudbalom da počnem. 

O Hrvatskoj na pragu Evropske unije večeras je, kao gost Evropskog instituta na Univerzitetu u Cirihu, u svečanoj sali Univerziteta govorio glavom i bradom predsednik Republike Hrvatske, Stjepan Mesić.

Predavanjce od celih dvadesetak minuta obuhvatilo je u par reči najrelevantnije informacije za cirišku publiku (u kojoj je bilo, naravno, mnogo, mnogo našeg sveta, a najviše Hrvata). Hrvatska je na pragu - graniči se fizički sa par članica EU, na putu je da ratifikuje sporazum sa NATO, i da nije spora sa Slovenijom zbog mora, njen put ka konačnom članstvu u EU bio bi brži. U Hrvatskoj je oko 50% stanovništva za ulazak u Evropsku uniju. A zašto ići u EU? Zato što je to „jedina opcija za Hrvatsku i celu regiju". Hrvatska se drži proklamovanog prioriteta EU da ne odustaje od proširenja. Spor sa Slovenijom je prepušten međunarodnom sudu, odnosno prihvaćeno je posredovanje, budnim okom se prate novi pokušaji destabilizacije BiH - stav Hrvatske po tom pitanju je jasan i čvrst, nema deobe Bosne, a inače se radi na intenziviranju svih oblika saradnje EU i Hrvatske, koja je zasad najbolje rezultate dala u oblasti ekonomije. I, za kraj, 500 pripadnika Oružanih snaga RH učestvuje u mirovnim misijama širom sveta.

Veceras u Areni u jednom cosku   Incidentom sa zabranom skupa homoseksualaca u Sava centru i povlačenjem Predloga zakona o zabrani diskriminacije, homoseksualnost je ušla na velika vrata u javnu sferu i nametnula dileme preispitivanja tradicionalnih vrednosti braka i porodice. Da li su se tradicionalne

It is inspiring! 

Ne znam kako vi, al meni neshto muka danas.

Vidim, svi mediji objavili godishnjicu smrti kreatora stradanja, na ovim prostorima.

Ne shto su objavili, nego nekako krotko, pomirljivo, skoro nezno.

Josh ce suza da mi krene.

U ostalom, izabrani predsednik, je u nashe ime, vec oprostio.

Pa evo i nash vodja je stradao, a i "njihov", zajednichka zla kob, neka nas spoji.

Tu su sada i ministri, koji mogu da se osvrnu ponosno, na minuli rad svog "heroja".

I nikom nishta.

Kao da nicheg nije ni bilo.

Josh majchica da se vrati.

I

Ja sam imala sreće da se rodim u Beogradu. Sreća je, što kad sam se ja rodila nije billo interneta. U protivnom bilo bi svejedno. Moji roditelji nisu rodjeni u Beogradu. Mama je stigla u veliki grad sa 12 tata sa 16 godina. Mučili su se sigurno. Odrastala sam uz priče o gazdaricama, podstanarskim danima, selidbama.

Danas smo mi nomadi u Nemačkoj. Moja ćerka je rodjena u Minhenu ali ja nisam. Ovde smo došli kad sam ja imala 29. Nemački mi nije maternji jezik. Moje dete raste uz dve kulture, dva apsolutno drugačija pristupa životu. I svesna je toga sa 6 godina. Mislim da je to prednost za nju nikako mana. Kombinovati pristup, stil, filozofiju života - to vidim samo kao predsnost za budućnost.

Dok sam se pre neko veče vozila pustim ulicama grada oko 23.00h na pamet mi je pala ideja da provincijalizacija Nemačke  - mora da je uradjena planski.