Bila je subota popodne, pozno prolećni dan, nekoliko nedelja pred prvi Band Aid koncert. Aleksić se spremio za izlazak. Kapu je nosio u ruci, uvek je nosio u ruci, ako bi negde sreo oficira pravio bi se kako mu se odšrafila zvezda pa je kao namešta. Bilo mu je stalo da mu se ne pokvari kovrdžava frizura i prstima je popravljao pri susretu sa svakim ogledalom, prozorom ili izlogom. Rekao sam mu da nisam naročito raspoložen za grad. Pomenuo mi je vešalicu na žaru “Kod Mülera”, i princes krofne, ali sam ja ostao pri svome. Retko sam izlazio u grad, mada sam imao pregršt plavih kartončića

Pre neki dan, pred same izbore, iako sam odlučio da ne pratim kampanju, pusta radoznalost me navela da uključim satelitsku TV. Planirao sam da samo bacim pogled. Ostao sam prikovan za ekran dobrih sat i po. Svašta sam video, Toma G. kao  ptica zloslutnica u tonovima sive, uteruje strah u kosti; radosni, preterano optimistički DS u fazonu - predsednik je prijatelj svih građana, ratatatira drugari, i taj rad; LDP kao sekta, mantra

Inspiraciju za ovaj tekst sam dobio čitajući  post Bojane Maljević o danu pozorišta. Ja nisam u stanju sada da navedem sve razloge zbog kojih volim pozorište - trebalo bi mi mnogo prostora, vremena i pažljivog pisanja da to postignem. I spisateljskog umeća, razume se, koje ja nemam.

Po mom mišljenju, institucija pozorišta u ljudskoj zajednici je neka vrsta ogledala nas samih, našeg postojanja, naših strahova i radosti i nadanja i sumnji.

Nalepše čestitke za jubilej.

Predsednik Hu Đintao

Kina slavi 60 godina od osnivanja moderne države-  dan kada je 1949. godine na istoimenom trgu predsednik komunističke partije Mao Cetung proglasio osnivanje Narodne Republike Kine.

Na prostoru gde još uvek emotivno, mitsko i nacionalističko ima dosta uporišta, prava je hrabrost odvažiti se i uraditi ili reći nešto što od toga odudara.

Predsednik Tadić je već nekoliko puta rizikovao da zbog razumnih i hrabrih postupaka bude napadan, počev od izvinjenja, odlaska u Srebrenicu i najnovije poruke Srbima u regionu da moraju da budu lojalni građani u zemljama u kojima žive i da samo tako mogu biti most dobrosusedskih odnosa. Razumno, jer Srbija može najviše pomoći Srbima van Srbije ako sa državama u kojima žive ima što bolje odnose.

Ovo je, činimi se i ključni stav za regionalnu stabilnost i bezbednbost, što je naš interes i obaveza. Da je nekadašnji predsednik Srbije to izgovorio i tako mislio 1989, 90, i 91.godine, verovatno bi rasplet jugoslovenske drame bio drugačiji i verovatno Tadić danas ne bi morao to da ističe jer bi se podrazumevalo.

Sviđalo se to nekima nama i nekima njima ili ne, ni mi ni oni iz regiona pobeći ne možemo.

Tokom i nakon posete Berlinu ministar Vučić je dao najkoncizniji ocenu o odnosima Srbije i Nemačke, sublimirajući je u rečenici da je Nemačka naš najvažniji strateški partner i da bez Nemačke ne možemo napred. Verujem da niko razuman nije pomislio da on time umanjuje značaj odnosa sa Rusijom niti da je manji Srbin ili Rusofil, već da je bolje od mnogih razumeo realnost.

Uvek sam bio zagovornik da Srbija treba da se osloni na Nemačku kao najpouzdanijeg partnera, najveću ekonomsku i u svakom pogledu  zemlju u Evropi i EU, našeg tradicionalno najvećeg trgovinskog partnera i da se unaprede i intenziviraju odnosi u svim oblastima, posebno vojnoj saradnji.  Pošto sam na tome lično dugo radio, drago mi je da je Vučić to sada započeo, a zameram ostalima što nisu,  a mogli su. Dakle, što bi rekao šef jedne naše stranke, nisam ja menjao niti menjam svoje uverenje, već se neki poklapali sa mojim stavovima a neki ne.

 Već duže vreme u sebi ne mogu da nađem onu radost koja se zove "od srca" pa da kažem kako mi je "srce puno". Ono što bi ga moglo napuniti nikada nije bilo veliko i nedostižno, punila sam ga malim stvarima koje mi znače. Svaki put kada mi je teško mogla sam da posegnem tamo negde gde mi je "duša" pa da zahvatim malo snage da guram dalje. Ne mogu da se setim od kada je to mesto presušilo, presahlo? 

  Znam da sam donekle i sama kriva. Svaki put kada vidim ili čujem nešto što mi je nepodnošljivo teško prebacivala sam se na "nečujno" i "nevidljivo",  bez moje volje,

8. aprila 1994. godine u svom stanu u Trećem bulevaru broj 118 u Novom Beogradu pronađena je mrtva Radislava Dada Vujasinović, novinarka lista Duga. Kao zvaničan uzrok smrti tadašnje vlasti navele su samoubistvo.

Sumnju u zvaničnu verziju uzroka smrti Dadine smrti prva je izrazila njena porodica pošto su na mestu Dadine smrti pronađeni tragovi uzoraka krvi dve različite krvne grupe što je pouzdano utvrdila i sudski veštak Mirjana Štajner. Navedene sumnje potvrđuju i nalazi veštačenja po kojima je Dadino ubijeno telo bilo pomerano... Porodica Vujasinović još 1994. godine Okružnom javnom tužilaštvu dostavila je izveštaj stručnjaka za sudsku medicinu Rastislava Lazarevića i balističara Zorana Jovanovića, prema kojima Dada Vujasinović nije mogla sama sebi da nanese smrtne povrede od kojih je izgubila život.

Edit (sreda):  Posle svega što sam pročitala u današnjim novinama, ja moram nešto da kažem. Da ne bude posle da nisam rekla. Kada sam zamoljena da pomognem Anastasiji, pristala sam. Ali nisam pristala zato da bih sada gledala kako je bilo ko živu sahranjuje. Sve dok u njoj ima truna života i želje za životom, niko ne sme da se predaje u njeno ime. Niko.

Edit (sreda): Anastasija je još bolje. Normalno diše, i samo zbog drena u plućima je još uvek na intenzivnoj nezi. Čim joj izvade dren, što će najverovatnije biti ubrzo, preći će na obično pedijatrijsko odeljenje.

Jutros je sama jela plazmu i mleko. Popila celu čašu vode, sasvim normalno gutala. Nema nikakve bolove. Dobro je raspoložena. I smeje se :) 

Kažu da je na pitanje, koje nikako ne treba postavljati, najčešći odgovor lepšeg pola diljem naše Planete: “Ti si mi drugi“. Ne postoje jasni dokazi, bez obzira na tolike napore puritanske literature, zašto je lepše biti prvi, a ne drugi. O prvom pljupcu ispevano je toliko pesama, da bi odštampane čak i najsitnijim slogom zauzele čitavu Borhesovu „Vavilonsku biblioteku“. Istovremeno, drugi poljubac retko ko i spominje. Zbilja, u čemu je magija tog prvog puta, bez obzira da li je reč o prvom poljupcu ili prvom seksu?

Napad je najbolja odbrana, osim ako se braniš od samoga sebe. Za druge ne znam, ali ja se stalno branim od NJE. Neki put uspem, neki put ne, ali računam da pred sve nas povremeno stanu panter, lav i vučica i da moramo da pronađemo u sebi Vergilija koji će nam pokazati put. 

Nas dve, Vlastimira Stanković i Vlasta Ruškuc, delimo dobro i zlo. Jedan mesec ona ima mendžu, drugi mesec ja. Smenjujemo se na žurkama, u svađama, letovanjima, samoposlugama, u redu u ambulantama, na koncertima, društvenim mrežama, u svim životnim pohodima. Neki put smo i zajedno, ako je dobar event

Pre neki dan  rece mi dobar drug ,”Zamisli  u septembru bice dvadeset godina od  sednice”..Nije bilo potrebe ni da pitam koje.Zna se koje,one Osme.Cuvene.

Posle dvadeset godina neko mnogo strucniniji i pametniji od mene treba da se oglasi..Ja samo mogu da ispricam neke detalje.Verovatno nevazni.Popusta memorija pamcenja.Moguce da sam nesto pogresio,a jos vise zaboravio..Davno je bilo..Nesto prebiram po imenima,vise je aktera otislo u istoriju,nego sto ih je ostalo u zivotu..Zato i ne spominjem imena,samo ona koje ne mogu zaobici. 

1987

Avgust-Septembar

….Bio

“Bože, hvala Ti što si mi podario i ovaj dan”!

Sve mi češcće prolaze kroz glavu ove reči koje su doprle do mojih, tada dečijih, ušiju, posredstvom moje babe po ocu koja je citirala svoju teta –Caju, silazeći tako u devetnaesti vek, uvek kad su životne okolnosti  izgledale da ne mož` biti gore…

Teta-Caja (kad je moja baba razgovarala sa svojim sestrama) ili baba-Caja(kad su je pominjali moj otac i njegova braća) počela je da izgovara te reči ritualno, pre nego što bi otvorila oči,

- Muzika se najbolje opisuje muzikom.Rečima se može reći samo da je to kad prstomkojim svirate uštinete lopticu iz koje izleprša hiljade divnih i divljih boja.

(Radomir Mihailović Točak, kompozitor i gitarista, 1976.)

- Come on, have some coffee, yeah. Coffee heals . . .  Iggi Pop govori  Tom Waitsu u filmu Coffee and cigarettess / Somewhere in California Jima Jarmuscha Nagrada za najbolji kratki film na filmskom festivalu u Kanu 1993  

„ZAŠTO

састав на тему . . . 19 (или) маам синхроницитета*

почетком  окт. 1984 сахрањена је наша комшиница друуга моје Матере ,па се  у њиховој комшијској кући давала даћа за душу покојнице .пуна кућа света ,атмосфера невесела ,прича се по групама и онда кад се сви окупише домаћини указаше на астал да